08.02.2014. Димитрије Марковић, РЕЦИ НЕ ЕУ

Минхенски споразум, или како га још Чеси називају Минхенски диктат или Минхенска издаја, је уговор потписан 30. септембра 1938. године на основу кога је Чехословачка уступила Немачкој погранично подручје насељено претежно Немцима – Судетску област. У Чешкој се ово наводи као највећи израз политике appeasement-а, односно политике уступака у свету до тада. Тако би вероватно и остало да Влада Републике Србије на челу са Дачићем и Вучићем није 19. априла 2013. године потписала тзв. Бриселски споразум.

Ово наравно није спречило Немачку да коначно, 15. марта 1939. окупира преостали део Чешке, баш као што ни уступање територије Косова и Метохије не значи и крај распарчавању Србије.

Почетком 1947. године председник Чехословачке Едвард Бенеш је примио документ од повереника за депортацију у коме је писало да је до 1. новембра 1947. године исељено укупно 2 170 598 Немаца, међутим често се наводи податак да је Чехословачку морало да напусти више од три милиона људи. У ствари је тачан број од преко три милиона судетских Немаца а разлика се јавља због тога што је у првом случају реч о званичном списку (између осталог списак садржи и тачан број локомтива, вагона итд. којима је извршен трансопрт) који не садржи имена оних који су се самоиницијативно иселили или побегли из страха од казне.

Исељење је сматрано за чин праведне освете за став судетских Немаца према предратној Чехословачкој, за колаборацију и непријатељски однос према чешким грађанима пре рата и у току њега. Не треба свакако заборавити и на депортације Немаца из Мађарске, Пољске, Холандије, Француске, Италије, Белгије и Луксембурга. Могло је да остане око 250 000 Немаца и то са ограниченим грађанским правима. На основу Бенешових декрета била је сва покретна и непокретна имовина Немаца одузета и припала је држави и изгубили су држављанство.

У разговору који сам са њим водио за страницу иницијативе Никад Граница, господин Вацлав Дворжак, чешки режисер и интелектуалац, аутор забрањеног филма Чешке телевизије ”Отето Косово”, је између осталог рекао:

«Мислим да некада у будућности нешто слично чека и Косово и Метохију – исељење фашизованих албанаца који не буду могли да докажу да су помагали Србима и другим неалбанцима у време дивљања екстремиста. Једном ће једноставно морати да спакују своје прње и оду.»

Ако помислите да овакво решење није применљиво када је у питању Косово и Метохија јер се ово ипак догодило пре неколико деценија, и да данас такво нешто није изводљиво, бићете вероватно изненађени податком да је питање судетских Немаца добило свој епилог тек приликом приступања Републике Чешке Европској унији, тачније приликом усвајања Лисабонског уговора. Наиме, чешка скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20. фебруара 2009. али је истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде овлашћење да екстензивно тумачи закон о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила пропратну резолуцију да правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре свега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају.

Тако Чеси. А ми?

Овде још само треба додати да овде није суштина исељење као такво, већ начин на који је то урађено, да ли је урађено на хуман начин или не, сетимо се само депортације Рома из Француске пре неколико година. Дакле, предлажемо као једино исправно и трајно решење оно што је предложио и г. Дворжак, дакле исељење косовских Албанаца у матичну земљу, на хуман начин.

Оно што је веома важно и што треба имати у виду јесте да до промене етничког састава није дошло искључиво због високог наталитета Албанаца, што се најчешће наводи као разлог, и што је само делимично тачно, већ у великој мери досељавањем грађана Албаније на Косово и Метохију, а са друге стране протеривањем Срба староседелаца. Само је, дакле, делимично тачно да су Албанци освојили Косово и Метохију наталитетом. Међутим, без обзира на то крајњи резултат је био исти, па се обично признавање права на отцепљење Косова и Метохије правдало речима: „Чије овце, онога и ливада.“

Је ли време да истерамо овце из наше ливаде? Шта се ради у селу када стока уђе у туђе? Помера ли се међа до онде докле је стока ушла, или се истера и од власника стоке тражи надокнада штете? Зашто би са Косовом и Метохијом било другачије? Зашто да померамо међу на север? Основно питање у овом случају јесте: је ли Косово наше или није?

Крајем 1941. отпочела је организована колонизација Косова и Метохије и Македоније. Након пада Мусолинија Италијани су враћени у Италију, али су грађани Албаније остали на Косову и Метохији и у Македонији. Тачан број колониста до данас није утврђен, будући да на Косову и Метохији није вођена уредна евиденција, а осим тога легалне архиве су намерно спаљене, како се не би могао утврдити идентитет дошљака. Судећи по италијанским документима, у којима се то питање само узгред помиње поуздано се може тврдити да се тај број креће између 150 и 200 хиљада у прве две године рата.¹

Егзодус Срба је, као што је свима познато, један од главних проблема са којим власти морају да се суоче на Косову… (…) Неких 57 000 Срба морало је да напусти Косово у последњој деценији …²

Шта се, у ствари, догађало са српским народом од доласка Броза до данас, то захтева једну дубљу социолошку студију./…/ Иако у изузетно тешкој ситуацији после ратних разарања … Југославија је … све то поклонила Тирани./…/ Уговором из 1946. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово, Метохију/…/.У саопштењу за јавност, између осталог, стоји: ‘Влада ФНРЈ на овим принципима доказала је, и по први пут применила на делу принцип социјалистичке помоћи једној заосталој земљи, без експлоатације и политичких услова’. Експлоатацију сопственог народа сматрала је врлином, а пенетрацију Албанаца на Косово „револуционарним успехом”. ³

Сетимо се, уколико мислите да ово није исправан став једног православног хришћанина, приче из Светог Писма о изгоњењу трговаца из храма: ”… и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура.” Није оставио у храму оне који су га заузели, него их је истерао. Је ли време да истерамо трговце дрогом и органима из храма?

Као основ за исељење косовских албанаца у матичну земљу би послужио и нови закон о држављанству, за који имамо примере и у законима земаља Европске уније. Држављанство би између осталог изгубили сви који имају и држављанство Албаније, бивши припадници тзв. ОВК, али и ОВПБМ, и они који су их помагали.

Словачки председник Иван Гашпарович данас је потписао закон о држављанству на основу кога ће словачко држављанство изгубити свако ко затражи држављанство друге земље.(…) Ова правна корекција је одговор на закон о мађарском држављанству, који је прошле среде усвојио мађарски парламент. Закон снижава критеријуме за добијање мађарског држављанства и поједностављује процедуру његовог додељивања. У словачкој се мађарски закон може тицати чак пола милиона људи мађарске националности.⁴

Житељи нпр. Аустрије, Немачке и других држава не могу да имају двојно држављанство, једног морају да се одрекну.

Након оштрих критика због депортације Рома из Француске, власти те земље сада припремају нову, али оштрију верзију закона о странцима.(…)Према предлогу закона који је јуче образложио француски министар за имиграцију Ерик Бесон, предвиђене су бројне казне и одузимање држављанства у више случајева, јавиле су агенције. Поред осталог, натурализовани Французи могу да изгубе држављанство уколико се утврди да је оно стечено лажним браком или ако је реч о лицима која својим понашањем представљају претњу француском друштву или животно угрожавају припаднике француских власти и полиције, на пример ако ране или убију полицајца.⁵

Три четвртине Француза: Слажемо се са депортацијом Рома и уништавањем њихових домова! То је показало најновије истраживање које је на својој веб страници објавио канал France 24. ⁶

Копенхаген – Дански парламент је усвојио пооштавање законских одредби о странцима, које предвиђају могућност протеривања странаца који су осуђени на затворску казну.(…) Према новом закону, сваки странац који у Данској буде осуђен на затворску казну треба да буде аутоматски протеран.(…) Пинд је поводом усвајања његових мера рекао листу “Informacion” да судови у земљи треба променом закона да буду ‘анимирани за офанзивнију праксу протеривања’. ⁷

