ФОТО: ФСК

Уговор о производњи и испоруци нуклеарне опреме коју су потписали руска компанија “Русатом сервис” (који улази у “периметар” државне корпорације за атомску енергију “Росатом”) и мађарског затвореног акционарског друштва “Нуклеарна електрана Пакш”, без претеривања има симптоматичан карактер – у том смислу и за Србију и друге земље централне и источне Европе.

Подсећамо да је државна корпорација “Росатом” још у децембру 2014. године потписала уговор за доградњу мађарске електране “Пакш”. Енергетски блокови ће остати у власништву мађарске државе, а улагања руске стране износе отприлике 12,5 милијарди евра. У марту 2014. године Русија и Мађарска су потписале споразум о одобравању кредита величине 10 милијарди евра од стране Москве, за доградњу нуклеарне електране. Према том документу руска страна је одобрила Мађарској државни кредит за финансирање “испоруке опреме, извршење радова и пружање услуга у циљу пројектовања, изградње и пуштања у експлоатацију енергетских блокова №5 и №6 у нуклеарној електрани “Пакш”. Споразум предвиђа коришћење зајмљених средстава у периоду 2014-2015. године.

Међутим, последњих месеци ово питање је постало камен спотицања у односима две земље. Мађарске политичке снаге које наступају са прозападних позиција и теже да сруше развој односа Будимпеште и Москве, улагале су максималне напоре да би блокирале узајамно деловање у области енергетике.

Они су у томе добијали подршку од стране Европске комисије, која и по том питању на жртву политичким спекулацијама приноси размотрену берићетну економску корист и здрав разум. Уместо да подржи пројекте усмерене на јачање енергетске безбедности Европе, Брисел са манијачком упорношћу покушава да “истисне” Русију из енергетске области, не размишљајући о томе ко може да замени руску технологију и ресурсе. Посебно када је у питању нуклеарна електрана “Пакш”, Европска комисија је раније иницирала истраге одједном у два ресора ЕУ, по питању билатералних докумената о изградњи петог и шестог блока електране. Питањем се бавила Европска комисија за атомску енергију (Евроатом) и антимонополистички ресор који је изјавио да споразум наводно носи затворени карактер из разлога националне безбедности, а сам уговор за доградњу нуклеарне електране Мађарска је потписала са Русијом без претходног тендера. Упркос свему, истрага није могла наћи доказе за овакве оптужбе.

Међутим, руски енергетски пројекти се једноставно немају чим заменити. На страни Русије је и искуство развоја посебно нуклеарне енергетике и повољније цене, и спремност на дугорочне уговоре – на шта не иду амерички, немачки, италијански и други конкуренти.

Све те предности Русије одражавају се и у садашњем руско-мађарском споразуму. Према том документу, до 2020. године “Русатом сервис” ће испоручити Мађарској 24 усмерена апарата главне циркуларне пумпе (ГЦН-317). Такође треба истаћи да је нуклеарна електрана “Пакш” изграђена по совјетском пројекту, у њој раде 4 енергетска блока са реакторима типа ВВЭР укупног капацитета отприлике 2 хиљаде мегаваттона.

На тај начин, у случају са Мађарском здрави смисао и економска сврсисходност су изгледа тријумфовали. Међутим, аналогни проблеми по питању развоја нуклеарне енергетике постоје и код мађарских суседа – посебно у Словачкој. Роберт Фицо, шеф словачке владе, не тако давно је лично посетио нуклеарну електрану “Моховце” где је требало да се догради трећи и четврти реактор. Фицо је тада изјавио да Словачка чека “предлог” за доградњу реактора. Изградња таквих реактора “мора бити приоритет за свакога” – истакао је словачки премијер. Међутим, пројекат доградње нуклеарне електране све више касни са предвиђеном графиком због кривице италијанске компаније “Enel” – већинског акционара компаније “Slovenske Elektrarne”. Првобитно је било предвиђено да се трећи блок уведе у експлоатацију још до краја 2012. године, а четврти блок – током 2013. године.

А још једна источно-европска земља  – Бугарска – ризикује да се нађе у истинској “дужничкој јами” због одбијања да испуни договорене споразуме са Русијом у области енергетике. Својевремено је Софија под притиском САД и Европске комисије блокирала реализацију руског пројекта изградње нуклеарне електране у Белењу. Притом је пројекат предвиђао издвајање руских средстава. За Запад и владајућу бугарску елиту била је неприхватљива та чињеница да Москва наступа као стратешки инвеститор пројекта. У резултату тога Русија је предала тужбу Међународном арбитражном суду у Женеви у вези са неисупњавањем уговорених обавеза од стране Бугарске. У случају позитивне пресуде Бугарска би морала да намири потраживања која превазилазе обим њеног годишњег бруто-националног дохотка. Па и у том случају да пројекат ипак некако буде реализован на бази постојеће нуклеарне електране “Козлодуј”, трошкови ће такође бити озбиљни – отприлике четвртина бугарског БНД. А време истиче. Ипак, по захтеву ЕУ нуклеарна електрана “Козлодуј” треба да у потпуности престане са радом до 2019. године. И како из тог ћорсокака изаћи – влада Бугарске ни сада не зна, као што није знала ни раније.

Сви горе наведени аспекти директно се тичу и данашње Србије. Садашње власти покушавају да “седе на две столице” – плашећи се да не расрде Брисел и истовремено схватајући економску неопходност сарадње са Русијом, па тако и у области енергетике. Међутим, притисак САД на Београд расте и влада Александра Вучића све чешће прибегава тајном одлагању реализације заједничких пројеката – као што је то било у случају са иницирањем истраге међувладиних споразума у области енергетике са Русијом из 2008. године (тачно по обрасцима одговарајућих “иницијатива” Европске комисије!). Међутим, привреда у целини и енергетика посебно, не трпе политизацију и политичке спекулације. И због тога они који се поигравају у сличним играма, по правилу обавезно сносе конкретне губитке. А уједно одговарају пред сопственим бирачима.

———–

http://wp.me/p1Fuk8-LGq

23. 10. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић