ВИКИЛИКС – ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 4. ДЕО

Отправница америчке амбасаде Џ.Браш у ову дипломатску депешу убацује посебан коментар у коме наводи: „У супротности са веома ограниченом сарадњом са Русијом, српске војне везе са Америком и НАТО-ом расту веома динамично. Само прошле године (2008) преко 60 припадника војске Србије су тренирани у оквиру америчке војске, као командни кадар, питомци војних академија и ратних колеџа…“

Пише: Миодраг Новаковић
ФБР, 14. Децембар 2010.

ТАДИЋЕВ РЕЖИМ СЕЧЕ ВЕЗЕ СА МОСКВОМ…

ДЕПЕША: 09BELGRADE841, СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Из још једног строго поверљивог дипломатског документа, чији је извор наравно Викиликс, и који под ознаком „09BELGRADE841“, упућен у Септембру прошле године из америчке амбасаде у Београду  надлежним министарствима у САД, државном секретару Х. Клинтон, као и једном броју америчких амбасада у региону- сазнајемо да су Тадић и његови сарадници чинили све да импресионирају своје америчке налогодавце са својом одлучношћу да остану на „вашингтонско-бриселском“ путу, чак и по цену тоталне алијенације братске Русије и других неутралних великих сила-  које за разлику од Западних сила, уместо „евроунијске фатаморгане“ – Србији нуде огромну конкретну финансијску, привредну и војну помоћ, која би резултирала у потпуни опоравак наше отаџбине, још видљиво унакажене бомбама „истих“ који нам данас продају ту „евроунијску фатаморгану“.Амерички извори у овом документу наглашавају „сукоб“ који постоји између Тадића и Јеремића, и мање више описују министра Јеремића као „лошег момка.“ Наглашавају да се Тадић у својим билатералним односима са Русијом не руководи српским државним интересима, већ пре свега интересима европске уније и америчких налогодаваца, и да строго води рачуна да, како се у документу дословце наводи: „Председник Тадић и његови блиски сарадници очигледно „попуштају“ Русима само онолико колико то неће изнервирати Европљане(ЕУ)- док други међу којима и спољни министар Јеремић покушавају да блиске везе са Русијом користе као „адут“ у преговорима са ЕУ и САД.“У уводном делу ове америчке „депеше“ се наглашава да се иза Тадићеве лажне пријатељске реторике са Русима (уочи посете руског председника Медведева), сакрива стварна  „неспремност“ за „обострано-корисну сарадњу са Русима у области политике, економије и заједничке безбедности.“

Наглашавајући у извештају да је већи део српске штампе уочи посете руског председника Медведева, ту посету описивао као „повратак братске Русије“, што није било по вољи Београдског режима, те је у поводу те посете 20-ог Августа 2009, саветник председника Тадића- Александар Кнежевић посетио америчку амбасаду- где је према америчким изворима изјавио да је председник Тадић одбио руску понуду да се поводом 65-то годишњице ослобођења Београда од стране совјетских трупа приреди  „грандиозна прослава“ чији би део била и заједничка српско-руска војна парада- И да је Тадић у плановима за обележавање тог историјског догађаја, пропорционално смањио значај и улогу совјетске армије у ослобођењу Србије и Београда, да би нагласио значај западних савезника (који нису имали никаквог удела у ослобођењу Београда) у „ширем ратном контексту.“  Овде је више него очигледно Тадићево омаловажање руских жртава и руске улоге у ослобођењу наше отаџбине у завршници другог светског рата.

Докуменат наглашава Тадићеву дилему између свог прозападног опредељења и потребе за Руском подршком у Савету Безбедности УН по питању Косова- да би према америчким изворима- Тадић ту дилему решио на тај начин како у документу дословце стоји: „Тадић и његови најближи сарадници посвећују сву своју енергију европским интеграцијама, фокусирајући се на Русију једино када им је то потребно ради политичког баланса, да би у јавности створили привид нормалности српско-руских односа.“

У наставку отправница америчке амбасаде Џенифер Браш описује Вука Јеремића дијаметрално супротно од Тадића, наглашавајући  да су Јеремић и његов тима неспремни да се посвете реторички или политички  „евроунијском курсу“, и да се, како дословце стоји у документу:  „…ослањају на Русију, Кину и покрет несврстаних, као противтежу и алтернативу ЕУ.“ Отправница Браш овде наглашава да Јеремић, користећи се тиме да је: „свака позитивна интеракција Београда са Москвом, виђена као „шамар“ Вашингтону“- покушава да учврсти своју позицију у српској влади, инсистирањем на личном састанку са америчким државним секретаром Клинтон.

