На данашњи дан 2012. године, окупаторске снаге КФОР-а, пре свих немачки и амерички војници, брутално су напали Србе пуцајући и разарајући све пред собом.

Данас о томе нико не говори, напротив предност се даје забораву и гурању Срба у „машину смрти“ – шиптарску заједницу под контролом терориста. Такође, све је више промовисања злочина над Србима као неопходног средства да „свет буде бољи“ а од Срба се траже заборав, извињења, понижавајући пристанци на све.

Тог 1. јуна, нешто пре 9 сати ујутру, колоне оклопних возила и радних машина окупаторских снага, из правца Приштине, извршиле су препад на север Косова. Намера је била уклањање барикада којима су се Срби легитимно штитили од насртаја шиптарских наоружаних јединица и њихове агресије.

Одмах по доласку у Звечан немачке јединице су, попут акција у сценама из партизанских филмова у којима се приказују егзекуције и казнене експедиције фашиста, блокирале мост, развукле бодљикаву жицу и оружје уперили ка Србима који су дошли да протестују знајући шта ће им десити ако барикаде падну. за то време окупаторске јединице су уклањале бетонске и остале барикаде на делу пута између Звечана и јужног дела Косовске Митровице дуж магистрале.

Бранећи се и легитимно исказујући свој протест Срби су доведени у стање да „бурно реагују“ што се свело на каменовање утврђених оклопних возила КФОР-а. Немачки војници су отворили ватру без размишљања и тада ранили једног Србина.

Србин кога су Немци ранили на мосту. Фото: Бета

Такође, по сведочењу присутних, Немци су пуцали и на групу деце која је желела да заобиђе мост који су блокирали и на повратку из школе желели да прегазе реку нешто даље. И они су били на мети немачких војника, речено је да је на њих пуцано гуменим мецима али не и због чега.

За то време у селу Рударе, кроз које пролази део пута на коме су барикаде а такође је у општини Звечан, припадници КФОР-а су групо упали у оближњи угоститељски објекат и напали старију Српкињу, власницу локала. Ухвативши је за косу вукли су је кроз ресторан а онда је тако извукли и из просторије и провлачили између паркираних возила док је вриштала у боловима. Од стреса коме је била изложена ова жена је добила дијабетес као и још неке болести.

Током дешавања било је пуцано и на кућу крај моста а без икаквог повода. У тренутку док је пуцано у соби се налазила девојчица која се ту играла, срећом нико није повређен.

Барикаде су срушене а за наводно рањавање немачких војника, од чега нити жртве, нити амбулантна кола нису виђена оптужени су Срби. Треба додати да се на месту где се налазио КФОР током акције, нису могли наћи трагови крви упркос тврдњама да је рањено више (најмање тројица) њихових војника. На месту где је рањен један Србин, кога је служба Хитне помоћи одмах одвезла, остала је повећа локва крви јер су и пројектили кориштени од стране окупаторских војника били већег калибра.

Од 2011. године када су окупаторски војници подржали напад на српске средине и намеру да се север Косова и Метохије одсече од остатка Србије, било је јасно да су они изашли из оквира свог деловања који им одређује Резолуција Уједињених нација 1244. Треба рећи да ни до тада нису били доследни у њеном испуњавању те да је било питање дана када ће она и оружано бити прекршена.

Јасно је да, иако су обећали и извршили увиђај ради надокнаде штете коју су муницијом и пројектилима изазвали, никада нису исплатили ништа. Штета је нанесена једино Србима.

Нешто касније српска жандармерија по први пут званично улази на Косово и Метохију и хапси Славољуба Јовића Пагија под наводним оптужбама да је пуцао на окупаторске војнике који су рањавали Србе тог дана, да је желео да их спречи у уклањању барикада као и да је том приликом ранио неке од тих окупаторских војника. Сви сведоци, укључујући и окупаторске војнике, негирали са да је употребљено оружје и начин који се у оптужници описивао. Оптужницу је подигло „српско тужилаштво“ на основу чега је и реаговала жандармерија. Да је ово било у ствари по налогу Запада доказује да ни ЕУЛЕКС, ни Унмик, нити шиптарска страна нису реаговале на то што српска полиција хапси на територији „под управом Унмика“ то јест, на окупираном Косову и Метохији први пут након повлачења 1999. године.

Посредно али сасвим директно ово је био преломни дан у паду и издаји севера Косова и Метохије који без подршке и одобрења српских власти није био могућ а касније су и сами директно и агресивно спроводили све неопходне акције у смеру издаје покрајине и српског народа.

Нити окупаторска војска нити било ко од њихових војника нису никада одговарали за брутални напад, рањавања или уништавање приватне својине.

***

ПОГЛЕДАЈТЕ ФОТО ГАЛЕРИЈУ:

Понешто је било и смешно… окупаторима.

Изнад Звечана

Изрешетана оближња кућа

Место на коме су рањеног Србина довезли до Хитне помоћи.

Мост на коме је рање Србин

Под немачком заставом

Осматрање

Позиција за убијање

Покушај да се дође до рањеника

Преговори

http://wp.me/p1Fuk8-I0x

1. 06. 2015. КМ Новине, за ФБР приредила Биљана Диковић