Бошко Живановић

„И после свега песма“ – Бошко Живановић, професор песничке душе


О. Гавриловић, „Глас Подриња“
18.6.2015.

10421980_760061357448451_6740974406097660124_nКада је још као матурант Шабачке гимназије имао промоцију своје прве збирке песама, није ни сањао да ће се неколико година касније наћи у друштву дечјих песника попут Добрице Ерића, Љубивоја Ршумовића, Недељка Попадића.

Препознавши квалитет младог шабачког професора српског језика и књижевности Бошка Живановића, сам Недељко Попадић, уредник Издавачке агенције „Витез“, истакао је да предат свим својим бићем песми Бошко „пише стилом старих, добрих мајстора емоције, метрике и риме“ не насевши на провокацију модерниста и самим тим на писање херметички затворене поезије. Управо недавно објављена збирка песама за децу „Прва љубав“ то и потврђује.

– Идеја за књигу родила се још првих месеци када сам почео да пишем за престижни дечји часопис „Витез“ у Београду. Тада ми је обећано да ћу једног дана, када сазрим као песник, добити прилику да објавим своју збирку, што се недавно и десило. Своју промоцију имала је у „Сава центру“ што ми је веома драго. Може се рећи да је на ово судбински утицала и једна анегдота. Своју прву збирку промовисао сам у Свечаној сали Шабачке гимназије, другу у Великој сали Културног центра, а трећу у Шабачком позоришту. Тада су ми у шали рекли да следећа мора бити у „Сава центру“ што се и десило – каже Бошко.

На седамдесет три стране педесет две песме доносе „природан и једноставан приступ богатом тематско-мотивском кругу“, који по речима Љубомира Ћорилића, „најављује значајне могућности у ширењу тематике српског песништва за децу“.

kolaz– Кад пишете за децу ви морате да пишете песме које имају поенту и поуку у себи. Васпитног су карактера. Сама моја професија, однос са децом којој предајем, али и посматрање друштва у коме живим су вечита инспирација. Морам признати да аутобиографског има око педесет одсто, а остало је биографског карактера јер су донекле укључени животи мојих ученика, деце чија је судбина независна. Све то ме је натерало да расветлим и те ситуације, да проговоримо о томе и да им покажем да нису сами, да увек има људи који носе сличну или њихову судбину.

Посматрајући ђаке из моје школе у том најосетљивијем периоду када се деца кале, када постају тинејџери и све зрелији, када их најмањи немир у породици или у друштву може окренути на погрешну страну, трудим се да и као професор, рецимо на часу разредног старешине, покажем и укажем на неке ствари. Кроз песму то радим за млађе узрасте. Ако макар једно дете успем да охрабрим добро је – истиче Бошко.

Причи о овом талентованом младом песнику ту није крај. У издању Народне библиотеке „Јанко Веселиновић“ из Богатића изашла је збирка песама за одрасле симболичног наслова „И после свега остаје песма“.

– У питању је дупла књига. Са једне стране су моје песме, а са друге песме колегинице из Хемијско-текстилне школе, проф. историје Душице Ђуричић. Захваљујући њој ова књига је објављена, и то у петсто примерака. Ту су њене песме које је на мој наговор и предлог објавила. У питању је заједнички пројекат. Хтели смо да покажемо да и професори треба да дају неки креативни пример ђацима, да их подстакнемо да и они нешто пишу. Надам се да ћемо можда и неки ђак објавити неку књигу као што сам и ја то радио некад у Гимназији.

Креативном послу ту није крај. Иако је у школским клупама завладао мир после одласка ђака на распуст овај млади професор, препун воље и ентузијазма, лето ће провести радно. У студију у Руми снима албум са десет песама који ће носити назив као и споменута збирка.

– Све оно што се деси у животу буде и прође али ја некако кроз песме оставим неки траг који за собом има неку тежину. Трудим се да се неких догађаја сетим или памтим по лепом, односно ружном, захваљујући песми која остане написана. Не мора бити све биографског карактера. Сматрам да песма надилази и аутора и генерације. После много година остаје неки писани или звучни траг подсећајући да је некад неко постојао, живео, радио. Сматрам да сваки човек за собом треба да остави нешто по чему ће га памтити – уверен је Бошко.

А планова је много. Две књиге поезије, као и две прозе, чекају објављивање. Нема стајања јер како и сам каже увек се трудио да не прође дан а да нешто не уради, створи, исправи, преправи.

______

Редакција: С поносом  истичемо да је професор Бошко Живановић и аутор СРБског ФБРепортера (линк до објављених текстова) и поклањамо вам једну од његових најновијих прича.

***

Последња генерација која се играла у песку

– Бошко Живановић –

Нова ера технике, ера у којој се музика гледа, а не слуша као некад (илити– ера „Ојданића“, како каже Марчело), разјурила је данашње клинце на све могуће стране, отупила их за књиге, уџбенике и парализовала за столице и тастатуре са којима ће, процесом еволуције ускоро сасвим срасти.

Наиме, шта је писац хтео да каже?

Наша генерација (1988), једна од последњих која се још безбрижно играла у песку, кликерала, играла жмурке, ластиша или вије (старији, обавезно преведите ове речи својој деци, сто посто не знају шта значе!), изумире у духовном смислу, а исте те генерације данас праве децу чије детињство почиње, траје и завршава се дегенерисано и деформисано FACEBOOK-ом, таблетима, таблетама, паметним (као да постоје глупи!) телефонима, компјутерима и свим тим дивним украсима детињства.

Добар дан? Има ли још неког, или све ово пишем узалуд трошећи новински простор? Последњи мохиканци културе (читај: прави и доказани бардови књижевности) одавно уморни, још увек витлају мачем ка ветрењачама, али зато свако ко научи 20 слова азбуке трчи издавачу да му објави књигу. И то се онда чита. Није него…

Деца не желе да буду деца. „Шта ће ми књига, кад има филм?“ Част изузецима, сви би да им је све испасирано на тањиру, исецкано и послужено, а неке мрзи чак и да сажваћу. Не дао ти Бог да неко употреби мождане вијуге, да сам креира слике из књига, да има своју перцепцију догађаја и тиме мало упосли мозак!

Социјализација? На нули! Упознавање преко интернета, мување преко истог, чак и веридбе и венчања!!! Еј, како ли се поженише и поудаваше сви ти силни људи и жене из прошлог века? Ваљда преко огласа…

Биће и простора и времена и, сасвим сигурно још речи на ову тему, али за почетак… Хајде да мало куцнемо у пањ (мозак) и запитамо се: како нам, због чега и у шта деца израстају?

1 reply »