Скандал: тукли рођеног брата премијера, строго се придржавајући закона Републике Србије

Пише: Миланко Шеклер, 16.5.2015.

Не могу више да свакодневно слушам и читам глупости, којима су затрпани сви медији, а поводом случаја „пребијања премијеровог брата, од стране жандармерије“! То постаје дегутантно! Мили и драги премијеров брат тврди, да батине које је добио представљају напада на његовог брата! Не разумем! Зашто би неко тукао премијеровог брата, ако има неке нерашћишћене рачуне са премијером! Зар није логично да онда нападне и претуче самог премијера?! Свима би тако било лакше: и нападачима, и премијеру, и брату, и нама!

Делује вам „сурово и ненормално“? Па и премијер је у свом политичком животу, увек био „суров и ненормалан“! Увек је, а то чини и сада, нападао директно, и не бирајући ни речи ни средства, оне који су му стајали на путу, и представљали „препреку“ у реализацији његових „само њему знаних“, политичких циљева.

Кренимо редом. Не сећам се да се данашњи премијер икада огласио или оградио (али у то време) од случаја пребијања адвоката Николе Баровића, које је извршено одмах након отворене и јавно изречене претње (Шешељ је усред емисије на БК телевизији, где је био гост са Баровићем, рекао Баровићу да „ће му платити после емисије“) после чега је Баровић тешко пребијен од стране Шешељевог обезбеђења, а Шешељ је тај немио догађај лаконски прокоментарисао: да се Баровић оклизнуо на кору од банане, уз опаску: „Опасна је кора од банане“! Смејао се Вучић тој виспрености и духовитости свог ондашњег шефа!

Питате се, какве везе има премијер са тим? Има, и те како има! Па он је прихватао такво бахато и насилничко понашање и деловање као нормалан начин понашања на политичкој сцени Србије!

Ево и овај пример: данашњи премијер је најдиректнијим и недвосмисленим изјавама напао новинара Славка Ћурувију коме је преко писаних медија отворено претио и поручио да ће му се осветити кад-тад, због наводних лажи које је овај новинар писао о њему! И после врло кратког времена (пар месеци), Ћурувија је убијен! Наравно, то не значи да је Вучић имао икакве везе са убиством овог новинара, али његови бивши пријатељи, отворено данас причају (Предраг Поповић), да је био врло радостан због Ћурувијиног убиства! На крају крајева, сигурно се може рећи да ако није бар допринео (а мислим да јесте), а оно је сигурно, да није спречио креирање атмосфере линча. Но, за такав осећај, који је у крајњој линији личан, подразумевају се неке основне личне моралне и етичке норме које наш шремијер свакако нема, нити их је икада и имао! Јер да јесте, он сигурно не би себи никада дозволио да се после свега нађе на овом месту и овако понаша на политичкој сцени Србије!

А шта рећи тек, о премијеровом „хвалисању“ данас, како је лично 13. маја 1990. године, учествовао у тучи навијача на Максимиру, стадиону Динама из Загреба, где је требало да се одигра утакмица са Црвеном Звездом? Премијер нам, кроз малтене сентиментално подсећање, поносно и отворено прича о томе како је тада знао све звездине навијаче „са Севера“, и како су ишли возом за Загреб живећи за ту утакмицу и знајући да ће бити туче! Волео је тучу, каменице, адреналин! Прави адреналински зависник је био и остао!

Данас у свој организам упумпава адреналин, ломатајући се по сметовима, набујалим водама, рударским кповима! Ако нема тога, онда чита овакве текстове по интернету, изнервира се, урла и свађа се са својим сарадницима, набијајући себи на тај начин ниво адреналина, до границе осећаја самозадовољства!

Кроз његов интервју листу „Време“, где прича о свом присуству на Максимиру 1990. године, малтене се оправдава сво то ондашње хулиганство и физички обрачун са навијачима противничке стране! То се правда наводним стањем у друштву! Прича премијер о тим догађајима, и наводи да су они последица ондашњих друштвених догађања! Којом је то методологијом добио, не пише! Још испада да има и херојства његовог у свему томе! Верујем да онда. по тој логици, све нас и не треба да чуди што се данас тако насилно и крваво туку међусобно навијачи Црвене Звезде и Партизана, с обзиром какво нам је стање и околности у друштву!

Е мој премијеру, како ли ћеш нам само објаснити ко је данас у навијачким тучама у Београду, „усташа“ а ко „четник“, или ко је „жути лопов“, а ко „напредњачки реформатор“! Премијер се више не рачуна у четнике, већ „европејце реформаторе, напредњачке провинијенције“! Баш дирљиво, идилично и примерено показивање својих некадашњих и данашњих афинитета! А и упоредиви су баш!

Видим из тих његових изјава о Максимирским дешавањима, да премијер, као млад човек и један од наводно најбољих студената Правног Факултета у Београду, баш и није показивао неко претерано занимање за додатно продубљивање свог знања из области права, истоије, друштва, сем ако није и онда читао Макса Вебера и протестантску етику, у купеу воза док је путовао од Београда до Загреба са навијачима које је све лично познавао! Прави урбани уличар и фаца! Баш!

Ја нажалост јесам и тада читао Макса Вебера, и историју, и филозофију, и социологију, и публицистику, вероватно (по мишљењу премијера) губећи време, јер се нисам тукао по стадионима, са разноразним будалама (свих националности)! Па ето, имам онда право, и топло се надам, да ће нам и следећи премијер бити неки од данашњих навијача Партизана или Црвене Звезде, који се данас бездушно макљају на стадионима у Београду! То је сигурно важна фаза у интелектуалном сазревању будуће интелектуалне елите державе Србије! Да, сигурно!

Али, вратимо се премијеровом рођеном брату, том надасве мирном и толерантном човеку, исто онако толерантном и мирном, као што је и сам премијер.

Ево мог личног става.

Сви који су били у војсци, знају да је једна од ретких борбених активности војске у миру, институција „страже“. Шта то значи?

То значи, да када се неко лице налази у војној јединици која даје стражу и војно обезбеђење неког објекта војног (касарна, магацин, команда итд.), оно носи и ратни комплет са собом, у чијем садржају је и бојева муниција. То значи да сваки стражар, вршећи дужност стражара на неком унапред одређеном месту и локацији, носи бојеву муницију, коју према правилима стражарске службе, има право да употреби против сваког лица које покуша да, упркос упозорењу и заустављању, уђе или прође где то није правилима службе дозвољено. То значи да је стражарски задатак увек и потенцијално борбени задатак! То зависи само од понашања неког неовлашћеног лица, а не стражара!

Другим речима, стражарско лице непосредно извршава само команде и задатке које добија од командира страже! И никог више! Када би, на пример, на неком стражарском месту у некој касарни, покушао да упркос стражару уђе лично комадир касарне (без обзира на чин – може бити и генерал!) стражар има обавезу и дужност да га спречи и врати, или ако је упорно у покушају кршења прописа – зароби, а ако се исти не обазире на упозорења, може га упозорити прво пуцањем у ваздух, а потом и у месо! То је исто, у свакој војсци света! Поред стражара може проћи само неко ко је у пратњи командира страже, или лице за кога му је командир страже наредио да га пропусти! То је поштовање основних принципа сваке квалитетне војне организације, а то су: хијерархија и субординација! Командиру страже наредбу издаје само дежурни официр који управља касарном, а он (дежурни официр), пак, наредбе прима од командира касарне! Значи, иако се стражар налази најниже, на месту непосредног извршиоца, и на самом дну ланца командовања, и у крајњој линији извршава наредбе, које индиректно стижу и од самог команданта касарне али посредством дежурног официра се преносе командиру страже, стражар своју наредбу не може примити ни од једног другог официра, (без обзира на значај и чин), сем само од командира страже! Значи, стражар ако ради свој посао по првилу службе, не може примити наредбу ни од Министра одбране, ни од Начелника Генералштаба лично! Све их може заробити под претњом употребе оружја!

Апсолутно исти принцип хијерархије и субординације важи у било ком систему који има у свом саставу наоружане људе, била то полиција, жандармерија или неки вид цивилне заштите!

Вековно искуство је показало да само таквом организацијом (војном) се може гарантовати високофункционални систем који најефиксније извршава задатке, и то са најмањим могућим степеном неспоразума и нејасноћа у самом извршавању задатака!

Зашто сам ово испричао?

Зато што је Жандармерија, на дан одржавања такозване Параде поноса, постављена на унапред одређена места, са јасно формулисаним задатком – да на тим местима спрече пролазак било ког лица, са било којим разлогом и објашњењем! Другим речима, командир жандармеријске јединице им је доделио улогу „стражара“ који имају спречити пролазак било ког лица, на датој локацији! То значи да не постоји ничији брат, да не постоји ничији ручак, да не постоји ничија мајка, да не постоји ничија жена која се порађа, или ничији деда који умире, ничије болесно дете, то значи да не постоји ниједан једини разлог ни за једну особу у Србији која у то време може проћи на том месту, сем ако је не најави или не дође у пратњи команданта „страже“ (то јесте командант жандармерије у овом случају!)! И тачка! И тачка! И тачка!

И јел има још ту разлога за неку додатну причу и објашњење?!

Да је у том тренутку наишао премијер Србије лично, то би за жандарме било само лице које личи по изгледу на премијера, а не премијер Србије, јер да јесте прави премијер, он би био, по правилима службе најављен, или би командант жандармерије био са њим! Ако би и премијер Србије лично покушао да прође на том месту, по правилима службе жандармерије Србије, српском премијеру би следовале српске батине, онакве исте какве је добио и његов брат! И то би била једина страна овог инцидента!

Ако је неко у овом инциденту извршио притисак и напад на премијера Србије, онда је јасно, да је тај неко, нико други до премијеров бахати брат Андрија Вучић! И уместо да премијер похвали Жандармерију због одлично обављеног посла, он је кренуо да „растеже причу како је његов невини, мирни, добри, сјајни брат“, (као да сви ми немамо исту такву браћу!) пошао на мирни, ничим изазвани недељни ручак код својих родитеља, а жандармерија га изударала јер је његов брат!

Какво бре легитимисање, када је жандармерија добила задатак да НИКО не може да прође на том месту! Кад кажеш НИКО, онда више није потребна никаква лична легитимиција, нити ни лична карта да би доказао да ти ниси НИКО, јер то НИКО значи да не може проћи ни Емир Кустурица, ни Матија Бећковић, ни Чедомир Јовановић, ни Борис Тадић, ни Владимир Путин, ни Барак Обама, чак ни неки педер који је закаснио на „Параду“, па би хтео ту да прође пречицом, код својих успаљених другара! И он би у том случају добио „заслужене и легитимне батине“! Па када би „законите“ батине добио чак и неки педер, зашто да их не добије и Андрија Вучић!

ПС. Да сам којим случајем ја пробао да ту прођем и да се објашњавам са Жандармеријом да идем код девојке на ручак, добио бих батине и за то нико не би ни знао! Да сам се огласио или покушао да се огласим преко медија, Жандармерија би издала саопштење да сам покушао да прођем где није дозвољено, и да су морали да примене физичку силу да би ме у томе спречили! И премијер би рекао да је жандармерија само радила свој посао!

Али, не. Овде је у питању човек који мисли да само зато што је „премијеров брат“, може да прође где хоће! На срећу, још увек не постоји државна фунција под именом „премијеров брат“, за кога не важе Закони Републике Србије!

Али, никада се не зна! Можда се и ту нешто промени!

______________

http://www.vaseljenska.com/misljenja/uoci-sudjenja-za-ubistvo-slavka-curuvije-kad-vucic-propeva/

http://www.b92.net/info/izbori2012/bilonekad.php?yyyy=2012&mm=04&dd=23&nav_id=603001

http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/vucic-o-ucescu-u-tuci-na-maksimiru-pre-utakmice-pretukli-smo-vode-bbb-clanak-1781129