ДРУШТВО

Светислав Пушоњић – ТРАНЗИЦИЈА, ЈЕДНА ПРИЧА


Светислав Пушоњић

ТРАНЗИЦИЈА, ЈЕДНА ПРИЧА

Уочи Српске нове године, тринаестог јануара 2012. најзад ми је стигло решење Првог основног суда у Београду, на које сам чекао четири месеца – одбија ми се тужба против “Ваздухопловне академије“ на Дорћолу, где сам као професор српског језика и књижевности радио четири године. Судија Љејмена Халиљи пресудила је у корист директора Горана Цвијовића, власника циглане “Југобанат“ из Банатског Карловца, кога су “демократске власти“ поставиле и за директора средње школе у Београду.

Трогодишњи судски процес, започет 2008. године, када ме је Горан Цвијовић низом манипулација оставио без посла и прихода, окончао се мојим неуспехом. Некадашње колеге из школе су ми говорили да против Цвијовића немам шанси, ма колико закон био на мојој страни, јер му је бивши градоначелник рођак, а садашњи, Драган Ђилас, близак пријатељ, јер се и сам високо котира у Демократској странци и “покривен је с везама у свим институцијама“, али сам се ипак одлучио на тужбу. Можда и због доброг савезника у адвокату Јову Борићу, Србину протераном из Крајине, који је пристао да ме заступа без новчане надокнаде уколико изгубимо спор.

Иако сам га обавестио да Горан Цвијовић није само школски директор, већ много више од тога, те ће се судско веће сигурно наћи под притиском његових “веза“, након детаљног проучавања мог предмета Јово је сматрао да је Цвијевићево кршење закона сувише очигледно, да залази не само у радни него и кривични домен, те му никакве “везе“ не могу помоћи да оспори моју тужбу. Напослетку смо склопили договор за десет посто од укупног дохотка који бих примио да сам за то време радио, jер поред повратка на посао и тај новац ми је следовао у случају да добијемо спор.

Но, пресудом Љејмене Халиљи, сав наш труд се показао узалудним – брижљиво састављање поднесака, припреме за рочишта (сваки пут одлагана по више месеци) и прибављање докумената ради извођења доказног поступка. Узалудним се показало и моје настојање дa подробнo изнесем свој случај на суду, објасним његову суштину и докажем да се директор Цвијовић односио према мени подмукло и дискриминаторски. Односно, да ме је четири године водио као “приправника на одређено време“ и за то време није уручио решење о радном статусу, да ми је без икаквог објашњења смањивао норму часова у корист друге колегинице, свесно одуговлачио са пријављивањем за стручни испит и чинио низ законских прекршаја како би ме пошто-пото избацио из школе, јер му нисам био по вољи. Узалуд сам се надао да ће Цвијовићеви небулозни “аргументи“ за те поступке, које је на саслушању изнео уз обилне грашке зноја и плаховите гримасе, бити довољна потврда свега што сам изговорио. Ништа од тога није дотакло савест судије Халиљи, али је њена пресуда потврдила сумње које су ми се јављале на рочиштима – да неки њени поступци указују на очигледну наклоност према туженој страни. То се нарочито видело приликом саслушања. Јово Борић је саставио десетак убитачних питања за Цвијовића, али пошто овај није дао сувисао одговор ни на прва три, судија Халиљи је неуротично замахала рукама. – Немојте претеривати, нема потребе за тим ! – прекинула је адвоката Борића. – Знате, и ја сам уморна, данас имам још предмета, не могу све да слушам! Чудно – помислио сам тада – судија, па “не може све да слуша“, и то баш када је дошло на ред да се решета Цвијовић. Јово се осмехнуо када сам му скренуо пажњу, уверавајући ме да то не значи ништа. Исто тако се осмехнуо и на самом почетку процеса, када смо сазнали да нам је додељена Љејмена Халиљи. – Име ми не делује обећавајуће – рекао сам тада – звучи некако ЛДП-овски. Тешко да је неко њене националности доведен у Београд за судију да би Србима обезбеђивао правду. И то се показало тачним. Што рекао ЦИИ-ин агент у филму “Ронин“: “Ако има сумње, нема сумње“.

