СРБски ФБРепортер, 4.12.2015.

Фотографија младе Курдкиње са пушком у руци, покренула је многе да се запитају: колико би њених српских вршњака хтело и знало да узме пушку у руке и брани своју земљу?
Преносимо један занимљив одговор…

***

Romen Louis:

Поређење не стоји. Ево због чега.

Култура у којој се данас рађају и одрастају Курди и Курдкиње потпуно се разликује од пост-српске културе у којој одрастају Срби и Српкиње. Курдска култура није у себе примила отров секуларизма и егоизма са Запада, а српска јесте, па се преобразила у нешто што ја зовем пост-српском културом.

Пост-српска култура има КВАЗИ-духовност, а курдска има духовност. У Курдској култури је сачувана афирмација саможртвовања за добробит заједнице; ту исту црту је имала и српска култура прије него што се преметнула у пост-српску. И данас се тај идеал у њој не афирмише, него сматра глупошћу.

А култура је као школа у којој се образују младе генерације. Идеале које она афирмише прима већина људи који у тој култури одрастају. Једни покупе једно јер се то „једно“ у њиховој култури форсира, а други друго – баш као што неко ко заврши гимназију друштвеног смјера постане природно јачи у друштвеним наукама и опредјељенији за њих, него за математику, физику и друго – што се форсира у гимназијама природно-математичког смјера.

Млади Срби у годинама ове хероине, а и много млађи од ње, у огромним масама су се одазивали војном позиву, били спремни да за свој народ и земљу погину баш као и она, до прије само 100 година, па и мање – до оног тренутка док их је њихова култура учила да то тако треба. Када је та култура доминантно престала да буде таква, „широке народне масе“ су престале да баштине те идеале.

Међутим, оно што мени даје наду – то су двије чињенице.

Прва је да су исти ти млади Срби, у тренуцима највећих искушења, на бици на Кошарама на примјер, показали такво јунаштво и спремност на саможртву, да би могли да стану у строј заједно са Косовским јунацима, са јунацима са Куманова, и другима. Одакле им тај дух? – Значи да је тај дух и даље некако жив.

А друга добра чињеница је да се култура може мијењати; она се и иначе мијења у спорим процесима којих нисмо свјесни ако смо обузети само животом у тренутку.

Дакле култура је промјенљива, а на те промјене се може утицати – било негативно (што константно раде наши непријатељи), било позитивно (што је неискоришћен „ресурс“ за нашу државу).

Из тога произилази да, када би се пост-српска култура неком свјесном интервенцијом и свеобухватном кампањом, измијенила, добили бисмо нове генерације Срба које би биле спремне да за своју земљу и народ раде, боре се, и жртвују.