АКТУЕЛНО

Петар Искендеров: Русија и Сирија – антимерички фронт


1968701-700x473

Војна операција коју је Русија започела против позиција „Исламске државе“ у Сирији код САД-а је изазвала баш озбиљну главобољу. Пентагон је поступке Москве прозвао „агресивним“, очигледно сматрајући да исти такви ракетно-бомбашки удари америчке авијације у Сирији по дефиницији не могу да буду „агресивни“. Државни секретар САД Џон Кери је уздржаније изјавио: због тих напада постоји „узнемиреност“.

Међутим, Русија је, наносећи ударе по позицијама терористичке организације која је забрањена у РФ, деловала уз пуно поштовање потребних политичко-дипломатских процедура. Да је Москва спремна да активно учествује у антитерористичкој операцији у Сирији свет је обавестио председник РФ Владимир Путин, директно са трибине Генералне скупштине УН. Одмах после тога сагласност за вршење операције једногласно је дао и руски Савет Федерације. И, најзад, Русија је оперативно саопштила о својим поступцима и САД-у. Значи, Пентагон је још уочи напада одлучио да се са Москвом отвори директна линија управо ради координације поступака обе стране.

Зашто су, онда, напади руских авиона на позиције терориста изазвали тако негативну реакцију Вашингтона? Одговор је једноставан – поступци Москве јачају позиције председника Сирије Башара Асада. А за западну коалицију на чијем је челу Вашингтон, јачање Асада, и тим пре јачање војно-политичке везе Москве и Дамаска (иза којих се помаља и Иран), много је опасније чак и од поступака „Исламске државе“. Јер те две азијске државе су урачунате у америчке планове за преформатирање читаве регије „Великог Блиског Истока“, у којима је важна улога дата управо терористима „Исламске државе“. Према плановима Вашингтона, Асад је требало да оде са власти још пре две – три године. Данас – војна подршка РФ легитимним сиријским властима има снаге не само да измени цео ток догађаја у самој Сирији, већ и да значајно ојача престиж и утицај Русије у региону који су САД навикле да сматрају за полигон сопствених геополитичких експеримената.

Уколико бисмо покушали да сажето формулишемо основне аспекте и значај поступака Русије у Сирији, слика би била следећа.

Прво, Русија реално проширује своје учешће у борби против међународног тероризма који директно угрожава руске интересе, а осим тога показује све јачи дестабилизациони утицај на Европу. Јер стотине хиљада избеглица које су преплавиле европске земље представљају директну последицу попуштања терористима из Сирије.

Друго, Русија пружа реалну војно-политичку помоћ својим савезницима у региону који представљају легитимне државне структуре, што је потпуно супротно напорима САД-а који се труди да споља шири „револуције у боји“. Како показује искуство последњих петнаест година, у свим случајевима када је било остварено спољно западно мешање – у одговарајућим земљама и регијама (српска покрајина Косово, Авганистан, Ирак, Либија) долазило је до значајног јачања позиција терористичких и екстремистичких структура.

Треће, Русија јача своје позиције у региону из кога у последњих 25 година није ни излазила али у коме је, без обзира на то, у значајној мери ослабила свој утицај.

Четврто, Русија чини важан корак у правцу формирања нове архитектуре међународне безбедности, не само њеним извлачењем испод директног утицаја САД, већ и због читавог низа праваца, супротних политици Вашингтона и његових најближих савезника. Та архитектура се базира на формирању широке коалиције која се залаже за вишеполарни свет и нови тип међународних односа, заснованих на заједничком деловању, компромисима и непостојању „дуплих стандарда“, чак и у оном делу који представља борбу са међународним тероризмом.

Покушаји Запада да окриви Русију за „агресивно понашање“ у Сирији имају циљ и да замагле пропаст сопствене стратегије у блискоисточном региону. Како тачно констатује у вези с тим амерички журнал TheNewsweek, независно од поступака Москве, „проблеми који настају због све јачег уплитања САД у Сирији, и даље су онакви какви су били. У Сирији је остало само неколико побуњеничких група које би могле да се сматрају за „умерене“ или прихватљиве за америчке политичаре; при том су оне оријентисане не на супротстављање ИСИЛ-у, већ на свргавање Асадовог режима. „И мада неки од руских циљева представљају очигледно умерене антивладине снаге, Русија се усмерила и на „Фронт ан-Нусра“ и на друге екстремистичке групе“ – подвлачи поменути журнал и закључује: „Јачање подршке тим екстремистичким групама само зато што их је Русија одредила као циљеве својих удара, представљало би глупост – непријатељ мог непријатеља није увек мој пријатељ“.