***

Средња техничка школа “Петар Драпшин“ основана је давне 1924. године, за време Краљевине СХС. Школу је основао Јосиф Букавац, архитекта запослен у тадашњем Министарству грађевина, цењен стручњак и ентузијаста, пројектант значајних институција и носилац ордена Светог Саве, који је тадашњу привреду желео да побољша оснивањем државног центра за обуку квалитетног техничког кадра. Са групом наставника и сарадника, који су у почетку радили без новчане надокнаде, основао је школу коју је назвао “Државна средња техничка школа у Београду“. Ученици су похађали архитектонски, грађевински, машински, електротехнички смер, којима су убрзо придодати геометарски, рударски, хемијско-технолошки и текстилни. Из тих су се смерова касније развиле нове самосталне школе, док се матична школа усредсредила углавном на машинску струку. Од 1957. године она ће понети назив свог некадашњег ученика, а потоњег шпанског борца и комунистичког хероја Петра Драпшина. У златно доба СФРЈ “Драпшин“ је школовао најбољи технички кадар у земљи и његова диплома обезбеђивала је сигуран посао у тадашњој индустрији. У “Драпшину“ сам се запослио септембра 2004. године, на место пензионисаног професора Зорана Чукића, баш када је школа прослављала свој 80-годишњи јубилеј. Тадашњи директор Бранка Митић и њени заменици Соња Божић и Горан Цвијовић дочекали су ме срдачно, те сам о њима у почетку стекао повољно мишљење. Остављали су утисак коректних и способних руководилаца, отворених за сарадњу и спремних да ти изађу у сусрет. Утолико сам се више чудио када су ми колеге полушапатом говорили: “Пази се да те не узму на зуб“. Није било најјасније зашто би ме неко “узео на зуб“ ако редовно долазим на часове и улажем сву енергију за квалитетно извођење наставе. Већ од самих почетака стизали су повољни гласови и од ђака и од професора, па чак и самих чланова Управе. Заменик директора Соња Божић лично ми је пренела похвале неких одељења четвртог разреда да сам “најбољи професор српског кога су за све четири године имали“, односно “једини који им је пробудио истинску љубав за књигу“. Иако сам још тада, додуше, уочавао извесне недоследности у поступању чланова Управе, нисам сматрао да имају нарочит значај, па ми је била сасвим нејасна атмосфера страха и потуљености која је владала у колективу, тако приметна још од првих дана. Кад год би у зборници неко започео спонтанији разговор, други би намах обарали главе, бежећи у ћутање и накашљавање. Видело се да нико никоме не верује и да се боје чак и најблажег коментарисања текућих дешавања у школи и ван ње. Старији професори су ми препричавали разне неподобштине директора и његових заменика – о њиховом бахатом понашању, понижавању запослених, о насилним суспензијама неподобних чланова колектива (а то постаје свако ко их не подржава у њиховим било каквим намерама) и разним другим закулисним и прљавим работама. Чуо сам за бившег професора Басту и професорку Зрнић, који су избачени из школе на чудовишно безобразан и подмукао начин. Уверавали су ме да нема подлости коју не би били спремни да учине ако им ниси по вољи, да су спремни и на лажи, клевете, индиректне претње и уцене, а ако све то не помогне онда би изналазили најзамршенију правну зачкољицу на основу које би издејствовали суспензију. Сазнао сам и за волшебни долазак Бранке Митић на директорско место уз помоћ неких политичких структура, иако је свега четири члана колектива гласало за њу, док је већина гласала за другог кандидата. Чуо сам и за позамашне школске приходе о чијим токовима нико ништа није знао нити је смео да пита. Тада ми је тешко било да поверујем у све то, мада ме искрено речено, зађевице унутар колектива нису превише ни занимале. Нисам био незадовољан послом и платом, са ђацима сам успоставио веома добар однос, а остајало је времена и за друга интересовања. Али колико год се човек трудио да остане неутралан, сопственог мира ради, живот сам намеће ситуације када мораш да се определиш – најчешће између сопственог мишљења и онога што ти намеће околина. На једном Наставничком већу гласало се о искључењу петорице ученика због туче. Иако преступ не беше безазлен, сматрао сам да је искључење из школе преоштра казна, поготово што сам дотичним ученицима предавао и познавао их као солидне ђаке пристојног владања. Један од њих је био одликаш, а ни други нису важили за проблематичне. Туча је почела пуком случајношћу, из уобичајене тинејџерске обести и с обзиром да је прошла без већих последица, “јединица пред искључење“ била је више него довољна казна. Мој став делила је већина колега са којима сам пре седнице разговарао – казнити да, искључити не. Веровао сам да ће и одлука бити таква. Веровао сам да Наставничко веће има своје “ја“ и да неће гласати против своје савести. Међутим, када је почела седница и та тема дошла на ред, директор Бранка Митић је врло агресивно тврдила да ученици “морају бити искључени“, јер је то “једини начин да се у школи успостави дисциплина“. Сваки покушај приговора одлучно је сасецала, још агресивније саопштивши да “одлука мора бити донета једногласно“(?!). Одмах се прешло на гласање. На моје велико изненађење Наставничко веће је одобрило искључивање свих пет ученика из школе. Уз неколико уздржаних, против је био само један глас – мој. После Већа колеге су ме гледале са чуђењем (а и ја њих), а једна колегиница из актива србиста ми је дошапнула: “Није требало да гласаш против, они то не воле“. Тада сам изненада постао свестан безумног страха и успаване савести колектива, а исто тако да Они (Горан Цвијовић, Бранка Митић и Соња Божић) испод свог осмехнутог лица имају и неко друго, које ми се током времена јасније откривало. Рецимо, одмах после тог Наставничког већа Горан Цвијовић, тада један од заменика, одвојио ме је на страну и упитао: “Зашто си гласао против?“ Ја онако затечен објасних како ми савест не допушта да гласам за искључење ученика које знам као ваљане, од којих је један чак и одличан ђак, и то због нечега не нарочито страшног. Но он ме је засуо објашњењима о “реду и дисциплини“ које је неопходно успоставити, те се због тога “кола морају на некоме сломити“, макар то сасвим и не заслуживао. Нисам имао ништа против “реда и дисциплине“, напротив, али да се “кола ломе“ на ономе ко то не заслужује било ми је сасвим неприхватљиво. Додатно ме је зачудило што им је сметао чак и тај глас против “одлуке наставничког већа“, иако он као један једини, није представљао ништа спрам осамдесет “осталих“.  Дакле, Управа је желела апсолутну подршку за све своје поступке, ма колико били безумни, чак је и један глас против вређао њихову сујету. Низали су се догађаји који су то потврђивали. Једанпут се, рецимо, гласало о избацивању ученика који је бацио флашу јогурта кроз прозор и њоме случајно погодио камион у пролазу. Тада се Бранка Митић позивала не само на “закон“, него и “морал“ колектива, који “себи не сме дозволити попустљивост“. Чинила је то врло жучно, па и прилично увредљиво по личности присутних, те иако је колектив био склон да ученика остави, застрашен њеним бесним тирадама опет је гласао против своје савести. Но када је један ученик циглом разбио шофершајбну једне професорке, огорчен оценом коју му је закључила, Бранка Митић се једнако жучно позивала на то да “бити професор пре свега значи бити педагог“, у очигледној жељи да умањи значај инцидента и дотичног ученика спаси избацивања, што јој је и успело (из рођачких, комшијских или пријатељских разлога). После тога је било бројних, час неразумно ригидних, час тендециозно благих поступака Управе, увек подржаваних од стране педагошко-психолошке службе и извесног круга полтронски настројених колега. Бољи и честитији део колектива повлачио се у ћутњу и равнодушност, не усуђујући се да подигне глас, јер како се понеко усуђивао да ми каже, “навући на себе гнев Управе значило је ускоро остати без посла“. Једна колегиница ми је признала да се све више “осећа као миш“ и да јој то постаје неподношљиво. Друга, очију орошених сузама услед свеже претрпљеног понижења, исповедила је да њу и друге професоре рачунара Управа експлоатише мимо наставе, проводећи на том послу и више сати него у настави, без икакве новчане надокнаде и још их због тога подругљиво назива “црнцима“. Тих дана сам се спријатељио са групом млађих колега, па смо после часова често одлазили у кафану. Једном се међу њима повео разговор о заменику Горану Цвијовићу. До тада сам приметио како се колектив према њему односи са много више страхопоштовања него према самој директорки Митић. У школу је долазио великим металик-зеленим “Пасатом“, носио скупоцена одела и понашао се као да је школа његова приватна фирма, а не државна установа. Око њега се јатио велики број колега и колегиница, сасвим искрених обожавалаца, спремних да реагују на сваки његов миг. Где он оком, ту они скоком, у најбуквалнијем смислу. Цвијовић их је заузврат награђивао мањим и већим привилегијама, па сам ту сазнао, на пример, да професор физичког Небојша Ковић сваке зиме одсуствује по неколико месеци из школе да би држао школу скијања на Копаонику и Јахорини, док други пишу изјаве за свако случајно закашњење. Сазнао сам и друге пикантерије, понајвише о згодним колегиницама из Цвијовићевог круга, које су му биле швалерке, а и разне друге ствари. Крупан и угојен, увек вицкаст и расположен, он је заиста и деловао као некакав пословњак-хедониста, читавим држањем одударајући од просветарског амбијента. У кафани сам чуо и да је Горан Цвијовић бивши “Драпшинов“ ђак, сасвим просечан као средњошколац, али да је упркос томе завршио два факултета, машински и економски, да је на Машинцу чак недавно магистрирао, а спремао се и да докторира. У “Драпшин“ је као професор стручних предмета дошао почетком двехиљадитих, да би након само годину и по дана постао заменик Бранке Митић, коју је преко својих веза прогурао на директорско место, да га чува док на то место не седне сам. А то ће бити за годину или две, на следећим изборима за школског директора. Но највише сам се изненадио када су поменули фабрику цигала “Југобанат“ из Банатског Карловца, Цвијевићевог родног места, које се он докопао по невеликој цени на неком вероватно намештеном тендеру. – Како је могуће да се власник фабрике уопште запосли у државној установи, камоли постане њен директор? – упитао сам колеге. – Зар закон то дозвољава? – Наравно да не дозвољава, али то се зове способност. – рече један од њих, као да ми се инати. – Ко је нама крив, брате, што не умемо? – Лако је умети кад ти је Ненад Богдановић ујак, а Ђилас лични пријатељ. – одговори му резигнирано други, па се обрати мени: – Ти си још нов, па не знаш шта се све мути по школи. Цвијовић и његове змије (мислио је на Бранку Митић и Соњу Божић) раде буквално шта хоће. Људи стрепе за посао, па нико не сме да се жали, а и немаш коме. У инспекцији седе његови, пробај да напишеш пријаву па ћеш да видиш како ћеш проћи. Инспекција ће наћи изговор да не предузме ништа, а Цвијовић ће те узети на зуб и спаковати за отказ. Испричао ми је случај професора Данила Басте. Десило се једанпут да је Баста имао “рупу“ пети час, пошто је одељење отишло на праксу. Зато је одељењу коме је требало да држи седми час Баста одржао пети, па је после шестог часа отишао кући. Сутрадан га је Бранка Митић позвала у канцеларију, рекавши да га “мора казнити“ зато што је “прекршио законску процедуру“. “Ја сам одржао све своје часове“, побунио се Баста, “само што сам седми час пребацио у пети, кад се већ указала празнина“. “Не, колега“, одговорила му је, “ви сте одржали додатни час, али нисте одржали свој.“ Баста ју је гледао у неверици, мислећи да се шали, али пошто му је она дрско поновила још једанпут, избила је жестока свађа у којој су пале тешке речи. Школска правница му је сутрадан уручила решење о суспензији. – Тадашњи председник синдиката је отишао код Бранке – настави колега – и замолио је да повуче суспензију. Дуго је убеђивао, говорећи да је Баста један од најбољих професора у школи, што он и јесте био, и некако се преломила. Међутим, суспензија ипак остаде на снази. Он опет оде код Бранке у канцеларију, подсети је на обећање и знаш ли шта му је одговорила: “Муж ми је рекао да сам пичка ако га не отпустим“. Мртво хладно. Баста тек тако излете из школе. Нису га волели, није играо по њиховом, па су га намерно испровоцирали да би га шутнули. За столом настаде тајац. – Немој да се зајебаваш с њима – погледа ме уозбиљен – барем док те не приме за стално.

***

У школи сам почео да радим са статусом приправника на одређено време. Према важећем Закону о раду статус приправника може трајати највише годину дана и уколико наставиш да радиш преко тог рока, аутоматски стичеш статус запосленог на неодређено време, за који је директор дужан да напише адекватно решење. Међутим, након годину дана рада, мој статус се није променио нити сам било какво решење добио. Горан Цвијовић ми је рекао да ћу га добити тек када положим стручни испит.

