Након пет минута хода долазимо до првих испосница. У некој од њих бораве и наш монах, Серафим.

Наилазимо на келију Св. Ђорђа. У њој се чува глава оца Никона, ађутанта Романових. Нажалост, нисмо ушли у њу, изгледало нам је да унутра нема никога ко би нам отворио.
Годину дана касније сам се вратио на ово место и ипак успео да видим унутрашњост келије Св. Ђорђа. Сада ћу да опишем тај необичан доживљај. Обичај на Каруљи је да, када куцате на нечија врата, обавезно изговорите молитву: „Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј нас“. На Каруљи су велика искушења и када становник келије чује ову молитву, отвориће вам врата. Наиме, ђаво због своје гордости не може да изговори ово „помилуј нас“, тако да, када изговорите молитву, испосник је сигуран да му демон не куца на врата. Ја ово нисам знао па сам покуцао и рекао „Христос Воскресе“, пошто је био Васкрс.

Отворио ми је отац Јован, Рус, крупан монах продорних плавих очију. Пустио ме је унутра и пажљиво осмотрио. „Јеси ли хришћанин, православац?“, упитао је. „Јесам, Србин сам!“, одговорих. „Па где ти бројаница, крстић?“, поново ме упитао отац Јован. „Ја сам планинар па се бојим да при пењању негде не закачим бројаницу и покидам, зато и не носим“, одговорио сам помало затечен. Јован ме посматра са смирењем и позива унутра у келију. Келија је заправо мања пећина, нека окапина, у којој је један део склепан од дасака, док је у продужетку озидана пећина. Ту се, поред много других, налазе и лобање Никона и Инокентија. Инокентије је у свету био богаташ Сибирјаков. Оставио је све, изградио скит Св. Андреја, замонашио се и упокојио овде на Каруљи. Недавно је проглашен за свеца. „Хајде да прво отпевамо нешто“, рече Јован и поче да пева „Христос Воскресе из мертвих…“, итд. Васкрс је, у свим манастирима на литургијама певају овај тропар, сви моји с којима сам дошао на Свету Гору знају да певају, само ја не знам. Тј., не знам правилно, замуцкујем и заборављам речи. „Како не знаш ово? Јел идеш у цркву?“, пита Јован, већ сам му сумњив. „Идем кад стигнем, недељом сам у планини па са планинарима обично обиђем неку цркву, а руски не разумем најбоље“, покушавам да се извадим.
„Треба да носиш крст“, рече Јован и даје ми једну кутијицу у којој је крстић. „Стави ово“, рече. Руке ми се тресу од пењања по Каруљи, мишићи ми се грче из истог разлога, али ипак успевам да отворим кутијицу и извадим крст. Стављам га око врата, међутим крстић пада на земљу, на крају конца није завезан чвор! Посматрам Јована, видим како ме гледа изузетно смирено, али схватам да му није свеједно, као да очекује да се догоди нешто непријатно. Знојавим рукама покушавам да направим чвор на крајевима конца, али ми не иде, материјал је клизав и никако не успевам да спојим крајеве. Јован прилази, узима ми крстић, нешто одмерава на мојим грудима, прави два-три потеза руком и чвор је направљен! „Прекрсти се, пољуби крст и стави га око врата“, рече Јован и мало се измаче у страну. Све сам урадио како ми је рекао. Јован ме проматрао још који трен, а онда се догодила потпуна трансформација!
Од потпуно смиреног и опрезног монаха, постао је радостан и весео као мало дете! Развукао је осмех преко целог лица и загрлио ме очински, са пуно љубави. У тренутку сам све схватио! Све време ме је испитивао! Моје незнање молитве, неношење крста и бројанице, незнање тропара и то што никако да наместим крст, све је указивало да пред њим стоји демон! Међутим, демон не би ни могао да целива крст, јер би га спржио. Ето каква све искушења трпе ови подвижници на овом најсветијем месту Свете Горе! Јован је радостан, настављамо конверзацију, он руски ја српски, али се све разумемо. „Колико имаш година, јеси ожењен?“, тачно зна шта да ме пита. „37, нисам“, рекох му. „Што? Егоиста?“, опет погађа у центар. „Па, има и тога, али знате, оче, већина жена у Србији има други систем вредности, битне су им материјалне ствари“, одговарам. „Ах, српске жене“, симпатично одмахује руком отац Јован. „Добро, реци ми, шта ти хоћеш од Бога?“, директан је Јован. „Хоћу посао, хоћу да се смирим се неком женом“, одговарам му искрено. „Добро, иди у цркву редовно, моли се, а и ја ћу да се молим, па ћемо видети шта ће бити“, одговара Јован с осмехом. „И не скидај овај крст, то је твоје оружје против ђавола. Када војник иде у рат он има пушку, а ти имаш ово моћно оружје против непријатеља људског рода“.
Поново ме загрлио с пуно љубави, потапшао по рамену и испратио са жељом да се поново видимо. Тачно 3 месеца након сусрета с оцем Јованом добио сам посао!