Када је реч о Србима, односно повратку на Косово и Метохију, треба мислити не само на повратак избеглих и прогнаних од 1999. године до данас, више од 250 000 њих, већ и оних који су са Косова и Метохије избегли или су прогнани у току Другог светског рата и након тога, али и досељавање становништва српске националности без обзира да ли су пореклом са Косова или не, и у том циљу је неопходно осмислити и спровести различите мере којима би се њихово насељавање на овим просторима омогућило и подстакло. Да ово није ништа неизводљиво, пример је повратак српског и осталог хришћанског становништва који је почео након ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату. У почетку је српско становништво почело да се само враћа на ове просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донете 20. новембра 1920. године, и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931 године. Да оваква политика не само да није неизводљива већ да даје резултате говори податак да је 1921. године на Косову и Метохији од укупног броја становника 69% становништва било албанске националности и 26% српске, а већ 1939. године 34% српског становништва и 60% албанског.

Насељавање вршити на првом месту у јужним крајевима на линији Витина – Качаник – Брезовица – Призрен – Драгаш – Велика Круша – Ђаковица – Дечани – Пећ.

Пример за ово имамо у Руској федерацији где је програм за подршку руских емиграната који желе да се врате у земљу усвојен још 2006. године. Захваљујући овом програму само 2012. године, из расејања се у домовину вратило 36 000 Руса.

Такође треба размотрити и могућност да се разменом имовине припадници српске националне мањине из Републике Албаније доселе на Косово и Метохију. Приликом посете Албанији у новембру 2014. године⁸, питао сам Србе који тамо живе да ли постоји жеља за повратком у Србију и одговор је био позитиван.

Морамо имати у виду да је повратак и планско насељавање српског становништва на Косово и Метохију само једна од мера којима би се мењало садашње стање у погледу етничког састава. Основна мера и дугорочно решење ипак мора бити подизање наталитета као део опште стратегије биолошког опоравка српског народа. Поред овога, потребно је осмислити и спровести политику развијања свести о пореклу код Срба муслиманске вероисповести, без обзира где живе, при чему имамо велики број позитивних примера, од потомка Скендер-бега Црнојевића и Махмут-паше Бушатлије, познатог економисте Махмута Бушатлије који се на Сретење Господње, 15. фебруара 2014. године вратио у православну веру, Емира Кустурице, преко Меше Селимовића па све до Мехмед-паше Соколовића. Не можемо, и није исправно, наметати им кривицу због тога што је неко од њихових предака променио вероисповест. Мало нас је и све нас је мање, морамо се сабирати а не делити.

Када је реч о имовини ситуација је једноставнија:

Сваку породицу, њиву, грађевински посед, ливаду, шуму, треба правно обрадити. (…). .Ја мислим да сва та премеравања треба да ради Војни географски институт који је и војна и грађанска институција комплетно опремљена за то и он треба да добије од државе тај задатак и неопходна финансијска средства.“ ⁹

Након реинтеграције Косова и Метохије у територијалне оквире Републике Србије, треба мерама фичког обезбеђења, савременим техничким средствима и на друге начине свести на минимум порозност границе према Републици Албанији на целој дужини од 113,4 км и на копненом и на воденом делу (113 км на копну и 410м на води) како би се спречила илегална миграција, и како се неке будуће генерације не би поново суочавале са истим проблемом.

Исто решење се може применити и када је у питању Република Српска Крајина.

Дакле, из свега горе наведеног је јасно да решење увек постоји, само је питање имамо ли политичке снаге и храбрости да га спроведемо?

________________

Коришћена литература и везе:

1. Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…
2. The New York Times, July 12 1982, by Marvine Howe
3. Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије
4. E15.CZ/ZPRAVY 31.5.2010.
5. 29.09.2010 Радио Талевизија Војводине
6. www.blesk.cz 30.09.2013.
7. Б92 25.6.2011.
8. www.facebookreporter.org, 24. новембар 2014., Кад речи постану дела! Представници „Реци не ЕУ“ посетили Србе у Албанији и поклонили им књиге за школу српског језика
9. Проф. др. Ненад Милеуснић, члан одбора за економске науке САНУ, објављено у Српској речи 2004. године.