Са 20. годишњицом хрватске акције „Олуја“ и етничког чишћења између 200 и 250.000 Срба са простора РСК, поново је у нашој јавности актуелизовано питање (не)прихватања Плана З-4 (Загреб 4).
Већ скоро две деценије, а нарочито од 2000. године у медијима и у јавности се, као део шире кампање о Србима који „не пропуштају прилику да пропусте прилику“ и „одбију повољније, а затим прихвате много горе решење од оног које су претходно одбили“, ствара црно-бела слика „бахатог, осионог, некооперативног и неодговорног“ руководства РСК, које је одбило План З-4, такође одговорног Београда који је то одбијање подржао, а затим „предао“ или „продао“ РСК и представљање самог З-4 као наводно спасоносног решења којим су се „Олуја“ и етничко чишћење Срба могли избећи.
У креацији такве једностране слике се изузетно некритично у први план гурају предности плана, а готово нигде се не спомињу недостаци, поготово два кључна због којих је план био неприхватљив.
План З-4 је озваничен почетком 1995. године и нудио је Србима у Крајини широку аутономију унутар Републике Хрватске. Крајина је, по плану, имала право на председника, парламент, владу и судове, име, заставу, грб, сопствени новац, употребу језика и писма, право на сопствене порезе, полицију, царину и склапање међународних уговора. Хрватска војска би могла да уђе у Крајину само на позив крајишког председника, хрватски закони би се спроводили само уз сагласност Крајине, док би спорове између Крајине и Хрватске решавао посебан уставни суд.
На први поглед, план је заиста, према речима Герда Аренса, једног од аутора, био „исувише великодушан према Србима“. Била би то, како је приметио шеф кабинета Фрање Туђмана, шеф Хрватске обавјештајне заједнице и једно време председник хрватске владе Хрвоје Шаринић, држава у држави. Међутим, ђаво се као и обично крије у детаљима.
Као што се може видети из приложене карте, План З-4 се односио на 11 општина, тачније на два аутономна котара — котар Глину (општине Глина, Вргинмост, Војнић, Двор и Костајница) и котар Книн (општине Книн, Обровац, Бенковац, Грачац, Доњи Лапац и Кореница).
Аутономне котаре је још средином 1992. уставним законом основала хрватска држава фингирајући добру вољу, толеранцију и поштовање људских и мањинских права пред међународном заједницом која је упозорила на једнострано избацивање Срба из Устава као конститутивног, односно државотворног народа одлуком Сабора 1991. године и њиховим свођењем на „националну заједницу“.
Дакле, аутори плана су предвидели неку врсту „унапређене верзије“ аутономних котара, полазећи од тада постојећег устројства хрватске државе. План би се према томе односио на једну трећину тадашње РСК, која у том моменту није само обухватала поменутих 11 општина, већ и насеља (тј. делове других општина као што се може видети на карти) која су имала српску етничку већину.
Све изван предвиђених 11 општина је, по плану, требало одмах вратити под хрватску власт, док би за Источну Славонију, Барању и Западни Срем важио већ познати прелазни период од две године, после којих би и тај део РСК био враћен под хрватску власт.
Остаје велика непознаница шта би се догодило у деловима РСК који би одмах били враћени, како би се понашала хрватска војска, како би се понашало српско становништво по доласку хрватске власти и како би се та власт убудуће односила према том становништву, а тај простор није био мали и обухватао је општине или делове општина — Сињ, Дрниш, Госпић, Оточац, Слуњ, Огулин, Дуга Реса, Карловац, Петриња, Сисак, Новска, Пакрац и Нова Градишка.
Други кључни недостатак Плана З-4 је тај што је српска „држава у држави“ требало да буде подељена на два дела. Као што се може видети, општина Слуњ, која је била за РСК исто оно што је Брчко за Републику Српску, није била обухваћена планом. „Држава у држави“ без територијалне целовитости и линије комуникације није држава, већ недефинисана област која лако може бити неутралисана и стављена под пуну контролу њених противника.
Уосталом, и да су јануара 1995. године руководиоци РСК, уместо одбијања, беспоговорно прихватили план у оваквом облику, шта би се догодило? На ово је искрен одговор дао нико други до Хрвоје Шаринић: „Да су они тада рекли да прихватају план, онда би ми морали рећи да је он за нас неприхватљив, у овом облику“.