Сад се враћам тамо где сам стао. Пролазом између келије и стене настављамо ка каруљском уву, једном од симбола светогорске пустиње. Претходно смо пронашли, тзв., каруљски пут до мора, једну јаму кроз коју се можете спустити до обале. Фасцинантно! Ипак, не препоручујем спуст онима са вишком килограма, ове пречке ми не делују баш сигурно.

Каруљско уво је крајња тачка обиласка унутрашње Каруље. Око овог места налази се доста келија, нас је Божја промисао одвела до келије младог оца Рафаила, Естонца. Она се налази преко пута ува, на једном узвишењу.

Као и сви становници ове пустиње и отац Рафаил нас је дочекао срдачно и са широким осмехом. Показао нам је келију иза које се крије пећина чији тунели воде 2 км кроз брдо све до скита Мале Св. Ане! Леви крак те пећине води до две мале кућице-испоснице на литици. Испричао нам је да су немачки ходочасници пре пар година ушли у ту пећину и никад нису изашли!
На моје питање како преживљава зиму, Рафаил ми је рекао да то није проблем јер је температура од 12 до 15 степени, незгодно је лети, због несносних врућина. Отац Рафаил нам рече да 300 м изнад њега живи отац Давид, Србин. То нас је баш обрадовало, коначно неко с киме можемо да прозборимо српски. Рафаил је изашао на једну платформу и повикао, онако, по руски: „Оће Давидеее!“ Ускоро се на високој литици указала прилика једног монаха, нашег оца Давида. Некако смо се споразумели довикивањем да се нађемо на главној стази за сат времена, проценили смо да нам толико времена треба да изађемо из светогорске пустиње. Мислим да не треба посебно напомињати да смо прво отишли у келију-пећину коју нам је Рафаил показао. И заиста, унутра се налази ходник који води ко зна где, леви крак је блокиран тешком кацом, тако да од силаска у испоснице није било ништа. У тунелу смо наишли на бунар, крст из Јерусалима и кости са жутом лобањом неког монаха-светитеља. Та келија је напуштена, њен последњи становник био је отац Андреј – Рус. Ту келију ћете препознати по овој цистерни и платформи која се налази на дрвету.

Могуће је, уз помоћ ланаца, попети се на стену изнад каруљског ува, али ту више нема келија. Мислим да се одатле, преко стена, може доћи скроз до келије Данилеја, али то је већ прилично напорна авантура.

За петнаест минута већ смо на почетној тачки. Чудимо се како нам је требало овако мало времена за повратак. До каруљског ува било нам је потребно око сат и по, али у то треба урачунати претерани опрез при спуштању низ стену и наш истраживачки дух.

Враћамо се на степенице, узимамо ранчеве и крећемо на састанак са Давидом. Нема шансе да би нашли стазицу до његове келије-пећине да нас Давид није сачекао на путу. Отац Давид је такође зилот, једва да је превалио четрдесету, али је простодушан и радостан као мало дете! Невероватно како нам се обрадовао, као да смо род рођени! Одмах је изнео на трпезу сву храну коју поседује, једва смо га убедили да нисмо гладни. Претходно нам је показао своју „трпезарију“, два пања са даском између што представља сто и друга два пања поред „стола“ која представљају столице. Давид има и летњу кухињу, гомилу пепела прекривену решетком за роштиљ! Како је мало потребно човеку да буде срећан! Давидова келија је заправо пећина испред које је од дасака склепано нешто као предсобље. Заиста, шта човеку више и треба на оваквом благодатном месту? Причамо о разним стварима, како је у свету и шта се све лоше дешава, мене занима каква су искушења овде на Каруљи. Давид каже да су много већа него у манастирима, јер у манастирима због јаке молитве бораве само ситни демони, а овде међу пустињацима обитавају демонски „кнезови“. Свака келија има по једног, кнеза блуда, гордости, гнева и слично. Мада, каже, већа су искушења била пре 50 година него сад. Давид прича да је отац Данило једном док се молио видео монаха-демона у црној одежди и са очима које су светлеле јарко-црвеном бојом. Данило га је појурио али је овај ишчезао у пећини. За крај се сликамо са Давидом али, на његов захтев, те фотографије нећу објавити.