– Стручни није услов да будеш запослен на неодређено – рекао ми је исти колега из кафане – али немаш коме да се жалиш. Фактички, ти си и даље “приправник“, намерно те и држе на леду док се не увере да им одговараш. Или како они воле да кажу, да си “кооперативан“. Са почетком нове школске године, “процеси транзиције“ су закуцали и на врата “Петра Драпшина“. Осамдесет година стара техничка школа нашла се на удару нове светске идеологије. Горан Цвијовић је покренуо читаву серију акција за постепено укидање старих машинских смерова, задржавши два ваздухопловна и ослобађајући простор за још два нова, када то одобри Министарство просвете. На наставничким већима је говорио да у новонасталим околностима школа има будућност само уколико се преоријентише на обуку авио-механичара и другог кадра за авио-саобраћај. “Драпшин“ је ускоро преименован у “Ваздухопловно-техничку школу“ (пар година касније – “Ваздухопловну академију“). По школи се почеше мотати стручњаци из ЈАТ-а и разне комисије, заређаше и предавања за професоре на којима смо слушали гњаваже о ИСО-стандардима и новим “европским конвенцијама“ у области ваздухопловства. Горан Цвијовић је успешно измамљивао новац од општине, министарства, неких европских фондова, започевши реновирање зграде, која је добила нову фасаду, паркет, беспрекорно уређене учионице. Једну од учионица је финансирала влада Норвешке, а на улазу у школу постављена је и табла са звездицама Европске Уније. Сви смо добили чиповане картице за откуцавање на апарату, при доласку и одласку. Цвијовићева амбиција тежила је да од школе направи “регионални центар“, не само за школовање кадра из свих земаља региона, него и издавање лиценци већ запосленом аеродромском особљу, без које се по новим европским стандардима није могао продужити рад на аеродромима. У ту сврху су касније организовани курсеви, где су групама од по двадесет-тридесет запослених предавања држали професори стручних ваздухопловних предмета. И колега из кафане је био укључен у те “пројекте“. – Зашто би се власник фабрике цигала толико ангажовао око једне средње школе – упитао сам га једанпут. – Зар само због плате школског директора? – Каква плата, то је за њега сића коју забада међу сисе својим курвама. – одмахнуо је. – Сваки курс што одржимо доноси му између петнаест и двадесет хиљада еура, које уплаћују аеродроми за своје раднике. Наша школа једина на Балкану има одобрење од Европе за издавање лиценци, па док се изређају сви запослени са свих аеродрома у региону, можеш да замислиш колико ће му то донети. Осим тога, по новим европским прописима лиценце ће морати да се обнављају сваких годину дана. Не треба занемарити ни кирије за школски кафић и фудбалски терен. Прича се да ће се све средње школе једанпут приватизовати, па ако “Драпшин“ оде на тендер, није тешко замислити ко ће постати његов власник. Човек шири посао и вероватно није сам у тој причи, гура га нека екипа која такође има интерес. – Сви ти приходи нису његови – рекох – него школски, дакле наши заједнички. – Је ли се на наставничким већима икада поднео извештај о њима? Јеси ли икада добио динар преко плате на конто тих прихода? Атмосфера у школи се захуктавала, ходницима су шпартали молери, столари, паркетари, а Цвијовић је трчао од једних до других контролишући их. Домари и теткице износили су пуне канте шута, професори стручних предмета су састављали скрипте за новоосноване предмете, рачунарци су по читав дан укуцавали некакве списе и правилнике, а и нама србистима су ти папири доношени на лектуру. Но, пресвлачење “Драпшина“ у “школу за XXI век“ није се ограничило само на кречење зграде, промену намештаја и трансформисање струковних профила, већ је подразумевало и ментално преобликовање наставног кадра, чему је Цвијовић такође приљежно следовао. Мештри из Брисела желели су “новог наставника“ који се “неће понашати као ауторитет“ нити служити “застарелим методама“, него ће адекватно одговорити “изазивима времена“ иса децом радити на “модернији начин“ (који ће им омогућити да се лакше уклопе у “глобални свет без граница“). У ту сврху, одмах након “петооктобарске револуције“, по школама широм Србије се кренуло са семинарима за обуку, где су се учитељи, наставници и професори бавили такозваним “креативним радионицама“. Утеривање тог бриселског пројекта у српске школе започео је тадашњи министар Гашо Кнежевић, али је њиме уистину руководила Тинде Ковач-Церовић, Мађарица, иначе жена покојног Стојана Церовића (оснивача и власника проевропског недељника “Време“). Као “саветник“, а потом “државни секретар у Министарству просвете“ она тамо беше нешто као неолиберални просветарски гуру, са најближим сарадницима представљајући ново идеолошко језгро српске просвете. Од старијих колега, који су већ прошли неколико таквих семинара, слушао сам невероватне ствари. Причали су ми о “раду у групама“ где су се држали за руке као деца и певали глупачке песмице, стајали у кругу и једни другима бацали тениске лоптице, поскакујући и изговарајући неке мантре, па су се уживљавали у разне наметнуте улоге и импровизовали скечеве. Слушао сам да су у другим школама неки чак мјаукали, лајали и њиштали. – На семинару у хотелу “Метропол“ морали смо сви да устанемо и зажмуримо. – исповедила ми је у поверењу колегиница. – Онда су нам предавачи наредили да тако жмурећки ходамо по просторији са рукама пред собом и изговарамо “Ја сам Пруи, чланковито биће које препознаје додиром“. Ако некога дотакнемо у мимоходу, требало је да кажемо о коме је реч. Било ми је тешко да поверујем да су се од зрелих и породичних људи могле захтевати тако понижавајуће ствари. – Верујеш ли ми да сам код куће плакала. – рече колегиница, старија жена пред пензијом. – Толико сам се осећала срозаном, муж ме је једва смирио. И, априла 2006. године један такав семинар је заказан и у Ваздухопловно-техничкој школи. На огласној табли у зборници окачен је списак двадесет учесника, међу којима нађох своје име. Семинар је насловљен “Пут кроз социјални, емотивни, когнитивни и развој себе“, а на дну папира стајало је обавештење да ћемо по његовом окончању добити сертификат немачке организације GTZ (Deutsche Geselschaft fur Tecnische Zusammenarbeit). Семинар је заказан једне суботе у школској библиотеци. Њиме је руководила педагог Вишња Дробац (која ће неколико година касније постати Цвијовићева жена). Након кратког уводног предавања, замолила нас је да поседамо у круг, те примакосмо столице. Вишња је пронела зделу са бомбонама из које смо узели по једну. Сви су се кикотали и размењивали пошалице, а ја сам се осећао прилично глупо, као на психо-терапијској сеанси за лечење. – Добро, сада нека свако од вас каже неколико речи о колеги са своје леве стране. Идемо редом. – А зар нећемо прво да певамо? – упита сасвим озбиљно једна колегиница. – Не – осмехну се Вишња. – Ово је педагошки, а не психолошки семинар. – Е, штета. Кренуло се са “задатком“. Свако је рекао понешто афирмативно о колеги до себе, уз одобравајући смех осталих. Стварала се нека усиљено раздрагана атмосфера, као да нисмо професори, него несташна деца на излету. Међу свима се највише истицала Соња Божић, која се сваки час клиберила, пљескала длановима и избацивала досетке. И други су јој следовали, једино сам ја остао смркнут и натмурен. Када сам дошао на ред, нешто сам промрмљао о професору енглеског који је седео до мене, осећајући се све горе. Затим се прешло на рад по групама. Вишња нас је распоредила у четири групе са по пет учесника и поделила неке папире. Извинила се што текст “није на српском“, него “бошњачком“, јер је материјал директно преузет са сличног семинара у Босанској Федерацији, па није било времена да се “преведе“. Оштро ме жигнуло у грудима после тих речи, пошто текст беше исписан најчистијом ијекавицом. Међу папирима се налазио и лист са некаквих “десет радионичарских правила“, која су нам саветовала да се “опустимо“, “не стварамо тензију“, “променимо своје ципеле са другима“ и сличне детињарије. На другом папиру налазио се текст некакве причице, пропраћене илустрацијама – о разбојницима који су упали у банку, уперили пиштољ у шалтерску службеницу и наредили јој да им преда све паре. Једини сведок догађаја био је просјак крај улаза. Свака група је добила задатак да се уживи у улогу неког од актера приче и интерпретира догађај. – Може и у форми скеча. – појасни Вишња. Колеге из моје групе бацише се на разраду. Петнаест минута касније скечеви су почели. Најпре група око Соње Божић. Она је устала са свог места и врло уживљено одиграла улогу шалтерске службенице. Дохватила је “слушалицу“, окренула “директора банке“ и завапила о “покраденом новцу“. “Директор“ је са свог места умиривао “службеницу“, док су остали чланови групе одглумили некакву узмуваност по “банци“ домишљајући се како да доакају пљачкашима. Посматрао сам гротескни призор, слеђен при помисли да ћу за који минут и сам морати да се будалишем на исти начин. Још више ме забрину што нико од присутних не показује знаке нелагоде, штавише сви су се тек сада опустили, смејући се и кличући све живље. Чак и колегиница која се жалила како је због сличних ствари плакала. – Браво! – запљеска Вишња по завршетку њихове “интерпретације“. Просторијом одјекну аплауз осталих. Аплауз који ме је тукао по памети као стотине чекића. Осетих се као у сред секташког ритуала, међу масом хипнотисаних следбеника. – Вишња! – не издржах. – Може ли једно глупо питање? Сви се утишаше и погледаше у мене. – Изволи! – Какве све ово има везе са наставом? – Објаснићу ти касније. – Мени не мораш ништа да објашњаваш. Само ћу рећи како ми је испод части да учествујем у овој представи, па ћу од овог тренутка бити само пасиван посматрач. У библиотеци  мук. – У реду, то је твој избор! – изусти збуњено Вишња, усиљавајући се да задржи љубазан тон. Соња Божић ме је гледала разрогачено, усана растворених од чуђења. Била је  запањена сувише слободним понашањем за “приправника“. “Заболе ме“, помислих, те помакох столицу у страну издвојивши се, док ми је срце тукло од помешаног узбуђења, горчине и гнева. Семинар се наставио. Иако је моја упадиц а донекле покварила забаву, наредних неколико сати сам био сведок још луђих призора. Морао сам да гледам како се тројица колега на вест о “пљачки банке“ стропоштавају на столице од “инфаркта“, па матору Зорицу Савић, чланицу општинског одбора ЛДП-а (која је ученицима једанпут делила летке своје странке), како искаче из своје групе да би “ухапсила“ колегу из суседне. Једва сам подносио несносне аплаузе и болестан смех. Душу ми је обузимала туга због страшног менталног инжењеринга, коме се подвргавао не само просветни кадар, него читава Србија. Помислих како је рогатом пошло за руком да неприметно овлада српским институцијама, баш захваљујући цвијовићима, митићкама и божићкама који су му се здушно стављали на располагање. Цупкао сам ногом од нервозе чекајући да се све оконча и покупим сертификат о испуњеној сатници. По новом закону морао си имати сто сати тог ђубрета да би задржао посао пет година. А по истеку тог рока опет све од почетка за нових сто сати. “Радионице“ су се најзад завршиле и на крају семинара уследила је такозвана “евалуација“. Вишња нам је поделила црвени и плави самолепљиви листић, да испишемо шта нам се на семинару свидело, а шта не. Сви су их исписали и залепили на табли. Ја сам своје згужвао и бацио у корпу. Вишња је скидала најпре плаве са “позитивним коментарима“, гласно ишчитавајући један по један – о “дивном дружењу“, о  “корисном семинару“, о томе да се “научило пуно новог“. Међу “негативним коментарима“ најубојитији су гласили да је “фалило пиво“, да се “могао довести и оркестар“ и сличне досетке. – Неактивно учешће колега! – прочита Вишња са једног. – Неких колега! – исправи је Зорица Савић са свог места, погледавши у мене. Осмехнух се у себи, нестрпљив да збришем из надреалне атмосфере у којој ми је глава пуцала од ускомешаних и противречних мисли. Тргох се кад Вишња са последњег листића прочита: “Пушоњић“. – Молим?! – Неко је тебе навео као… негативност. – рече с нелагодом. Посматрао сам је затечен, но Вишња се окрену осталима, захвали им на учешћу и означи крај семинара. – Само неколико речи… – ослових је пошто се прибрах. – …кад сам већ прозван. – Изволи. – Како неко не би помислио да имам било шта против њега лично, рећи ћу шта заиста мислим о целој овој ствари… Сви се утишаше и окренуше према мени. – Као прво, реч “радионица“ сугерише неки простор у коме се налазе неки алати за обраду неког материјала. Овде се ради о живим људским душама, што значи да у сржи овог подухвата почива схватање да су људске душе материјал који треба обрадити. Најпре душе професора да би они затим исто то радили са душама ученика… – Мислим да сувише буквализујеш… – рече Вишња. – Као друго, не видим шта је сврха целе ове козерије, осим да се од наставног особља направе деца, како би касније у учионицама деца могла да се играју са децом… Вишња је ћутала. – Као треће, шта значи ових “десет радионичарских правила“? Је ли то некаква пародија десет Божијих заповести? – Не, то су само предлози, никакве заповести… – рече Вишња. – Да, то се тако каже еуфемистички… – па се уздржах да додам: као кад Европа пошаље “предлоге српској влади“, који се на крају претворе у заповести. – И четврто, што нема везе са самим семинаром али није небитно. – дохватих други папир, окренух га према свима и прстом показах текст – Ово није “бошњачки језик“, ово је српски језик ијекавског изговора. Речи попут “вријеме“, “мјесто“ и друге које се овде користе нису “бошњачке“, то су речи које користе и сељаци из околине Пријепоља одакле потичем, речи које дан-данас користе и моји родитељи, иако већ деценијама живе у Београду, а они нису “Бошњаци“ него Срби. Шта је то “бошњачки језик“, ја не знам, то није ни лингвистичка ни научна категорија, већ обична политичка конструкција. У просторији је владао гробни тајац, тежи и темељнији од оног на почетку. Мени је срце лупало од узбуђења, али ми није промакао поглед Соње Божић, Хрватице из Осијека, математичара по струци. У њему сам видео пресуду. Ону коју ће шест година касније потврдити и судија Љејмена Халиљи, на Првом основном суду у Београду. Киселог израза лица, Вишња се поново свима захвалила и семинар се најзад окончао. Колеге су ћутке напуштале просторију, избегавајући ме као да сам губав. Из школе сам изашао сам, пошавши тротоаром Душанове, мимоилазећи паркиране аутомобиле и оголеле крошње, још неспремне да напупе. Није ми било криво због онога што сам учинио, иако сам слутио да то неће проћи без последица.

