Слађана, Колумниста СРБског ФБРепортера
15.6.2015.

Дуго сам размишљала да ли бих требала да изнесем овако нешто јавно, али како наш премијер дели сваки интимни део свога живота са нама, зашто то да и ја не урадим? Зар не?

Замислите следећи сценарио. У наставничкој канцеларији у току је седница и одлучује се о општем успеху ученика. На реду је дете из многочлане породице која је веома сиромашна и које има проблеме да савлада градиво. Његова разредна, млађа девојка статусно обезбеђена и пуна себе коментарише:

– Доста ми је тих (нећу навести презиме) зашто рађа толику децу када није у стању да води рачуна о њима?

Мени се желудац везује у чвор, али знам да ми је боље да ћутим јер ако ме буду вербално напале хурије које имају станове, кола, посао, а немају децу ни мужа и које сматрају да се свет врти око њих а да им је највећа казна то што живе у Србији, и да се ненормално жртвују самим тим што су овде, и што траће свој невероватни таленат на губитнике – не верујем да бих изнела главу на раменима. Прећутим ја то тако и наставимо даље.

Умеша се друга колегиница, старије гарде и благо и љубазно им скрене пажњу да је можда боље урадити специјални програм у току године за њих и покушати их нечему научити а не враћати на почетак. Мрки погледи су је дочекали али одговора није било.
Покушава директор да се умеша. Каже им да су деци родитељи разведени.

– Па шта, и моји су, па сам ја нормална – тврди млада колегиница. Директор на то додаје:
– Али нису сви родитељи исти и нису све околности исте. Ваши су, колегинице, водили рачуна и били су статусно обезбеђени али ови нису.

Зашто је живот овако суров?

Наставили су да се објашњавају. Ја сам се искључила и по ко зна који пут зажалила што нисам јака да радим нешто друго, да им скрешем шта мислим , отерам их у три лепе окренем се и одем, али… Утонула сам у мисли. Сетила сам се претходног дана када је детету о коме су причали у потоцима лила крв из носа и по ко зна који пут и повратио му се напад епилепсије. Сетила сам се другога, које има говорну ману и које је као сенка бледо, мало и мршаво, Бог те пита има ли шта да једе.

Сетила сам се себе у истој ситуацији, када сам у школу кретала из старог маминог југа  не знајући где ћу преноћити идућу ноћ, и како ми је било на души док сам немо посматрала срећну, сређену, уредну децу како журно хитају на часове. Како сам им само завидела како сам само желела да се пробудим макар једно јутро и да будем као и они!

Има ли у Србији места за нас?

И сада ја треба таквој деци да судим и да им дајем јединице и још аминујем то од својих колегиница, а онима који стварно заслужују казну да гледам кроз прсте, јер су им родитељи неки тамо функционери! Ја која знам како им је, ја која немам права гласа јер нас је оваквих мало, а мало нас је јер су државне фирме за богате и бесне и првенствено послушне, а не за сироте и изричито не за часне. Они су у нашој Србији вишак који не треба да се роди већ треба да изумре.

Поделили су нас по свим могућим шавовима. По странкама, по језику, по вери, сада и по привилегијама. Ови који су привилеговани гледају на сиромашну браћу слично као што гледа и НАТО пакт. Сатрти. Ћутиш и молиш се Богу да што касније дође ред на тебе. Да ли је то живот?

Како бих волела да имам песнички дар и да опишем наше јаде као наук будућим поколењима, али на жалост немам. Ако би неко то могао била бих му веома захвална.

Молим људе добре воље да се удружимо и да станемо на пут уништењу наше отаџбине. То морамо урадити много раније, много пре избора, јер тренутна ситуација не мирише на добро. Опозиција је разједињена, неорганизована и неразумна.

Напишимо нову србску химну јединству и станимо срцем иза ње, испишимо редове нове историје и покажимо злочинцима са запада коју снагу Србин има када се удружи. Нека та нова мелодија постане позив за општи устанак.

Издајници свих земаља, ујединили сте се. Праведници свих земаља, шта чекате више!!!???