ДРУШТВО

Ако Дачић и Вулин „воде бригу“ о очувању наших манастира на КиМ – то је знак да смо дотакли дно


САЧУВАЈМО МАНАСТИРЕ

Звонко Михајловић, 26.7.2015.

Сећам се периода када су након повлачења немачког контигента КФОР-а из манастира Светих Архангела (остаће упамћени и по томе што су 17. марта 2004. године руљи која је надирала из правца Призрена оставили два канистера бензина за потребе потпаљивања манастира), задужбине цара Стефана Душана, код Призрена, „бригу“ о његовом чувању преузели турски војници. Потомци оних турака који су рушили манастир и у Призрену градили Синан Пашину џамију.

Данас бригу о очувању Српских средњовековних манастира под окриљем Српске православне цркве води Ивица Дачић са позиције министра иностраних послова. У „очувању“ му помаже и Александар Вулин. Обојица наследници комунистичке идеологије која је на духовном плану подједнако нанела зла исто колико и турска окупација.

Да би иронија била већа један је потписник а други промотер Бриселског споразума који представља камен темељац за стварање „независне државе Косово“. Тај исти споразум који ствара претпоставке да се српска културна баштина претвори у „Косовску“. Ако су Срби после толико дуге историје и традиције доживели да се судбина њиховог највећег блага нађе у рукама оваквих људи, онда је то најбољи показатељ да смо дотакли дно.

Остаје нада да је све у Божијим рукама, и у рукама Срба потомака Обилића и цара Душана, и да Шиптари неће добити оно што никада није било њихово.

2 replies »

  1. Цитат наслова, мало поткресан:

    ,,…Дачић и Вулин „воде бригу“ о очувању наших манастира на КиМ…,,

    Дајте им гивикт на чување, вјерујте ми они ће да га развале!

    Свиђа ми се

  2. Уместо да раде нешто корисније. Погледајмо, суши се кукуруз, а пре три године сам им послао предлог – свака њива се у Србији може наводњавати и то се плаћа бољим родом кукуруза – не требају банковне позајмиц. Узалуд:

    Слободан Јарчевић, књижевник
    11160 Београд, Миријево
    Радивоја Марковића 12/5
    Тел: 34-27-044

    УРЕДНИШТВИМА ГЛАСИЛА

    ПОСТОЈЕ КРИВЦИ ЗА СУШУ

    Када би горео кукуруз у амбару, ватрогасци би кренули – да пожар зауставе. Помагала би им и војска, и полиција, и становништво… Били би коришћени и авиони, и хеликоптери, и војне цистерне… Ватрогасци би стизали и из суседних и даљих општина. Могла би се прогласити и ванредна ситуација.
    А што ову слику не видесмо ових дана… горе хиљаде амбара кукуруза у целој Србији. Мирују ватрогасци, мирује војска, мирује полиција, мирују становници… нема ванредног стања, а оно је било обавезно већ крајем јуна! Сунце пржи кукуруз – у већим размерама него ватрена стихија на амбару!
    За овакво мировање, криви су: Председник Републике, Председник Народне скупштине, чланови Владе, чланови Владе Војводине и Председник Скупштине Војводине, а криви су и посланици обе скупштине – нису покренули расправу о суши. Нико од надлежних није прогласо ванредно стање, а на то су обавезни – по Уставу. Против њих се може покренути и судски процес!
    Ванредно стање у јуну је могло да спасе сваку стабљику кукуруза. Србија лежи на три слоја воде – први је до 30 метара, други на око 200 – из којега је свако село имало по неколико чесми пијаће воде (текла је и дан и ноћ), а трећи је на дубини од 600 до 800 метара. Свака њива (посебно у Војводини) има воду првог и другог слоја. Потребно је до првог слоја избушити (ручно) земљу, ставити цев и из ње (малим мотором) црпити воду и преко дужег црева заливати њиву. То би се обављало ноћу и засад кукуруза и других биљака би био спасен. Даље, у сваком дворишту села има бунар с водом. И одатле се могло (цревима) заливати оближња земља, а цистерне су могле узимати воду и заливати даље њиве. Да је, уз ова решења, проглашено ванредно стање – њиве би спасавало стновништво, ђаци, студенти, спортске организације, пензионери и друга удружења.
    Ништа није чињено!
    Током своје дипломатске службе, видео сам три велика заливна система у свету:
    1. у северној Грчкој: све њиве се заливају подземном водом – с 2000 метара дубине, а ту киша не пада током целог лета;
    2. у Раџастану у Индији (по три године не падне кап кише), а вегетација буја. Свака стопа се залива – водом с дубине од 2000 метара;
    3. у Кувајту и Саудијској Арабији – лето без кише, а пустиња буја. Залива се водом с дубине од 5000 метара!

    А у Србији је вода на дохват руке!

    Београд, 21. 7. 20012.
    Слободан Јарчевић, ср

    Свиђа ми се