***

И нисам се преварио. Почетком следеће године моја норма часова је преполовљена. Истог дана када и ја запослила се и колегиница Јелена Ивковић, са педесет посто норме. Без икаквог писменог или усменог објашњења, на које је директор био обавезан, три одељења су ми тек тако одузета и додељена њој. Тако је отпочео тихи прогон Управе, који ће трајати наредне две године. У то време, Горан Цвијовић је изабран за новог директора. Ротирао се са Бранком Митић која је постала његов заменик. Цвијовићев активизам се појачао, дрил над професорима постаде жешћи, у школи завлада тешка и непријатна атмосфера, као у великој приватној фирми. Нико никоме није веровао и сви су строго водили рачуна да им се не омакне погрешна реч, јер ма како дискретно изговорена, она је на волшебан начин увек стизала до ушију Управе. Њено свевидеће око бдило је над сваким покретом у школи, ниси могао пустити ђаке ни пет минута раније са последњег часа, а да сутрадан не будеш позван у директорову канцеларију. За најситнији прекршај писале су се изјаве, чак губило десет посто од плате. Причало се да Бранка Митић води досије о сваком професору, бележећи сваку случајну грешку. Па кад им од тебе нешто треба, а ти ниси вољан да испуниш, онда ти она помене нешто са твојих часова, тобож узгред, а ти треба сам да се досетиш зашто то чини. Једног професора математике позвала је у канцеларију због кецароша коме је из неког разлога требало поклонити двојку. Колега је то одбио, јер је поред гомиле кечева у рубрици, тај ученик био веома дрзак и безобразан, те није хтео да му “изађе у сусрет“. Тада је Бранка Митић рекла: – Знате колега, мени је познато да ви понекад на часове долазите са том вашом торбицом око појаса. – Зар је то толико страшно? – Није наравно, али ипак није по закону, разумете шта хоћу да вам кажем. Колега је разумео и ученику је закључена двојка. Међутим, закон који је ишао на руку таквом ученику, није ишао на руку групи матураната који су закаснили на полагање матурског испита. У Испитном одбору било је око четрдесет професора, међу њима и ја. Испит се завршио успешно, али је двадесетак ученика закаснило на писмени задатак из српског језика, па им није било дозвољено да присуствују (чак ни онима што су закаснили петнаест минута). Тај дан биле су превелике гужве у саобраћају, многи су становали у удаљеним приградским насељима, па су написали молбу Управи којом су тражили да им се термин из српског језика понови, како не би остали за август и тако изгубили могућност уписа на факултет. Разлози изостанка били су оправдани, а чак и да нису, матурски испит је, искрено говорећи, полуформална ствар и сматрао сам за грехоту оставити ученике за август, кад су већ положили све предмете и фактички завршили школу. Међу тим несрећним матурантима била је и ученица са просеком оцена 5,00.  Но, Управа је по обичају поново демонстрирала своју селективну правду. С њом својственом ароганцијом, као да је челник неке “невладине организације“, Бранка Митић се поново позивала “на закон“ и апеловала на “савест“ чланова  Испитног одбора који “не смеју дозволити кршење закона“ и тиме нанети штету “угледу школе“. То је понављала безброј пута, вероватно желећи да снагом свога гласа, још више упумпа страх у колектив, што је деловало као и увек. Већина колега су одлучно потврђивали њен став, а остали су ћутали. Тада се најпре успротивила колегиница Невенка Миличић, оштро негодујући због тако слепе и неразумне примене “закона“. Њој се придружио Бранко Бојовић, који је некима од тих ученика био разредни старешина. Бранио их је оштро и упорно, најискреније молећи да им се изађе у сусрет и омогући нови термин, али је Бранка Митић остала “гвоздена леди“ неуморно понављајући фразе о “школском закону“ и “угледу школе“. Њу су подржали и Управи блиске колеге. Тада сам ја рекао да закон није гиљотина којом треба скидати главе и да нам неће пасти круна са главе ако покажемо мало великодушности, јер би било крајње бесмислено да ученици који су четири године ишли у нашу школу, сада из ње оду са горчином и ружном успоменом у срцу. Бранка Митић нас је игнорисала и одмах прешла на гласање. Већина је наравно гласала против матураната, али пошто број њихових гласова није прелазио педесет посто, састанак је одложен за два дана. На следећем састанку усудио сам се поново да кажем неколико реченица у корист матураната. Рекао сам да има случајева када је поступање “по закону“ најтеже огрешење о Правду и да је један од таквих случајева и овај. Рекао сам да закон свакако треба поштовати, али да има ситуација где мора доћи до изражаја способност слободне процене руководиоца када треба чинити извесне уступке. Рекао сам и да доследно спровођење закона у овом случају значи лажно умирење сопствене савести на које ја нећу пристати јер је од Бога грехота да се, на пример, ученица са просеком 5,00 не упише тамо где жели, него тамо где остане места. Бранка Митић ме је дрско пресекла рекавши “да рад у школи не регулише Бог, него правилник који је јасан“, а онда је извршила још агресивнији вербални атак на присутне, позивајући нас да одлуку донесемо “једногласно“. Поново се гласало и сада је потребан број гласова прешао педесет посто. Закон је био задовољен, а несрећни матуранти пуштени низ воду. Почела је следећа школска година. Негде у октобру из штампе је изашла моја збирка приповедака “Изван њиховог домашаја“. Ђаци су сазнали за књигу, па их је занимало где могу да је набаве. Део примерака које сам добио од издавача однео сам у школску библиотеку, замоливши библиотекарку Наду Зељић да их подели ученицима који је буду желели. Неколико дана касније сазван је Савет наставничког већа са тачком дневног реда која није била јавно истакнута на огласној табли, а како се испоставило – тицала се баш моје књиге. Расправу је покренуо новоизабрани директор Цвијовић, у вези са примерцима које сам оставио у библиотеци. Као наводни разлог сазивања Савета директор је навео расправу о томе “да ли је дистрибуција књига у библиотеци законски дозвољена или не“. Међутим, пре него је и почела тзв. “расправа“, свим члановима Савета је подељен “материјал“, односно папири са “врућим“ цитатима, извученим из контекста, који су имали за циљ да ме компромитују у очима колектива. Цитате је по наређењу Управе извукао и у вештачку целину уклопио један србиста, колега по струци, који је како се испоставило, данима ишчитавао књигу подвлачећи и прекуцавајући поменуте делове. Знао сам да је књига провокативна и “политички некоректна“, па ипак нисам очекивао такву методологију, за коју се веровало да је прохујала са комунистичким режимима. Сазивање Савета наставничког већа, а поготову дељење “материјала“ члановима, није имало никаквог оправдања и беше увредљиво, јер ме је у очима колектива представљало као наводног преступника. А и због чињенице да нисам био ни позван на састанак, што ми је макар као “оптуженом“ следовало. Сазнавши од једног члана Савета све што се дешавало на том састанку, постаде ми јасно да се читава ствар уопште није тицала “недозвољене дистрибуције књига“, јер да је хтео, директор ми је могао и насамо рећи да она није дозвољена и ствар би била решена без компликовања. Али све је указивало да је Горану Цвијовићу требало баш компликовање, за почетак дозирано и дискретно, јер да би се покренула лавина најпре се низ брег мора закотрљати грудва. Еуро-диктатура није хтела да понавља грешке претходних режима, не обрушавајући се на жртву директно, већ постепеним ширењем тихог одијума код околине. Да су чланови Савета поступили како је Горан Цвијовић очекивао, тј. да су на основу “цитата“ осудили садржај књиге као “недоличан“, онда би ствар изашла пред Наставничко веће и тако би, кријући се иза “воље Наставничког већа“ Горан Цвијовић издејствовао моју суспензију. На срећу, чланови Савета, углавном честитији део колектива, реаговали су зрело и разборито, рекавши да наведени цитати као и целокупан начин писања нису ништа непознато у савременој књижевности, да се њиме служе чак и нобеловци, па у том смислу ни писање колеге не представља изузетак. Горан Цвијовић је истог тренутка почео да се правда како разлог састанка “није садржај књиге“ већ “њихова дистрибуција у библиотеци“ (али је вешто избегао да објасни која је сврха папира са цитатима подељених члановима Савета). Тада је библиотекарка Нада Зељић наводну “кривицу“ прихватила на себе, а Савет је дошао до закључка да дистрибуција књига у библиотеци није дозвољена и чим су ми саопштили одлуку ја сам књиге истог дана уклонио из библиотеке. Али у контексту свега претходног, тај догађај је представљао пуну кап у чаши. Схватио сам да ме Управа држи под микроскопом и лови сваку грешку, па сам зарад одбране сопственог достојанства, а и да бих предупредио Цвијовићеве будуће покушаје да ме избаци из школе, већ сутрадан отишао код секретара и поднео захтев за хитно сазивање ванредног наставничког већа, на шта сам као професор по закону имао право. Намера ми је била да пред свима отворено укажем на подмукле методе из преживелих тоталитарних система, као и на друге негативне појаве којих сам до тог тренутка био сведок. Али и да чланове Управе позовем на одговорност пред Колективом и Законом, који ваљда предвиђа некакве санкције за злоупотребу руководећег положаја. Тим речима сам и образложио свој захтев. После неколико дана у зборницу је дошао радник обезбеђења, рекавши да ме директор зове у своју канцеларију (Иначе, његова тек реновирана канцеларија у сутерену “Ваздухопловне академије“, беше необично велика и раскошна за школског директора, да би му на њој и сам министар позавидео). Сасвим противно мојим очекивањима, Цвијовић ме је дочекао крајње простосрдачно и љубазно. – Па добро Пушоњићу, мајку му, је ли дотле дошло да ја и ти комуницирамо на овакав начин?! – широко се осмехнуо, покретом очију указавши на мој захтев који је стајао на његовом столу. Такав његов наступ потпуно ме збуни. Уместо оштре вербалне полемике коју сам очекивао и за коју сам био спреман, Горан Цвијовић је најбезазленијим тоном почео да ме убеђује како сам “све погрешно схватио“, како се он лавовски бори за сваког члана колектива понаособ, а поготово за “младе колеге“ на којима почива “будућност школе“ и у које, наравно, убраја и мене. Његов тон изражавао је некакво наивно, скоро детиње чуђење, као да ме ето, одувек сматрао за бог зна каквог пријатеља, па га сад запањује моја реакција. Данас, после свега, јасно ми је да је то била нова поза за нове неочекиване околности у којима се затекао, што додатно открива његов заиста изванредан таленат за претварање и манипулацију. Али тада нисам знао шта да мислим. Поготово када ме је он сам директно упитао: – Реци искрено, јеси ли стварно помислио да си жртва некаквог “тихог прогона“. – Jесам – одговорих – јер како другачије да схватим одузимање норме, ово са књигама и друго. Тада се Горан Цвијовић покровитељски осмехнуо, скочио до суседног стола, извадио моју књигу из фиоке и свечано изјавио: – Ја је читам и веома ми се допада. А што се норме тиче, најкасније до септембра следеће школске године она ће ти бити употпуњена, дајем ти тврду реч. До тада ће или Гордана Теофиловић или Милан Ивковић отићи у пензију. На моје поновљено питање зашто ми је одузео часове и зашто ми није сâм рекао да дистрибуција књига није дозвољена, већ непотребно сазивао Савет, ушао је у неку дугу и замршену правничку аргументацију из које се није дало разумети готово ништа, осим да су такви поступци “били неопходни“ због “уредне законске регулативе“ и “виших интереса школе“. Растали смо се уз срдачан стисак руке и још једном поновљено “тврдо обећање“ у вези са мојом нормом. Иако сам о моралном квалитету Горана Цвијовића и његових заменика имао углавном јасну представу, сматрао сам ипак да му се као човеку до извесне мере може веровати, јер како се са толико срдачности и убедљивости може задавати “тврда реч“, а затим наставити по старом. Ваљда није баш толики дрипац, помислих, те одустах од намере да се жалим инспекцији због прекрајања норме часова, што сам пре тог разговора хтео да учиним. Међутим, годину дана касније, уместо да се допуни, како ми је директор “тврдо обећао“, моја норма је са педесет спала на двадесет посто, услед гашења неких одељења. У пензију нико није отишао, иако је колегиница Гордана Теофиловић испуњавала услове. Чак је једно време говорила да ће отићи у пензију, а онда је изненада одустала (не би ме чудило да је то учинила по наговору директора да не би остало упражњено место за мене). Горан Цвијовић ми је, опет онако срдачно и осмехнуто, објашњавао читаву ситуацију, значајно нагласивши да је могао и тих двадесет посто да расподели на остале професоре српског, али их је “намерно оставио мени“ да бих имао какву-такву везу са школом, док неко не оде у пензију, а то ће се догодити до почетка следеће школске године. Другим речима “не липши магарче до зелене траве“. Уместо обећане пуне норме, остао сам на свега двадесет посто и још је испало како треба да будем захвалан што ми је директор “великодушно“ оставио и то. Своју “тврду реч“ од прошле године није ни поменуо, али  ми је дао ново обећање да ће упутити захтев Министарству за одобрење још једног радног места у библиотеци, обзиром да је број одељења у нашој школи изискивао потребу за још једним библиотекаром. Обећао је и да ће ми написати решење о пријему у стални радни однос чим положим стручни испит, јер  је то наводно “неопходан законски услов“. Позив за полагање стручног испита није стизао, а ја сам се већ четврту годину водио као “приправник на одређено време“. Маја 2008. године шеф актива србиста нам је саопштио расподелу часова за следећу школску годину. Свих пет колега србиста имали су стопроцентну норму часова. Проценат мојих часова гласио је – нула. И то једно одељење које сам имао – угасило се – и од септембра 2008. године дефинитивно сам остајао без посла. Било је необично што су те последње две године ђаци енормно обарани  на поправним испитима, па су се услед смањења ученика нека одељења гасила и припајала другим. Директору као да је баш то и требало. До тада сам безброј пута одлазио код њега да га подсетим на “тврдо обећање“ и сазнам да ли је одобрено ново радно место у библиотеци, али сам увек добијао један те исти одговор како још увек “није стигао никакав одговор Министарства“. А исто тако да Гордана Теофиловић и Милан Ивковић “још не намеравају да иду у пензију“, а он “не може силом да их натера на то“. Исцрпљен таквим и сличним одговорима, схватио сам да је све само нова врста замајавања, те сам престао да се распитујем. У току маја сам написао жалбу градској инспекцији због незаконитог смањивања норме и других непријатности којима сам био изложен. Затим сам на четрнаест страна описао целокупан терор школске управе над наставним особљем, њихове законске манипулације и све неподобштине којима сам био сведок. Допис сам фотокопирао у три примерка, па сам их послао министру просвете Жарку Обрадовићу, помоћнику министра за средње образовање Богољубу Лазаревићу и помоћнику министра за инспекцијске послове Милораду Миленковићу. Знао сам да Цвијовић има јаке заштитнике у Министарству, међу којима главни беше управо Богољуб Лазаревић, чије се име помињало у вези са насилним смењивањем школских директора по Србији (чак и оних које је већински изабрао колектив, да би на њихова места довео политички подобније). Упркос томе, допис сам послао и њему, као надлежном лицу. Прошао је школски распуст. Од инспекције нисам добио никакав одговор. Од Министарства такође. Крајем августа је одржана седница Наставничког већа пред почетак нове школске године. Знао сам да од првог септембра више нећу радити у школи, али сам на ту седницу ипак отишао. Присутни су били сви професори, за главним столом у зборници седео је Цвијовић са обе заменице. Када сам ушао и заузео место, Соња Божић ме прострели погледом пуним нескривене мржње. Схватио сам да није безразложан и да се нешто догодило. Пошто се окончао разговор око уобичајених тачака дневног реда, уследила је тачка “разно“. Цвијовић се накашљао, обрисао ознојено чело и извукао захевтане папире. – Желим да вас упознам са дописом Министарству просвете у вези са “кршењем закона и самовољним поступањем директора Горана Цвијовића и његових заменика Бранке Митић и Соње Божић“… Цитиране речи је прочитао са ироничним наглашавањем. Зборницом се отео потмули уздах изненађења. И ја сам био изненађен, али поступком Министарства. Зашто је Цвијовићу доставило  допис, уместо да испита ствар и предузме адекватне мере?! – А допис је саставио… – Цвијовић направи паузу. – … наш колега Светислав Пушоњић. Стотину очију прободоше ме као стреле – једни изненађеним, други прекорним погледом. Крв ми зашуме у ушима, чуо сам откуцаје сопственог срца. – Волео бих да чујем шта други мисле о ономе што је овде изнесено… – настави Цвијовић – …па бих замолио колегу да нам сам прочита оно што је написао Министарству. – Не пада ми на памет! – изговорих пошто сам стишао узбуђење. – Ту сам написао све што сам имао да кажем, па не желим да се понављам! – У реду, онда ћемо допис прочитати ми! Бранка, изволи! У зборници је владала мртва тишина. Бранка Митић