Напуштамо ово необично место препуни утисака и благодати. Закључујемо да је Каруља најимпресивније место на Светој Гори и једва чекамо да јој се вратимо. Степеницама идемо даље и за двадесетак минута долазимо до келије Данилеја, најбољих иконописаца на Светој Гори.

Од Данилеја стаза налево води до скита Св. Ане и Мале Св. Ане, надесно се иде за Катунакију. Катунакија је заправо кров Каруље и од Данилеја је удаљена 15-ак минута. Катунакија је заправо скуп свих келија које се налазе у овом делу Атоса.

Пре него што наставим са Катунакијом, желео бих да опишем један догађај у скиту Мале Св. Ане. Од Данилеја до Мале Св. Ане стиже се за отприлике сат времена. Ту смо преспавали и ујутру одлучили да пробамо да нађемо једног од најпоштованијих духовника Свете Горе, старца Папајаниса или, по нашки, Папајањија. Након смрти прозорљивих стараца Пајсија и Порфирија, Грци су тражили неког сличног њима и нашли су га у Папајанису. Бог је хтео да са нама у скиту борави један човек за кога нисам био сигуран да ли је искушеник или обичан радник и који је обећао да ће нас одвести до старчеве келије. Са нама су кренула и два млађа Грка, тако да смо имали обезбеђене преводиоце. Стигли смо до келије и ускоро се на капији појавио живахан старчић са осмехом на уснама. Био је то старац Папајањије. Кроз прозор капије питао нас је одакле смо, да ли смо дошли само да га видимо или да га нешто питамо? На наш одговор да смо Срби, рекао је пар речи на српском и поставио нека питања која су нас уверила да је он заиста необичан старац. Пошто нас је увео у двориште келије, наставио је са причом како је ратовао у Македонији против Немаца, како се сећа Тита и Југославије и како је већ 70 година монах! Са својих 86 година мозак му је као бритка сабља, што није ништа чудно за некога чији ум непрестано пребива у молитви. Потом нам је дао неке савете шта би требало даље да радимо у животу и како да се спасавамо. Тих пар реченица било нам је довољно да се уверимо у његову прозорљивост и велику благодат коју поседује. Смирени и са његовим благословом кренули смо даље.

Сад се поново враћам на Катунакију.

Од Катунакије, идући на југ, прво се стиже до Керасије, затим до Кавсокаливије, следи келија Св. Нила Мироточивог, румунски скит Продром и на крају Велика Лавра, која је већ на источној обали. Пут од Каруље или Катунакије до Кавсокаливије је доста захтеван, због константног и веома стрмог успона, зато топло препоручујем пловидбу бродом. Ако се ипак одлучите за пешачење, од Катунакије следи успон навише кроз вододерину, скроз до раскрснице која се зове Ставрос (Крст). Постоје путокази ка Керасији и Кавсокаливији. Треба савладати висинску разлику од минимум 700 м, што може да буде веома напорно, нарочито у августу. Успут се пролази покрај скита Св. Василија.

Ставрос је раскрсница одакле се једном стазом иде ка врху Атоса, друга стаза води ка Малој Св. Ани, трећа ка Великој Лаври. То је последње место пре успона на Атос где се можете опскрбити водом. Колико се сећам, мени је од келије Св. Нила до Мале Св. Ане (путем изнад Кавсокаливије, преко Керасије, Св. Василија и Катунакије) требало минимум 4 сата.

Од Ставроса се углавном спуштате надоле, прва станица је скит Керасија. Главна црква је посвећена Св. Ђорђу. Овај скит дело је руских неимара.

Следећа станица је Кавсокаливија. Кавсокаливија значи „спаљене колибе“. Име је добила по Максиму Кавсокаливиту, великом духовнику и учитељу Исусове умно-срдачне молитве, који је имао обичај да често мења станишта, тако што би, пре пресељења, палио сваку колибу у којој је боравио.

—–

*кратки линк за дељење текста – http://wp.me/p1Fuk8-NlU

2.1.2016. planine.net, за ФБР приредила Биљана Диковић