Пише: Бранислав Тутуш

Милица Костић је била девојка која је, једина од четворо деце својих родитеља, отишла из свог села у средњу школу у Крушевац. Била је на четвртој години када ју је, на превару, непознат момак одвео до стана на 11. спрату једне зграде, такозване Рубинове куле, наводно да би позвала његову девојку. Момак је био један од петорице насилника који су планирали да изврше групно силовање над њом.

Будући да је пружала грчевит отпор који насилници нису успели да сломе ни претњама, ни батинама ни виком, изашли су из собе у којој су је држали да би видели шта ће да раде са њом. Искористивши моменат када су је оставили саму, Милица је искочила кроз прозор, са 11. спрата. Недуго потом преминула је од повреда, оставивши сачувану част на понос својој породици. Читав град се дигао на ноге, а насилници су једва избегли линч. То се десило 1974. године.

Након тога, према речима становника тог краја, сваке године у време Миличиног страдања у пределу 11. спрата зграду је облетало јато белих голубова.

Здравко Чолић је своју песму „Она спава“ посветио Милици.

2008. године је Рубинова кула имала пожар баш на 11. спрату. Ове године је СО Крушевац одбила да једну од улица именује по Милици Костић. Један од одборника који је гласао против ове одлуке је припадао групи насилника због којих је Милица страдала, и због тога је робијао десетак година. Представник је Српске напредне странке. (коментар објављен 27.10.2015)

***

29.10.2015.

Драго ми је што сам својим статусом на мрежи, макар то били и новинари Блица, некога инспирисао да се присети ове дивне девице. Уосталом, није Блиц једини писао/ проследио то писаније, учинили су то бројни други портали. На њима сам имао прилике да прочитам бројне коментаре и уверим се колико смо, као народ, заиста врло близу да постанемо гомила смећа.

Прво, један од главних лајтмотива већине коментара је агресивно инсистирање на идентитету функционера напредњачке странке који је осуђен за овај чин. Мени је то фасцинантно – готово као оно када бисмо, читајући житије неког светитеља- мученика, размишљали о именима, идентитету и функцији његових мучитеља, а не интересовали се за сам његов подвиг, живот, размишљање и дубоку одлучност због које је прихватио страдални венац.

Већ сам рекао, постали смо као руља из римске арене, жељни нечије крви, огољавања, распињања, остракизовања, без обзира ко то био и по коју цену се то радило- сведени на ниво руље навикнути смо да реагујемо само на крв.

Други, много значајнији моменат, јесте чињеница да се жртва Милице Костић дословно исмева – они, укључујући и мене, који помену реч „част“ у опису овог догађаја називају се мизогинима, затуцаним средњевековним полуљудима и црквеним талибанима. Заиста је фасцинантна количина мржње која се испољава према једној тако малој речи каква је част- али девственост јесте и увек ће бити част, светлост и пример којим треба ићи. Исмевање врлине говори више него ишта у како демонизованом времену живимо.

Да, то је прави израз- демонизовано. Јер, управо тај демонски релативизирајући став, по коме је девојачка част превазиђена категорија којој се треба смејати а не за њу се жртвовати, говори нам да је част превазиђена категорија, па самим тим и обешчашћење јесте нешто што и није толико страшно – а одатле је само корак од признања права на сексуалну слободу силоватеља и искључење акта силовања са списка непожељног људског понашања. Ту врсту релативизације која за последицу има потпуну аболицију силоватеља, па чак и инкриминацију жртве имамо у исламској култури чији су бројни елементи полазна становишта неких „прогресивних“ феминистичких идеја.

Укратко, Србија је дубоко подељена између њих и нас, и ово је само још један од камена међаша. Нама, свакако, Миличина жртва није ни „глупост“, нити “ будалаштина што се није стрпела мало, а не да гине“, већ часни поступак једне дивне девојке.

Додатну величину њеном подухвату даје чињеница да је у питању била верујућа хришћанка – она није могла знати да ли ће преживети скок са зграде, чак је могла да верује да ће у том чину погинути, губећи оно што је најважније једном хришћанину – бесмртну душу и наду у спасење, које је немогуће самоубицама. Можемо само да замислимо са којим се ужасом суочавала у моменту скока, више због тог страха од моменталне смрти самоубиством, него од насилника. Господ је био милостив и оставио јој је довољно времена да се то не деси, и да нам свима буде узор мушком чврстином свог карактера.