је узела папире и почела да чита: – Мада сам у току четири године рада у “Ваздухопловној академији“ био сведок многих нечасних поступака чланова Управе и њима блиских колега-професора, уздржавао сам се од оваквог обраћања Министарству из простог разлога што сам сматрао питањем части да се са својим недаћама борим сам, а са друге стране, што сам упркос бројним доказима подлости и лицемерства, веровао у какав-такав елементарни морал чланова Управе, који им не би дозвољавао да чине баш све што им падне на памет. Но, пошто је код дотичних изостао чак и тај очекивани минимум, био сам принуђен на овакав корак… Речи су одјекивале просторијом, повремено прекидане нечијим презривим цоктањем на посебно интригантним местима. – Јер ако Закон омогућује да све оно што ради Горан Цвијовић и његови најближи сарадници има правно покриће, ако Закон омогућује да њихове сваковрсне манипулације, гнусне лажи, безбројне подлости и лицемерства пролазе некажњено (као што, на жалост, већ годинама пролазе), онда би се људи који доносе или спроводе Закон морали застидети себе самих… Читање је потрајало петнаестак минута, док је температура у зборници расла. Људи су пажљиво слушали и истовремено гледали у мене. Бранка Митић није изоставила ништа – ниједну ситуацију у којој сам описивао њихову поквареност, ниједну квалификацију. Штавише, управо су нарочитим наглашавањем тих места, желели да пред свима подвуку моју наводну “срамоту“.  Прочитала је чак и завршни део: – После свега, неопходно је запитати се: да ли је закон гиљотина којом ће троје бескарактерних људи скидати главе ученицима и професорима који се не уклапају у њихове тоталитарне концепције, истовремено га пренебрегавајући када год им то одговара, налазећи начина да чак и најочигледније изневеравање закона правдају “законом“? Као што то чине и ових дана у вези са расподелама норме и другим професорима, где многи примери потврђују колике је размере попримила њихова бахатост и самовоља. Рецимо, колегиници Љиљи Ракић, професору Механике, Горан Цвијовић је мртво хладно одузео половину норме да би њоме допунио норму другог, њему милијег члана колектива, иако је Љиља Ракић већ двадесет година запослена у нашој школи. Неким професорима се одузимају предмети које су годинама предавали, дају се подобнијим, док се овима додељују предмети који треба да се угасе због увођења нових смерова у школи, што ће за њих аутоматски значити губитак посла. Најчудовишнији пример, међутим, представља случај Невенке Миличић, којој је директор Горан Цвијовић, без икаквог разумског оправдања, одузео седам часова Грађанског васпитања да би их дао школском психологу Јелени Николић, која осим што је психолог има и неколико часова у настави, дакле пуну норму од сто процената, плус седам Невенкиних часова, с којима ју је директор частио. И шта се друго може очекивати од Министарства, осим да  заувек учини крај њиховом терору, тако што би их уклонило са руководећег положаја, па макар довело и некакву привремену принудну управу, док се не успостави нова, боља и честитија школска власт. То би послужило као пример и Управама других школа да се нитковлуком, претварањем и бешчашћем не може стићи далеко. У противном, ако Горан Цвијовић неометано настави са својим законским велеслаломима, салтима, пируетама и другим макијавелистичким вештинама, то ће представљати охрабрење и другим небројеним цвијовићима да у још већој мери буду то што јесу. И каквој се онда будућности може надати српска просвета, ако челни људи Министарства буду повлађивали ништаријама попут њега. У зборници постаде напето до усијања. Када је Бранка Митић завршила, чланови Управе ме погледаше – презриво, оптужујуће и сажаљиво у исти мах. – Не знам шта се сад очекује од мене – прекинух тишину. – Ја немам ништа да додам, стојим иза сваке написане речи. – Ти си луд! – прасну одједном колега србиста – Како си смео да напишеш оволику гомилу лажи! Срам те било! – Срам треба да буде вас – пресече га Невенка Миличић – зато што сте вадили цитате из Пушоњићеве књиге, да би га они спаковали за отказ! – То је лаж! – успротиви се колега, па настави да сикће на мене. Атмосфера се узбуркала. Цвијовићеве улизице почеше да негодују. Нико се није усудио да им противречи. Сви који су ми се током претходних година жалили на Цвијовићев терор, ћутали су као заливени. Сви осим Невенке Миличић. – Ја се придружујем свему што је Пушоњић написао Министарству – огласи се она поново  –  јер то није ни трећина онога што има да се каже о овој школи! Сви овде радимо под притиском, сви знамо шта ради Управа и сви ћутимо! Ја нећу да пристанем да ме чланови Управе позивају у канцеларију и преслишавају као мало дете кад год поступим по својој слободној савести, као што ме је Бранка Митић преслишавала у вези оних матураната. А сада су ми одузели часове само зато што сам реаговала у њихову корист. Ја нећу сваке године да стрепим да ли ће ми Управа оставити стопроцентну норму, ако јој нисам у свему угодила! Пушоњићу је нанета неправда и он се против тога с правом побунио! Директор му је бесправно преполовио норму, а затим га је свесно обмањивао како ће му ту норму допунити, а у ствари ју је из године у годину смањивао. То је злоупотреба сопственог ауторитета и туђег поверења у тај ауторитет. Школа је државна установа, а не директорова приватна фирма, директор је такође просветни радник, дакле први међу једнакима који не сме да прекорачује своја законска овлашћења. Као што их је прекорачио и у мом случају, мртво хладно ми одузевши седам часова норме да би их доделио колегиници са стопроцентном нормом! Па зар је то нешто што треба да прође тек тако! – Колегинице… – рече Горан Цвијовић – …ја нисам тако поступио зато што имам нешто против вас. Видите, према новом плану рада, ми смо као школа у обавези… – Не, Горане – прекинух га – Доста са твојим лажима и запетљанцијама! Ти си то урадио да би колегиници ставио до знања како треба да се чисти из школе. Као што си то стављао до знања и мени када си ми одузео часове, извео онај циркус са књигом и четири године ме држао као “приправника на одређено време“. Сећаш ли се нашег разговора у канцеларији, својих “тврдих обећања“? Две године си ме свесно лагао да би ме постепено и на парче избацивао из школе. И шта си после тога очекивао? Да се правим ћорав и глуп, као што годинама чине сви овде присутни, иако у себи пате јер их понижаваш и уцењујеш на све могуће начине? Шта си хтео и са овим јавним читањем мог дописа? Да ме осрамотиш пред колегама, да се они згрозе нада мном, а ја постидим што сам се огрешио о “светле ликове“ тебе и твојих помоћника? Па ја бих се можда и постидео да сам нешто слагао, али на жалост, ту сам изнео тек део онога што има да се каже, не само о теби и твојим заменицима, него и свим сивим еминенцијама из државног апарата које вас покривају. А да не би било забуне ко си и шта си, рећу ћу ти то и усмено: Ти си дволичан и бескарактеран човек, као и све твоје партијске колеге, с којима је читав овај народ доспео у чабар… – То је ваше мишљење… – накези се пакосно Цвијовић, црвен као рак. – Не, то није “моје мишљење“ – подвикнух – то је истина о теби и твојим пајтосима, коју би ти потврдила већина овде присутних када их не би паралисао страх! Ћутња. Професори оборише поглед. Цвијовић набрзину означи крај Наставничког већа. Првог септембра 2008. уручено ми је решење о прекиду радног односа. Заједно са њим правница ми је дала и позив Министарства за полагање стручног испита. Мој радни однос престајао је са 31.8.2008. а позив за стручни стигао је 1.9.2008. – дакле, само дан касније. – Да ли је могућа оволика случајност? – упитах је. – Не знам шта да ти кажем. – слегнула је раменима – Имаш право да полажеш стручни  пошто си обавио хоспитовање и пријављен си за полагање док си био запослен. Беше Цвијовићев полтрон и саучесник његових законских манипулација, јер га је управо она снабдевала правним зачкољицама. Нисам имао срца да јој саспем у лице оно што заслужује. – Ја и ти нисмо непријатељи. – осмехну се снебивљиво. – Желим ти све најбоље. Прошао сам кроз двориште “Ваздухопловне академије“, последњи пут. Домари су фарбали олупину авиона, довучену са отпада и фиксирану на железном стубу у положај полетања. Окренуо сам се и обухватио погледом читаву зграду. “С колико ју је воље подизао Јосиф Букавац“, помислих, “а није могао ни слутити коме ће пасти у руке“. Ученици су седели по клупама, са фудбалског терена допирали су повици и граја. – Професоре! – ослови ме један ученик. – Зашто нам не предајете ове године? – Виша сила! – одговорих и пођох на капију.

