Сви су невиђено важни, савршено дотерани и обучени, самоуверени и од главе до пете препуњени идејом свог (ничим потврђеног) невиђеног значаја.

Савршено дизајниране маме се брижно надвијају над својим потомством и патетично се одоздо кезе и бекеље, одушевљене сваким (и најмањим) знаком њихове „креативности“, „лепоте“, „различитости“, „јединствености“…, још док су у бебећим колицима.
„Кежуал“ стилизоване тате их следе, с нешто мање ентузијазма и убеђености у будући космички значај божанских талената својих наследника, али подједнако надобудни и „важни“ у свом каубојском разбацивању и извежбаној лежерности у ходу кроз „урбани простор“ града насељеним подједнако самоувереним и дезоријентисаним сметењацима…

Не могу да верујем да је вишевековни труд наших претходника „крунисан“ овим малограђанским пеечењем и беечењем једног пропалог и расутог друштва без узвишених идеала и аутентичног система вредности!

Немогуће је да ће у граду одбрањеном непојамном жртвом и истинским херојством његових последњих бранилаца (оних што их је Врховна команда „избрисала из бројног стања“ спартански храбре војске) све бити довршено и коначно упропаштено овим нушићевским водвиљем покондирених сујета и умножене армије несуђених „госпођа министарки“!

Неће Силе Небеске дозволити да дегенерисаним потомцима хероја са Кајмакчалана силиконске маме без бора и вере у Бога доносе кафу и кроасане у кревет!

Нема шанси да то лудачко стање потраје иоле дуже од „наших дана“ непримећеног бешчашћа и свеопштег глупирања свих тих остарелих девојчица и маторих дечака са осећањем ненормалне важности баш њихових (инфантилних & претенциозних) обичаја и навика.

Живи били па видели.