Знамените личности

Хусеин кан и Бијела идеја


Пише: Romen Louis

„Бијела идеја“ – идеја о Русији као о Трећем Риму, као насљедници хришћанског и васељенског, Византијског царства, идеја о Цару као Оцу, и идеја о држави која представља хармоничан спој између светог и империјалног, између Свете Русије и Империјалне Русије, била је у Царској Русији – што је мало позната чињеница, широко прихваћена и од њених муслиманских поданика.

И у овом случају је стварност била у потпуности различита од оног што су нас учили у школама, а што се углавном базирало на оној чувеној и стотину пута прежваканој изјави приписаној Лењину – да је Царска Русија била „тамница народа“.

Напротив, Царска Русија је била држава у којој су природна права муслимана била веома поштована, а они су – не мијењајући своју религију, могли да напредују и до највиших звања (за разлику од Турског царства у којем је човјек, да би могао и да сања о било каквом напредовању у овом животу, морао да прихвати ислам, а да се одрекне свог правог и оригиналног идентитета).
И не само то – из многобројних примјера међу којима је и овај који ћемо навести, види се да су муслимани већином ПРИХВАТАЛИ Царску Русију као СВОЈУ земљу и као оквир у којем могу и желе да живе, а себе посматрали као Русе у државном смислу, муслиманске вјере и различитих етничких коријена. Прихватали су Русију и били јој одани, у многим случајевима и до гроба.

10522887_1375305192763478_3689971922396811983_n

Човјек са наше слике је ХУСЕИН КАН НАХИЧЕВАНСКИ (1863 – 1919)

Он је био потомак старе династије владара Нахичеванског каната – државе која се налазила између територија данашњег Азербејџана и Јерменије. По етничким коријенима је Азер, Азербејџанац. У вријеме његовог дједа, Ихсан кана Нахичеванског, њихов канат је постао дијелом Руске империје. Међутим, Русија је поштовала права муслиманског племства у новим областима које је добила на старање, као и права обичног муслиманског становништва, па је тако било и у овом случају – породица Нахичевански је прихваћена као права племићка породица у Царској Русији, и није морала чак ни да преименује своју стару ханску титулу, у неку европску (гроф,барон) или руску – словенску (кнез, итд). То је резултирало тиме да ће представници ове породице, као и већина осталих муслимана у Русији, бити њени одани поданици.

Хусеин кан је још као дјечак био послат на школовање у Петроград, у школе које су резервисане за племићку и царску дјецу, и завршио их је са одличним успјехом. Затим је ступио у коњичку гарду и у њој служио двадесет година, достигавши чин пуковника. Затим је избио Руско-јапански рат (1904 – 1905) у коме је командовао коњичким пуком састављеним од дагестанских добровољаца – и на овом примјеру се види колико пажње је тадашња Русија обраћала на своје муслиманске поданике – будући да су становници Дагестана већином муслимани, њихов командант је био такође муслиман, и то не из било којег краја, већ из Нахичевана, Дагестану географски најближег дијела Руске империје.

Током рата се овај коњички пук нарочито истакао, а Хусеин кан је за то добио чак седам одликовања, а међу њима и Орден Св. Ђорђа за храбри коњички јуриш којим је спасио једну опкољену и угрожену руску пјешадијску јединицу.

Међутим, Хусеин канов велики успон почиње у годинама након Руско-јапанског рата, када је примљен у Царску пратњу, док је око почетка Првог свјетског рата добио и чин Генерал пуковника и команданта Друге коњичке дивизије. Тамо негдје, прве године Великог рата, за нарочите заслуге у војној и отаџбинској служби, Хусеин кан ће примити још једно одличје Св. Ђорђа, и то из руку лично Цара Николаја Другог, да би му се крајем 1915. године, као човјеку од посебног повјерења код Цара, указала и највећа част – да постане Царев генерал-ађутант, постајући тако први муслиман који је обављао високу и часну дужност Цару најближег официра. Како ће вријеме показати – он ће остати и једини муслиман на овом положају; пошто је Бијела идеја губила подршку међу руским високим и школованим круговима, чиме се рушила она хармонија између Свете и Империјалне Русије, тако се крунила и сама Империја – Империја ће ускоро пропасти.

У фебруару 1917. избила је прва револуција у Русији, названа „Фебруарском“. Цар је збачен а власт је преузела привремена влада. Тај чин раскида Русије са сопственом суштином спровео је велики број високих официра, индустријалаца и одрођене, интелектуално веома образоване али духовно опустошене, културне елите тадашњег руског друштва. Дошло је вријеме да Цар Николај и његова породица приме вијенац мучеништва.

И како то обично бива, а опет нас обично и изненади – многобројни руски племићи, богаташи, „интелектуалци“, носиоци највиших звања и почасти, сматрани предратним и предреволуционарним друштвеним кремом, нису били ту да остану уз свог Цара, да спријече његову смрт и смрт његових жене и дјеце, или да барем са њим остану до краја. Неки су међутим и остали одани Цару и Бијелој идеји, Светој Русији. Међу њима је – на изненађење многих, био и Хусеин кан Нахичевански. Он је часно и храбро ОДБИО понуду да служи привременој влади, изашао из Армије – јасно увиђајући да та Армија, лишена своје основне отаџбинске идеје, није више она војска којој је он служио и којој и даље може служити. Једноставно – увидио је да је срушена држава, и да је срушена њена армија. И још – озбиљно је схватао заклетву коју је, позивајући самог Алаха и Пророка као своје свједоке, дао Цару и својој великој отаџбини – Русији.

