АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Највише право, највиша неправда (или) О каквој правној држави ми више причамо?


SUMMUM IUS, SUMMA INIURIA

111

Пише: Живојин Митровић
22.12.2015.

Полазећи од латинске изреке да је HOMINUM CAUSA OMNE IUS CONSTITUTUM EST, то јест да је сво право створено ради човека, не постоји грађанин Републике Србије, а нарочито корисник права на пензију, који се не запита да ли је ова латинска изрека само измишљотина доконих правника Рима, или она не важи у данашњим временима.

Анализирајући Закон о привременом уређивању начина исплата пензија, али и одлуку Уставног суда која одбацује наводе предлагача за оцену уставности наведеног Закона, човек не може да се не запита и да се не сети изреке старих и мудрих Латина да је највише право највиша неправда.

pravna drzava

Позивајући се стриктно на слово закона и могућност да законодавац у датој ситуацији измени законе који му у том тренутку не иду на руку, не поставља ли се питање правне сигурности, то јест не отварају ли се тиме на мала врата све будуће измене закона које ће било која власт моћи да мења по простом нахођењу и потреби, заснивајући своју одлуку на простој већини у Парламенту?

Није ли онда Правда, а и сама правна сигурност престала да постоји и претворила се у једноставан збир броја посланичких мандата? Није ли онда и потреба за самим Правним факултетом и школовањем правника постала сувишна? Јер чему онда сва правна начела, чему онда године изучавања правних института, чему онда жар за применом права како би се тежило ка правди, када свака власт може да погази све раније донете законе, да наруши правну сигурност, и не само правну већ и материјалну сигурност, јер има већину посланика у националном парламенту?

Не школујемо ли ми онда на тај начин само гомилу техноправника који ће без одсуства свести и икаквог правног морала слепо примењивати и у слово закона преточити све жеље актуелне власти? Није ли то већ једном виђено у историји модерног друштва, када је парламент Немачке сасвим «легитимно» изгласао стављање Јевреја ван закона и тиме, опет «легитимно» отворио врата концентрационим логорима? И тада беше све по закону, зар не? Највише право, највиша неправда.

Упркос бројним иницијативама за оцену Уставности и законитости Закона о привременом усклађивању пензија ни један о разлога није прихваћен. Како не би сада објашњавао све одбијене разлоге, због простора који нам је омогућен набројаћемо само поједине, по мом мишљењу најважније:

– Прво, сам назив Закона гласи “Закон о привременом уређивању начина исплата пензија“, а у самом Закону нема јасно прецизиране одредбе до када траје та “привременост“, што нас доводи до закључка да је “привременост“ постоји само у наслову датог закона. Наиме, законодавац привременост одређује на знатно еластичнији начин, то јест води се економијом (а не правом), да ће “привременост“ трајати до оног тренутка у времену док учешће пензија у БДП-у не буде 11%. Све изнад тога и даље оставља на снази “привременост“ датог Закона. Поставља се питање како ће се онда примењивати овај Закон, то јест да ли ће се из године у годину мерити 11% од БДП-а, па када буде “добра“ година пензионери ће добити већи (то јест свој износ пензије), а када не буде добра опет ће бити враћени на старо (то јест наградно одузимање). Не уводи ли се на овај начин, економском рачуницом БДП-а поново права не сигурност у један Закон, чија примена почиње да зависи од будућих непознатих околности, те је и примена самог Закона не предвидљива.

– Законодавац се позива и на недостатак у средствима РФ ПИО, те обавезом државе да са преко 50% учествује у исплати пензија. Ово је опет чињеница која је опште позната, али се и не може изменити све до тренутка док се не оставри већа запосленост и не порасту плате запослених. Како се све ради на смањењу броја запослених и њихових зарада, макар у јавном сектору који у Републици Србији и чини већи део запослених, поставља се просто питање, како ће се онда тај исти буџет РФ ПИО вше пунити са мањим платама и са мање запослених. Одговор је једноставан, никако. При том се не сме пренебрегнути чињеница да се управо у јавним службама и министарствима и најуредније уплаћују доприноси за ПИО и здравство и што је још важније у пуном износу зараде, за разлику од приватника који у вћини случајева фингирају минималну зараду како би избегли пуну уплату доприноса. И ко је задужен да води контролу уплате доприноса а то не ради ни у пуном обиму, опет држава.

– Законодавац се поново позива на демографску ситуацију у Републици Србији, то јест на све већи број старог становништва у Републици Србији. Просечна старост је око четрдесет година живота, и по свим показатељима тај тренд ће се на жалост само наставити. Ко може и ко треба да својим мерама утиче, то јест да поспешује наталитет у одређеној држави? Опет та иста држава. Чини ли се нешто по том питању? На жалост сем прокламација, које су више него мртво слово на папиру, ништа.

– Полази се и од чињенице да је нису смањене пензије до 25.000 динара. Тих 25.000 динара је тренутно око 200 евра. Па шта није смаањено, пензија или «социјална помоћ“ која је названа пензијом.

smanjenje-penzija-320x205

– Такође се наводи да је највећи терет, то јест највеће смањење пензија које су 40.000 динара, као и да категорија пензионера који примају “толику“ пензију и није реално много погођена овом мером. Сада, када узмемо у обзир једно пензионера који живи сам, са том “енормном“ пензијом од 40.000 динара не смемо да заборавимо ни чињеницу да су пензионери стара и изнемогла лица, која су у већини случајева и болесна, те ме интересује који то пензионер који живи само од своје пензије (а таквих је највише у Републици Србији), може себи да омогући луксуз од те пензије, ако треба да плати рачуче, да купи храну (која је иначе све скупља иако званично нема инфлације), али и лекове, а сви знамо да се лекови набављају у апотекама и то приватним и то за паре, а не за бомбоде.

– Чак и Измењена Европска социјална повеља говори да стране уговорнице имају обавезу да одржавају систем социјалне сигурности на задовољавајућем нивоу, као и да настоје да поступно подигну систем социјалне сигурности на виши ниво. Поново се поставља питање како овим Законом није угрожена социјална сигурност, а да не помињемо икако постављање на виши ниво?

– И уколико законодавац има право да изврши корекцију пензија, то јест да будемо сасвим јасни смањење пензија, позивајући се на финансијску одрживост пензијског система, отвара ли се тиме могућност да у следећем “уређењу“ ове области још више смањи или чак и укине пензије, правдајући се не могућношћу исплате, то јест недостатком новца. И о каквој онда правној држави ми више причамо? О каквој правној сигурности?

Како све ово објаснити пензионерима али и запосленима који су рачунајући на своје “загарантоване“ изворе прихода подигли кредите не би ли завршили нека своја важна животна питања, и тада се напињући до крајњих граница својих могућности?

Уколико је пензија нечија имовина, а неспорно јесте, није ли ово само нека друга врста прикривене форме национализације, у којој се држава правда тиме да је у датом тренутку и ради општег добра то морала да уради? И како ће се то завршити, које ће будуће генерације морати и ту неправду да исправљају преко својих леђа?

Није ли било поштеније признати да пара нема, признати да сваком од ових лица држава дугује дато смањење пензије и обавезати се да ће једног дана када буде у прилици њему или његовим наследницима тај дуг и исплатити. Е то би онда била и држава и правна сигурност. До тада шта нам бог да, или господо да вратимо лапот.

Највише право, највиша неправда.

1 reply »