Ова констатација се директно тиче не само Сирије, већ и Ирака – још једне земље коју је Вашингтон изабрао за свој геополитички полигон. Премијер те земље Хајдер ал-Абади је изјавио да он нема ништа против чињенице да руски авиони нападају позиције терористичке групације „Исламска држава“ на ирачкој територији. Он је још изјавио да је „у вези с тим он Москви упутио молбу“, обзиром да је „у интересима Ирака да се свима обрати ради супротстављања „Исламској држави“.

Раније је ирачки премијер у интервјуу француском каналу France 24 изјавиода ће «поздравити» ударе руске авијације по позицијама «Исламске државе» у Ираку. У министарству иностраних послова Русије су такође потврдили да Москва разматра могућност за ваздушне операције у Ираку, под условом да од ирачких власти добију одговарајућу молбу. «Или ћемо имати одговарајући допис од владе Ирака, или ће постојати Резолуција Савета безбедности УН чије ће доношење зависити од изјављивања воље ирачке владе. Уз постојање таквих – довољних основа – оцењиваће се и политичка, и војна сврсисходност» – саопштио је Иљја Рогачов, директор департмана за питања нових изазова и претњи у МИП-у Русије. Да ће Русија разматрати питање проширења ваздушних напада «на Ирак» само уколико буде постојао званичан захтева о томе, доцније се изјаснио и највиши руководилац руског министарства за односе са иностранством, Сергеј Лавров.

Нагло јачање војно-политичких контаката Москве и Багдада може за САД да постане ништа мање – ако не и више – драматичан изазов. «Сада следећи председник Сједињених Америчких Држава, ма ко он био, не може да игнорише руско руководство и биће принуђен да им са њим посла једноставно због руског војног присуства на Блиском Истоку – у вези с тим констатује Deutsche Welle. „Без неких значајнијих губитака Путин заузима оне позиције у региону које је Обамина администрација на брзину оставила. Ко би могао и да помисли да ће се као савезник Русије данас појавити влада Ирака и његова армија, који су подржавали Вашингтон.“

Одатле и нервозна реакција Вашингтона на руску операцију, јер она објективно служи циљевима обезбеђења регионалне стабилности и безбедности, о којима Барак Обама толико воли гласно да размишља.

ruski-avioni

Ванредно заседање Северно-атлантске алијансе, које је одржано у Бриселу, по ко зна који пут је очигледно показало „дупле стандарде“ који постоје у руководству те организације. Уместо да по питањима вршења војно-ваздушне операције против сиријских терориста покушају да разраде стратегију  о заједничком деловању са Русијом, у НАТО-у су одлучили да појачају антируски курс, тако што су Москву прогласили за скоро највећи извор нестабилности у региону. То је постало последица не само курса Вашингтона који је забринут због јачања позиција Русије у стратешки  важном  блискоисточном региону, већ и сепаратне игре коју  жури  да разигра Турска.  Инцидент са погрешним уласком руског авиона у турски ваздушни простор је уз здушну помоћ Анкаре постао главна тачка актуелног дневног реда на заседању НАТО-а. Тај инцидент је у завршној изјави  назван „крајње опасним“  догађајем и „неодговорним понашањем“ Русије. „После недавног кршења  ваздушног простора Турске 3. и 4. октобра од стране руских ловаца Су-30 и Су-24 у рејону провинције Хатај, војна дејства Русије су прешла на опаснији ниво“ – прецизирали су у НАТО-у, фактички узевши турску верзију догађаја и потпуно игнорирајући суштину онога што се дешава у самој Сирији.

Рачуница Анкаре је била очигледна. Пошто се залаже за уклањање председника Сирије Башара Асада и за обезбеђење политичког преформатирања те земље у сопственим интересима, Анкара одлично схвата да се после почетка руске војно-ваздушне операције остварење њеног програма  одлаже на неодређени рок.