Међутим, у преврату није била срушена Света Русија, Русија као идеја, и Хусеин кан јој је остао потпуно вјеран, знајући да једино ако та Света Русија преживи, из ње ће се једног дана поново моћи обновити и њена држава, њена Империја. Али, тој Русији се изјава о оданости тада потписивала крвљу. Сопственом. И на то се није дуго чекало.

Те исте 1917. године оклопљени воз је протутњао читавом зараћеном Европом и дошао до Русије, носећи Лењина и новац на основу којег ће он у Русији подићи ону другу, бољшевичку револуцију. Почетком новембра исте године по новом календару (односно крајем октобра по старом календару, па се онда тај преврат назива „Октобарском револуцијом“, односно „Октобарском катастрофом“), пучисти су извели свој чувени напад на Зимски дворац у Петрограду. По ономе што су нас учили у школама, тај напад су извели обесправљени радници пролетери. Међутим, чињеница која нам је прећутана је, да су за тај напад били заправо окупљени и наоружани њемачки војни заробљеници који су до тада држани у Русији, и да су им команде биле даване на њемачком језику. Толико о „народном“ карактеру Октобарске катастрофе.

Нова „бољшевичка“ власт ће убити Цара и царску породицу, започети страшни и крвави грађански рат у Русији који ће довести до милиона и милиона жртава и докрајчиће стари и вијековима грађени поредак у Русији, онај исти који је створио Русију и учинио је великом. У деценијама које су слиједиле, нова власт ће покушати да пресуди и Идеји Русије, али ће вријеме показати да у томе није успјела, нити је могла да успије.

Да се вратимо на причу о нашем јунаку, Хусеин кану. Одмах након извођења комунистичког преврата у Петрограду, нове власти су ухапсиле Хусеин кана и заточиле га у Петропавловској тврђави. У јануару 1919. године, он је на свиреп начин УБИЈЕН, не одрекавши се до самог краја идеала на којима је поникао, слично као и његов славни имењак, унук самог пророка Мухамеда, Хусеин ибн Али. Прича о Кану Хусеину биће наредних деценија табу тема у Совјетском Савезу, будући да су нове власти свом становништву на све начине покушавале да сервирају причу о старој Русији као о „тамници народа“.

Примјер Хусеин кана Нахичеванског и небројених других руских муслимана, може бити значајан и за нас јер нам приказује некадашњу Русију као државу, друштво и цивилизацију ХАРМОНИЈЕ у којој су око Идеје били сабрани и могли бити сабрани и хришћани и муслимани, и то није нимало случајно – изгледа да је Русија оног тренутка када је постала насљедницом Византије, преузела од Византије и ту идеју, јер не заборавимо – док је западна Европа таворила дубоко у муљу дивљаштва, у византијском Цариграду су поред небројених цркава постојале и џамије, а Цариград су против западно-европског варварства у крсташком рату1204. године ЗАЈЕДНО бранили и православци и муслимани. Исто тако, мало је позната чињеница да су године 1453, од налета огромне османске војске Мехмеда Другог, Цариград до смрти бранили опет заједно – и православци и муслимани (Турци и други муслимани, који су у Цариграду живјели и прихватали град и његову Идеју као своје); тада је – да поменемо, у Цариграду било и бранилаца са католичког запада Европе, али је њихов број за разлику од њихове несумњиве храбрости, био нажалост само симболичан.

Није нимало случајно што се за све те детаље посебно на нашим просторима НИЈЕ СМЈЕЛО ЗНАТИ. Од друге половине 19. вијека, од тренутка када су западноевропске силе, а у првом реду Британија и Аустроугарска, постале значајно заинтересоване за наше крајеве, њима је био веома јасан потенцијал Русије као идеје, цивилизације и империје, који може да ослободи све крајеве источне и југоисточне Европе од турског јарма, и да их уједини у свој њиховој хетерогености, исто како је ујединила и безбројне мале области, канате и кнежевства одраније у себи. Муслимани и православни, закрвљени у европском дијелу Османске империје, никако нису смјели да сазнају да на истоку Европе постоји велика држава која може у највећој мјери хармонично да их прими и уједини у оквиру идеје, државе и цивилизације – због тога су државни – јавни и тајни апарати западноевропских сила вриједно радили на томе да народе југоисточне Европе на све начине међусобно заваде, да им наметну другачије и што удаљеније, међусобно супротстављене идентитете, да би се прихватљивост уједињујуће и ослобађајуће улоге Русије и њене идеје и цивилизације што више ограничила – прво само на православне, а онда касније – више не ни на све међу православнима.

У наше вријеме можемо да посвједочимо поновни успон Русије, али не само као велике државе која би по својим цивилизацијским карактеристикама била дио Запада, већ управо – Русије и као идеје, и као цивилизације. И није нимало случајно што исте западне силе, иста два геополитичка центра, спроводе опет исту политику плашећи се потенцијала Русије – не њене неизмјерне територије ни природних богатстава, већ њеног, од Византије наслијеђеног и даље развијеног, духовног и цивилизацијског потенцијала – нечег што за већ смртно болесну цивилизацију запада значи смрт, а за нас и за цио свијет значи пут у спас и живот.

У то име поштујмо велике људе, хришћане и муслимане, који су својим животима посвједочили ове велике идеје. Међу њима и Хусеина кана Нахичеванског.

1 reply »