На крају, чак и кад су, пред саму „Олују“, 2. августа, Милан Бабић у америчкој амбасади у Београду и крајишка делегација на конференцији у Женеви, прихватили план као основу за даље разговоре, одговор хрватске делегације, охрабрене америчком подршком, био је ултимативни захтев за потпуном предајом. Толико о плану који је био „спас“ за Србе.
СРБски ФБРепортер 
Др Милан Тодоровић публиковао је повећи број расправа и чланака у вези привредног живота Краљевине Србије. Посебно је интересантна расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:
“… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи
једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и
у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против
јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне државе, и политички и економски.
А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима….” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).
Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Сотојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:
“… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа.
У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а
што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро
минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.
Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.
Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.
С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.
У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не
оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у
тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење
Аустро-Угарске.
Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).
У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом
„Империјализам и светска политика“, дословно пише:
“…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – Аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter
XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927,
стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско-
источно питање старо и ново”).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Циљ је био нова хрватска без Срба или што мање Срба. То су испунили!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нетреба гајити било какву наду да би крајишки Срби прошли боље да је прихваћен план З-4. Да су га они прихватили, као што и Хрвоје Шаринић рече, Хрвати би га одбили и опет би оптужили Србе за неприхватање плана, напали Крајину и протјерали српски народ.
Те, сада већ давне 1995-е године, да смо као народ били честити и достојни својхи предака, требали смо сви ући у рат, згазити Хрватску и створити српску државу.
Сада ће неко рећи, не лупај глупости, НАТО би нас бомбардовао. Па наравно да би, а зар то није урадио пар година касније након што смо као последње кукавице продали Крајину!? Зар се не спремају да униште Републику Српску и остатак окупиране Србије!?
Част храбрим и честитим изузецима којих је 90их година било много, као народ смо били кукавице, на сваком ћошку псовали Бога и његову мајку. Водио нас је комунистички режим који са српством није имао ништа а држава се звала Југославија и поред тога што је била састављена од двије српске државе.
У то вријеме на Балкану је живјело око 9,000,000 Срба а мање од 4,000,000 Хрвата. Имали смо организовану војску у Репбулици Српској Крајини, Републици Српској, Савезној Репбулици Југославији.
Нико ме не може убиједити да би Хрвати освојили Книнску Крајину да је читав српски народ устао у њену одбрану!
Добро смо и прошли, колике смо кукавице!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Нема сумње да су се на прекрајању југословенске државе највише истицали западно-европски и амерички империјалисти под фирмом Форин офиса, Ватикана, Стејт Дипартмента, Коминтерне коју оличавају троцкисти, национал- социјализма и фашизма и да су изазвали верске ратове на подручју Југославије.
Овде бисмо се осврнули на закључак др Жарка Видовића – из његовог текста „Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе“, где дословно стоји:
„… Оно што је одлучио Берлински конгрес данас је садржина плана Сајруса Венса и предмет спора (или компромиса) између Србије и крајине (Босанске, книнске и Славонско-сремске), с једне стране, и Хрватске, с друге стране. Битна у одлуци Берлинског конгреса је судбина Крајине, а све остало је само средство и начин да се запечати судбина СРПСКЕ КРАЈИНЕ. Аустроугарска окупација Босне (и Херцеговине, и Рашке, Новопазарског санџака Турске) била је само средство да онемогући стварање Српске Крајине као целине, чиме би било (а и било је) онемогућено уједињење српског народа. Као Гордијев чвор српске историје јавља се тада (1878 г.) Крајина. Заветна суштина те судбине (и тога чвора) је у томе што се питање Крајине постављало и поставља као питање разграничења – не само између српске ( „балканске“, православне и муслиманске) сфере, с једне стране, и средњоевропске (аустроугарске, хрватске) с друге стране, него – као питање коначног разграничења између сфере Православља и сфере ЕВРОПСКОГ (посебно панонског) римокатоличанства…“ ( Види: Др Жарко Видовић, Европа – буре барута, Српско питање у југословенској кризи Европе, Погледи, специјано издање бр. 4, Крагујевац, 1992, стр. 30-31).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ovo sada je verovatno bolje resenje?Svi znamo (???)kako su nas nervirali gospoda babic i martic svojim idiotlucima i kako je prosao martic kada je pitao gazda-slobu -sta sada da radimo?Babic je barem imao muda da se obesi …
Свиђа ми сеСвиђа ми се