Што се тиче економске сарадње Србије и Русије, овде је очигледна забринутост Американаца са стабилним растом економске сарадње са Русијом. У документу се наводи да је у 2008 билатерална размена између Русије и Србије нарасла на преко 4 милијарде долара, док 13 посто српског увоза чини увоз из Русије.

Када је у питању српска сарадња са Русијом по питању безбедности, Американци то описују следећим речима: „Безбедносна сарадња: Празни разговори- без конкретне акције.“

Амерички дипломатски извори наглашавају да Србија безбедносну сарадњу своди више на симболичну, него истинску; И ту наглашавају „улогу“ министра одбране Шутановца, који се састаје тек повремено са Русима- углавном поводом „шачице српских полазника који похађају руске војне институте“, искључиво „ради фото-пропаганде.“

Након овако негативног описа руско-српске војне сарадње, отправница Браш у ову дипломатску депешу убацује посебан коментар у коме наводи: „У супротности са веома ограниченом сарадњом са Русијом, српске војне везе са Америком и НАТО-ом расту веома динамично. Само прошле године (2008) преко 60 припадника војске Србије су тренирани у оквиру америчке војске, као командни кадар, питомци војних академија и ратних колеџа; Једини ратни колеџ за странце у Америци је озлоглашена тзв. „Школа свих Америка“, о коме је писано детаљније на страницама овог сајта 29-ог новембра, каква би то била сврха школовања српских официра у тој „школи убица“ посебно дезигнираној за марионетске диктаторске режиме широм света, можемо само да претпоставимо. Отправница Браш наглашава да српски режим убрзано реорганизује војску у складу са НАТО моделом, да има веома „динамичну“(!?) сарадњу са америчком националном гардом из државе Охајо, и да се „нуди“ за учешће у „партнерству за мир“ у оквиру НАТО-а, као и да се ставља на располагање Америчкој војној команди у Европи за „хуманитарну“ вежбу MEDCEUR– крај коментара америчке отправнице спољних послова.

У наставку госпођа Браш наводи како се Тадићев шеф кабинета Ракић жалио да Русија одбија да сарађује са „српским“ властима по питању хватања Младића, и да он (Ракић) верује да се Младић сакрива у Србији уз руску помоћ. Ракић је овде такође нагласио да српске службе безбедности врше присмотру руског дипломатског особља и српских грађана за које сумњају да су асоцирани са Младићем.

У наставку отправница Браш препоручује својим надлежним органима даљи план акције  САД, према њеним речима: „Ми требамо да ојачамо позицију прагматичних снага у Србији, тако што ћемо јавно да подржимо „здрав“ и балансирани однос Србије и Русије. Ми можемо да приуштимо у овом случају да будемо великодушни, зато што смо у стању да Србима продамо „бољу причу… иако српска јавност не прихвата у потпуности те „чињенице“, наша офензивна дипломатска пропаганда већ рађа резултатима… и треба да ангажујемо Србију по билатералним питањима, строго избегавајући да у јавности вршимо наше директно поређење са Русијом.“

Очигледно је да иза оваквих „јавних“ политичко пропагандних потеза постоје и тајни планови америчке дипломатије, које можемо једино да наслутимо из неких детаља у овом извештају, на пример: српско-америчке војне сарадње, и јавне америчке политичке пропагандне кампање- која излази из оквира деловања дипломатско конзуларних  представништава у једној неутралној земљи.

Овај извештај такође показује да, „српски“ режим на челу са Тадићем активно ради на „увлачењу“ Србије у НАТО, противно вољи већинског бирачког тела, као и политичке већине у Србији.

Али оно што је најпогубније за историјски позитивне и пријатељске односе Србије и Русије, јесте малициозно деловање „про-српског“ председника Тадића на трајној алијенацији два братска народа, да не говоримо о потенцијалном губитку, историјски доказано,  најјачег и најискренијег српског савезника на светској сцени!

У таквој ситуацији би Народна Скупштина Србије морала да распише демократски референдум на коме би се бирачком телу у Србији дала шанса да се изјасе „за“ или „против“ уласка Србије у „злочиначки евро-атлантски војни савез“ (НАТО)- организацију која је пре само десетак година починила масовне ратне злочине према нашем народу.

Такође је крајње време да патриотске снаге Србије покрену петицију, или сличну политичку иницијативу,  за опозив „анти-српског“ председника Бориса Тадића, пре него што му се укаже прилика да се у блиској будућности појави пред националним медијима (попут некад- „југословенског велеиздајника“  Стипе Месића), са речима сличним оним, којима је Месић (тадашњи председник СФРЈ) најавио крај Југославије: „Ја сам извршио свој задатак- држава Србија више не постоји!“

(Из књиге „(Про)Западни Злочин“- М.Новаковића, IV проширено издање, © 2014 Lulu(Publisher), Author: Miodrag Novakovic. All rights reserved ISBN 978-1-312-62946-2)