У суштини, сада долази до формирања америчко-британско-турске алијансе која се супротставља не  само Русији, већ и највећим европским државама какве су Немачка и Француска, да се и не говори о државама Централне и Источне Европе. У тумачењу турског политичког естаблишмента наведена тенденција изгледа овако: „Један амерички чиновник је изјавио да не верује у случајни карактер овог инцидента и на тај начин је бацио каменчић у повртњак Русије. Амбасадор  Велике Британије у Анкари Ричард Мур је на  Twitter – у написао: „Повреда турског ваздушног простора од стране Русије представља неодговоран и узнемирујући догађај. Велика Британија и њени савезници из НАТО-а су раме уз раме са Турском.“ У суштини, сигнал за све то је дао Обама…“

Осим тога, Турска тежи да максимално појача свој глас у НАТО-у као контру Европској унији, са којом су односи  Анкаре фактички замрзнути.  Према информацији којом располажемо, Анкара управо разматра   тајну помоћ рекама избеглица из региона Блиског Истока, као   инструмент за деловање на ЕУ онако, како то Турској одговара. А најбитнији елемент односа НАТО-а према спољној политици Турске и јесте максимално скретање пажње Северно-атлантске алијансе на ситуацију у рејону турско-сиријске границе. Инсистирајући на стварању антируске хистерије Анкара   покушава да се позиционира као најбитнији регионални савезник НАТО-а. И ако у самој Анкари покушавају да прикрију сопствене прорачуне и сценарије тако што инсистирају на паролама о евроатлантској солидарности, у Азербејџану, на пример, пријатељу Турске, изјаве су много неодређеније. „У Анкари се сматра да ће војне операције Русије ојачати Асадове  позиције, што и представља циљ деловања Русије. Ствар је у томе да јачање Асада за Анкару значи потпуну пропаст  турске политике према Сирији“ – тако, на пример, пише азербејџанска агенција  Trend News Agency.

Иста таква, здрава размишљања,  све су присутнија и у изјавама европских политичара.  Конкретно, министар одбране Чешке, Мартин Стропницки,  изјавио је да војно-ваздушна операција Русије против терористичке групације „Исламска држава“ у Сирији  доприноси да се ситуација у тој земљи стабилизује: „Сваки разуман човек би поздравио све што води попуштању ситуације“ у Сирији – убеђен је чешки министар одбране који је подсетио и на све већу кризу због избеглица у Европи, која је директно повезана са сиријским конфликтом. „Чак и само извесно слабљење оружаног  конфликта у Сирији може да утиче на смањење броја избеглица“ – убеђен је чешки министар.

Посланици – конзервативци у комитету за одбрану у  Дому општина у британском парламенту такође су подржали  одлуку Русије  о коришћењу војно-ваздушних снага у Сирији ради борбе против терористичких групација. Конкретно, Боб Стјуарт је позвао Запад  да се помири са влашћу председника Сирије Асада изјавивши да, да би се победио „Сотона“ мора  да се прихвати  „мањи ђаво“. Његов колега из комитета, Џејмс Греј, такође сматра да је немогуће истовремено се борити и са Асадом, и са „Исламском државом“. А председник комитета  за одбрану Џулијан Луис је резимирао дискусију тако што је изјавио да, за разлику од Запада, Русија према Сирији има доследну стратегију.

Управо доследност у руској стратегији и њена активна реализација данас на Западу изазивају отворену панику – када се ради о развоју ситуације не само у Сирији, него и на читавом блискоисточном подручју. Сличном стратегијом се могу похвалити Сједињене Државе и њени најближи савезници који својим непромишљеним  и егоистичким поступцима   дестабилизују ситуацију и тако стварају међународни тероризам  који се претворио у најбитнију претњу чак и за Европу. Турска игра своју игру која такође не може да се карактерише као конструктивна и промишљена. Што се тиче Европљана – тамошње владајуће елите за сада врло нерадо признају да између  западних геополитичких експеримената у Северној Африци и на блиском Истоку и река  стотина хиљада избеглица, и све веће бахатости тероризма у Сирији или Ираку који је узгојио Запад, постоји директна веза. Међутим, такво виђење ће неминовно наступити уколико  се пре тога  садашње националне елите   не нађу ометене унутрашњим паметнијим и национално – оријентисанијим политичким снагама.

———–

http://wp.me/p1Fuk8-LoY

10. 10. 2015. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

1 reply »