***

Испит за лиценцу положио сам три месеца касније. Пре тога сам поднео тужбу Првом основном суду у Београду. Прикупио сам доказни материјал и предао га адвокату Борићу, који је тужбу темељио на  следећим противзаконитим радњама “Ваздухопловне академије“:
  • Да је мој статус “приправника на одређено време“ трајао пуне четири године, што није могуће ни по једном важећем законику
  • Да за полагање стручног испита нисам био пријављен у предвиђеном законском року, него тек две године касније, па га нисам ни могао положити на време, што је директорова, а не моја кривица
  • Да ми је норма часова преполовљена без икаквог писменог или усменог објашњења, те да сам био изложен низу дискриминаторских поступака који доказују да отказ нисам добио због стварних потреба школе, већ директорове личне нетрпељивости
  • Да приликом гашења одељења директор није провео законску процедуру која предвиђа бодовање свих запослених србиста, на основу кога би се одредио технолошки вишак итд.
О Горану Цвијовићу, “Југобанату“ и марифетлуцима у “Ваздухопловној академији“ написао сам текст, на основу онога што сам знао и што сам додатно сазнао копајући по интернету. Тамо сам, између осталог, нашао и уговор о копопродаји “индустрије грађевинског материјала Југобанат“. Фабрика беше основана још 1869. године, а од 1947. прешла је у државну својину. Њен посед данас обухвата 19 хектара грађевинског и 40 хектара пољопривредног земљишта, у чијем склопу се налази и тзв. „Бели багер“ са површином од 22 хектра и вештачким језером на коме се одржавају риболовачке активности. Фабрику је 2003. године на тендеру купио извесни Милош Гајић за 15.100 000 динара (тада око 200.000 еура). Новосадски Дневник је априла исте године објавио текст у коме је “нови генерални директор фабрике Горан Цвијовић“ изјавио: “Фирму је купио мој школски друг и колега са факултета који је постао успешан послован човек у иностранству и хтео је нешто да уложи у својој земљи. Наговорио сам га да то буде ово предузеће. Сачинили смо ваљан програм у којем смо евидентирали све оно што није добро и сачинили план развоја. Ево већ два месеца радимо пуном паром и све доводимо у ред“. Цвијовић се похвалио и “рекордном производњом од шесто једанаест вагона цигала“, као и плановима да се “опекарски производи пласирају на територији Београда, Србије, Црне Горе, БиХ“. Две године касније новосадски Дневник је донео вест о побуни мештана села Николинци крај Алибунара, који су блокирали улицу да би спречили “Југобанат“ у ископавању глине са њиховог пашњака, што је фабрика започела мимо воље Савета овог села. Директор Горан Цвијовић је дао изјаву како је “општина о свему обавештена, те се не може говорити ни о каквом упаду“. Наравно, помислих, зашто би питао сељаке, кад у општини седе локални ђиласи и шапери који ће му све дозволити. Као што то чине и у Београду. Маја 2008. године на сајту Привредног гласника објављени су подаци о власничкој структури “Југобаната“. Као већински власник наведен је Горан Цвијовић са 88,1 посто акција. Милош Гајић се нигде не помиње, из чега се да закључити како је при куповини фабрике Цвијовићу из неког разлога послужио само као тројански коњ. Текст који сам написао послао сам у Курир, Прес и Новости. Није га објавио ниједан лист, нити ми је било шта одговорено на мејл. Скраћену верзију објавио је тек Милован Бркић у Таблоиду, избацивши све што се тицало “Југобаната“ и сводећи текст само на штуре информације о дешавањима у школи. Иако храбар новинар, који се бавио раскринкавањем пословних афера, ни Бркић се није усудио да објави шкакљиве детаље око “Југобаната“. Да је Цвијовић јачи него што се могло замислити потврдио ми је још један догађај. Наиме, на допис који сам послао надлежним лицима у Министарству просвете није ми одговорио нико осим помоћника министра за инспекцијски надзор Милорад Миленковић, који ме је писмено обавестио да су мој случај, као и случајеви других колега које сам описао, узети у разматрање и да ће инспекција предузети потребне мере. Тек тада почех добијати одговоре од градске инспекције, која ме је до тог тренутка потпуно игнорисала. Сазнао сам да је инспекција почела долазити у “Ваздухопловну академију“ готово сваке недеље, да тркељишу све папире и да се Цвијовић јако унервозио. Невенки Миличић је морао да врати седам одузетих часова, а инспекција му је чак наложила да јој се јавно извини на Наставничком већу, што је ипак избегао да учини. Некако је одолевао и њиховим притисцима да мене врати на посао, иако они нису попуштали. Тек тада сам сазнао и да је библиотекарка Нада Зељић отишла у пензију истог дана када сам ја добио отказ, али да је Цвијовић о томе намерно ћутао како на упражњено место не бих дошао ја, као најближи по струци, већ професор физике Бранка Царић. Дакле, мене је две године замајавао са местом “другог библиотекара“, за које је тобож тражио одобрење од Министарства, а заправо је оно већ постојеће чувао за професора физике. – Изгледа да га је Миленковић опасно нагазио! – јавио ми се телефоном један колега. – Ух кад би избацили џукелу, па да тебе изаберемо за директора ако те врате! О Милораду Миленковићу – бившем директору Филолошке гимназије – сазнао сам да је човек од реда и закона и један од ретких ваљаних и непоткупљивих људи у Министарству. Познаници који су радили у Филолошкој гимназији говорили су ми да је притом и искрен родољуб, који је у канцеларији држао слике истакнутих Срба (међу њима и Драже Михајловића). Но, баш када се “Ваздухопловна академија“ нашла изложена најжешћем притиску Миленковићевих инспектора, десило се нешто неочекивано – Миленковић је изненада смењен са положаја помоћника министра и притисци на “Ваздухопловну академију“ су одједном спласли. Одмах сам помислио да се Цвијовић вероватно пожалио некоме у владајућој странци, да је тај неко окренуо министра просвете и наложио му да смени сувише ревносног помоћника. Подударност у догађајима је сувише очигледна да би била случајна. И сада када се решио непоћудника у школи и ван ње, Горан Цвијовић је могао да крене пуном паром напред. Помоћну зграду у дворишту “Ваздухопловне академије“ претворио је у Центар за обуку ваздухопловног особља (ЦОВО), приватну фирму недефинисане власничке структуре. Поред курсева за издавање JAA-лиценци запосленима читавог региона (лиценца се по новим европским стандардима мора обнављати сваке године, а аеродроми је плаћају око 1000 еура по запосленом), ЦОВО је од скора проширио делатност и на теоријску обуку за пилотске курсеве, у следећим категоријама: – Курс за пилота авиона (PPL) или рекреативно летење – Курс за професионалног пилота са инструменталним овлашћењем (CPL/IR), најдужи курс са комплетном обуком за професионалног пилота – Курс за инструктора летења доступан само за кандидате са пилотском дозволом – Модуларни курс за инструментално овлашћење на једномоторном авиону (IR SE) – Модуларни курс за инструментално овлашћење на вишемоторном авиону (IR ME) – Модуларни курс за дозволу саобраћајног пилота као последњи корак у обуци за пилотирање транспортних летелица – Овлашћење за класу једномоторних клипних авиона – Овлашћење за класу вишемоторних клипних авиона – Овлашћење за тип PA-31T – Овлашћење за ноћно летење Према речима упућених професора, побројани курсеви се плаћају од три хаљаде еура па навише. На сајту Б-92 је 27.10. 2008. објављен интервју са Миланом Моковићем, директором Директората цивилног ваздухопловства. Моковић се новинарима похвалио растућим приходима од прелета авиона преко територије Србије, не рекавши колики су, али истучући како се они наводно користе “за модернизацију опреме и повећање нивоа сигурности и безбедности авио-саобраћаја“. Рекавши како су “ заједничке ваздухопловне власти Европе (ЈАА) изабрале Београд за регионални центар за обуку ваздухопловног кадра у овом делу Европе“, Моковић је додао “да ће ускоро и лиценце које Директорат издаје центрима за одржавање ваздухоплова и производњу авио-делова бити изједначене са европским, као што су и пилотске, механичарске и дозволе школских центара за обуку ваздухопловног особља“. Иако Моковић нигде не помиње “Ваздухопловну академију“ (“да се Власи не досете“), јасно је да иза Горана Цвијовића не стоји само он, него екипа веома утицајних људи у држави с којима се Цвијовић “тали“ у заједничком послу. Циљ тог посла је да се српско цивилно ваздухопловство монополише, како би се његови велики приходи сливали на њихаве приватне рачуне. Последњих година Горан Цвијовић се неретко појављивао у Политици и Новостима, где су га питали за мишљење кад год су избијали проблеми везани за ваздухопловство, што је ваљда имало за циљ да га произведе у нешто као “ауторитет“ у тој области. Не знам да ли је у исту сврху произведен у магистра на Машинском факултету (2004. одбранио тезу: “Утицај локалног савијања на напонско стање појаса носача једногредних транспортних система“, а 2006. је пријавио и докторат на тему: “Истраживање утицаја локалног оптерећења точкова колица на напонска стања једношинских носача машина за механизацију“), али је свакако за чуђење да неко толико заузет пословима, успева да се бави и научним радом. Власник фабрике цигала, просветни радник, директор школе, издавач европских лиценци, стручњак за ваздухопловство – тако изгледа ренесансна личност “европске Србије“, човек за сва времена, победник транзиције. Сваки систем има своје типичне људе на којима почива, па тако и “глобални свет без граница“. Поред Ђиласа, Шапера, Јовановића, Бека, Мишковића и Горан Цвијовић је један од њих. Губитницима транзиције остављена је само једна могућност – да иду по правду код Љејмене Халиљи.

***

Без обзира на све што данас знамо о њима, за Шиптаре се не може рећи да су одувек били људи без осећаја за Истину и Правду. Примјери чојства и јунаштва Марка Миљанова обилују примерима не само српског него и шиптарског чојства и јунаштва. Најупечатљивија у том смислу јесте прича о Арнаутину Леки који је одбранио црногорског бегунца од сопствених саплеменика. А прича каже како се Црногорац Крцо Лазарев, бежећи од турске и шиптарске потере, нашао опкољен, те немајући куд утрчао је у Лекину кућу да тамо нађе спас. Иако о бегунцу није знао ни ко је ни шта је, Лека не могаше поднети срамоту да бегунац буде убијен у његовој кући, а да му не пружи заштиту, те он, брат и син дохватише пушке и уперише их кроз прозоре на гонитеље. Турци и Арнаути им тада запретише да ће им запалити кућу, али се они нису поколебали, поготово што и Лекина мајка стаде уз њих бодрећи их: “Удрите, синови, тако ве не губало млијеко с којим сте се одовлен одранили! Не дајте свога пријатеља, којега ви је божа судбина послала, да се ваш огањ утули с његовом и вашом крви заједно помијешаном, а не његовом самом!“ Међу члановима потере настаде забуна, јер им не беше лако да запуцају на сународника, кога су поштовали као ваљаног и храброг. У томе паде мрак, што Лека искористи да Крца Лазарева неприметно изведе из вароши и отправи здраво кући. Касније су Арбанаси величали Лекин подвиг, а још више јунаштво његове мајке зато што по Миљановљевим речима “из дубине душе хоћаше све своје дат, тек да сачува част с којом се Арбанаси толико поносе и диче“. Мада сам очекивао да ће се “палата правде“ у Београду наћи под притиском Цвијовићевих проевропских саплеменика, однекуд сам веровао да се она још увек може показати достојном свог имена. Додатно ме обесхрабрило и када сам сазнао да се судија зове Љејмена Халиљи, али сам се потајно надао да у тој омањој крхкој жени симпатичне спољашњости, живи нешто од исконског духа њених предака. Зашто сматрати немогућим да она можда држи до личног и професионалног интегритета и да ће одолети навали Цвијовићевих покровитеља? Зар је толико тешко пресудити “ни по бабу ни по стричевима“, макар ради сопственог образа? Зар ја у неком смислу нисам Крцо Лазарев који јој је добегао испред гонитеља и зар њу то не обавезује? Сви смо као деца желели да будемо храбри и праведни кад одрастемо, па ваљда и Љејмена Халиљи! Себе смо замишљали као Малог Радојицу, Тараса Буљбу, Док Холидеја, Брус Лија, па није ли и она желела да буде нешто попут мајке Леке Арнаутина? Зашто се тако лако одричемо детињих идеала и себе сматрамо “зрелим“ и “одраслим“ тек кад они сасвим умру у нама? Али, суштина “светског прогреса“ састоји се у убијању не само детињих идеала, него свега исконског у људима. И не само код Срба и Шиптара, него свих народа на планети. Њему не требају ни миљанови ни леке, људима попут њих он се руга као “прежицима архаичне прошлости“, како је и Јован Скерлић, почетком ХХ века, окарактерисао баш Миљанова и његово стваралаштво (Није се стога чудити што су за Миљанова и његово Дело сви моји ученици први пут чули баш од мене, уместо да су га у школској лектири имали још као основци).  Јер “светском прогресу“ требају “људи окренути будућности“, такви као тачији и чекуи, тадићи и јовановићи, ђиласи и цвијовићи, тинде и кнежевићи, обаме и саркозији – једни да људима ваде органе, други да их лажу и пљачкају, трећи да им чупају душу, четврти да свим тим руководе и дају интелектуално, медијско и демократско покриће. Судија Љејмена Халиљи је одбила моју тужбу позивајући се, између осталог, и на Цвијовићеву лажну изјаву на саслушању. Пошто је као разлог за прекид радног односа наведено да нисам положио стручни испит у предвиђеном року, адвокат Јово Борић је то побијао чињеницом како стручни није положила ни колегиница Јелена Ивковић, па је она ипак остала на свом радном месту. На питање судије “да ли је Јелена Ивковић имала положен стручни испит у тренутку када је Светиславу Пушоњићу прекинут радни однос“, Горан Цвијовић је одговорио: “Мислим да јесте“, што смо ми касније оповргли папиром који доказује супротно. Упркос томе, судија Халиљи је у образложењу за одбијање тужбе Цвијовићеву лажну изјаву навела као пуноважну. Процес је трајао три године, а у међувремену су у пензију отишли Гордана Теофиловић и Милан Ивковић. То је отворило могућност за мирно решење спора, тако што би ме Горан Цвијовић вратио у школу на једно од упражњених места. Али је он тамо запослио нове раднике – Златановић Сандру и Славковић Браниславу. Појавило се чак и треће радно место са тридесет процената норме на које је запослио Гавриловић Ивану. Процес је изгубила и колегиница Љиљана Ракић, професор Механике. Цвијовић јој је одузео педесет посто часова да би допунио норму другом професору. Као разлог је навео да је Љиљана Ракић Механику завршила на ПМФ-у, а тај колега на Машинцу (иако  је Механику он тамо учио само као предмет, а не посебан смер, што значи да је Љиљана Ракић кудикамо квалификованија да га предаје у школи). Да би имао законско покриће Цвијовић је изменио читав норматив у вези са квалификацијама за предавање Механике, што му је Министарство просвете одобрило, као и све претходне његове будалаштине. Љиљани Ракић тренутно покушава да одузме и преосталу норму тако што подстиче ђаке да буду немирни на њеним часовима и да му пријаве ако их професорка “шиканира“. Цвијовић не оставља на миру ни Невенку Миличић, самохрану мајку троје деце која живи као подстанар. Недавно јој је тек тако одузео тридесет посто часова да би допунио норму професора географије, али када је Невенка жестоко одреаговала на Наставничком већу, поменувши и Цвијовићев “Југобанат“ (“Ја немам приватну фабрику, па ми није свеједно хоћу ли остати без посла“, рекла је пред свима), он је сутрадан поништио решење и вратио јој часове, замоливши је “да пред колективом више никада не помиње фабрику“. Но, како су људи попут њега сувише горди и безосећајни да би одустали од својих болесних амбиција (те и кад праве корак назад то чине само да би лакше направили два корака напред), не треба сумњати да ће Цвијовић већ смислити неку нову пакост како би Невенку “законски“ уклонио из школе. “Ваздухопловна академија“ крупним корацима граби у евро-будућност. Бивше колеге које повремено срећем жале се на неиздрживу атмосферу. У зборници нико ни са ким не прича и сви су потиштени до даске, многи су отишли чим су нашли друга радна места. Чланови Управе су једини расположени, у школи роштиљају скоро сваког викенда, за шта су преуредили мању помоћну зграду у дворишту. Дворе их домари и теткице, које још присиљавају да им распремају станове и за то им не дају ништа преко плате од 18 000 динара (теткицама је од скора и субота уведена као радни дан). Прича се, иначе, како Цвијовић планира да своју циглану премести у иностранство, а послове у Београду прошири отварањем авио-сервиса. Посао у другој школи нисам нашао. Конкурисао сам на упражњена места, али увек би ме предухитрио неко са јачом препоруком или везом. Солидна и редовна плата у околностима масовне незапослености учинили су да просветарска занимања више не буду непопуларна. Осим тога, по новом закону предност при запослењу имају људи са статусом “технолошких вишкова“, који ја немам пошто сам четири године вођен као “приправник на одређено време“. Чиновници Министарства просвете су ми говорили како они тај статус не могу да ми прибаве и тако се затворио кафкијански круг. Последњих година приходујем као сајамски продавац књига и хонорарни лектор. Адвокат Јово Борић је поднео жалбу на пресуду другостепеном Апелационом суду у Београду. После свега, остаје само слабашна нада да тамо седи неко кога није самлео Нови Светски Поредак и још увек није изгубио своје “ја“. 03.03.2012 ______________ Уместо епилога… Горан Цвијовић, власник фабрике “Југобанат“ из Банатског Карловца и истовремено директор “Ваздухопловне академије“ у Београду (бивша средња школа “Петар Драпшин“), миљеник је свих петооктобарских режима, а недавно се из ДС-а прешалтовао у СНС. Иако ме је оставио без посла кршећи све законе, суд је пре неколико дана поново пресудио у његову корист, мене оглобивши за 234.750 динара под претњом принудне наплате. октобар 2015.

2 replies »