Драган Мраовић, књижевник и књижевни преводилац, за СРБски ФБРепортер одговара на два актуелна питања друштва у Србији данас.

* Уметник Велимир Михајловић је заиста „заталасао“ јавност у Србији својом одлуком да врати награду коју је добио 1999. године, а као разлог је навео што је жири ове године „Златни беочуг“ доделио и Жељку Митровићу, власнику ТВ Пинк. Можете ли за наше читаоце, као члан жирија за доделу ове награде, објаснити ову одлуку жирија, у којој категорији је добио награду Митровић?

Драган Мраовић: Верујем да је наш угледни графичар Веља Михајловић исхитрено реаговао. Можда је требало претходно да се распита о мотивима додељивања награде Жељку Митровићу. Пошто сам био члан и оног жирија који је и њему доделио Златни беочуг 1999. године, дозвољавам себи за право да овако коментаришем његов поступак. Он верује да боље зна од 17 чланова жирија, угледних уметника Србије, да ли неко треба или не треба да добије награду, али му није пало на ум да тим поступком вређа све остале добитнике награде не само за ову годину, а такође да се ставља изнад угледа жирија. Поред тога, битно је његовом личном угледу допринела управо награда коју враћа. То је сада и одличан саморекламни трик, иако није он ниво Жан Пол Сартра, па није одбио да прими ту награду, већ је тек сада враћа, као да није знао раније са каквим жиријем има посла, а нема у виду да се стечено право не може одузети, али се њега не можете ни одрећи. То је европска правна норма прихваћена и установљена још у 19. веку.

Може о господину Жељку Митровићу да мисли ко шта хоће приватно или јавно, може да га воли или не воли, ето ја га лично уопште не познајем, али му се не може оспорити право да је направио телевизију која делује у више земаља са бројним програмима, најјачу приватну у нашој земљи, и то без помоћи амбасадора Кирбија или Сороша. Он се доказао као успешан менаџер у електронским медијима, запошљава многе људе и даје прилику многим људима. Не бих рекао да се може говорити о шунду када на Пинку певају Мирослав Илић, Здравко Чолић или Лепа Лукић. Наравно да на Пинку има и много шунда, јер је то приватна телевизија која нема претплату и мора да има гледаност, а већина нашег народа није на нивоу господства нашег Веље Михајловића. Има шунда и на РТС-у, а нарочито оног политичког. А блатити чланове жирија на приземан начин, углавном непотписано, могу само они који тим начином понашања карактеришу себе саме. Наравно, легитимно је да се буде и против одлуке жирија, да се изрази неслагање, али не личним увредама и клеветама. Одговорно изјављујем, као члан Извршног одбора КПЗ Београда, да господин Жељко Митровић никада није ни динара дао на име спонзорисања наше КПЗ. А сви они који раде у КПЗ Београда, укључујући и чланове жирија раде то волонтерски. Такође нико никада није утицао на жири, нити је то могао, да некоме додели награду, а нарочито политички аргументи никада нису имали право присуства на нашим седницама.

* Какав је ваш кратки резиме културе у Србији данас… Прети ли нам нестајање или ће можда бити боље, по овом новом предлогу Закона о култури?

Драган Мраовић: Стање у нашој култури је катастрофално, то сви знамо. Материјално, естетски и вредносно. Тренутни министар културе Иван Тасовац је егзекутор свега што је национално у нашој култури. Он заговара неку имагинарну културу у којој би се наше оригиналне творевине претопиле у хамбургер. У свом предлогу Закона о култури, избрисао је све што има предзнак националног. Нема више институција од националног значаја, нема више националних признања (гле, у спорту их има, те значи да није проблем у тој институцији, већ у министру), баш као да му је амбасадор Мајкл Кирби диктирао текст закона ради промене наше свести. И сам наслов који је приложио „Закон о јавном интересу у култури“ је потпуно погрешан, јер је култура увек шира од јавног интереса, али зај наслов скрива у себи и замку (на страну што нас враћа у деведесете године, јер тако се звао и Милошевићев закон о култури: тако дефинисан закон значи да ће култура бити само оно што владајућа клика прогласи активношћу од јавног интереса. Ако уметник створи нешто што не занима владајућу касту или недај боже иритира је, онда то неће бити јавни интерес, па можете бити Пикасо или Андрић, али вас свеједно неће бити.

У нацрт овог акта о култури, Тасовац је унео као дефиницију културе „циркус, уличну уметност и перформанс“! То је изругивање националној култури, схваћеној као делу европске и светске културе. Поред тога он врши притисак да се наша култура уједначи са светском, не да се прожима, већ баш хамбургеризује. А су чим да ми изађемо пред Милоша? Са кантри музиком, блузом или роком? Не умемо ми то боље од оних чија је то национална култура. Ми се можемо представити искључиво високим делима на фону национале инспирације и тиме бити различити и занимљиви свету.

Иначе, Тасовац обмањује јавност у својим наступима у медијима о чему сам документовано писао. Али, невероватна је његова дрскост да и када су му предочени материјални докази да лаже на штету уметника, он и даље наставља да – лаже!
Непотизам му је омиљена културна делатност па је тако, како Танјуг јавља, доделио свом рођеном брату милион и по евра за неку дигитализацију, а слупао пола милиона евра – годишњи буџет за плате у Народном позоришту, да иде са Филхармонијом у САД да их слушају полупразне сале са слушаоцима углавном нашег порекла. Оба случаја су чист сукоб интереса и у ЕУ, којој Тасовац хрли, он не само да не би био више министар, него би морао да што шта објасни и неким другим органима.

Ипак, можда би министар Сатовац – не Тасовац, јер му одбројавају они електронски сатови које је поставио на Тргу Републике, баш као када се одбројава активирање експлозивне направе, могао да буде користан и у нашем друштву. Наиме, питали су ме неки сељаци да ли га познајем, јер би волели да га контактирају и понуде му да буде њихово страшило на њивама. Кажу, нема више те вране која би им слетела у жито да је он тамо. Пошто је наш министар (не)културе човек егзибиције и перформанса, можда би ту имао успеха, када га већ нема на уметничком и професионалном плану. Ах, да, поздравио га је амбасадор Мајкл Кирби на оној цедуљици!

ПОВЕЗАНО: * ВРАТИО “ЗЛАТНИ БЕОЧУГ”: Сликар вратио награду, јер је овогодишњи добитник и Жељко Митровић!

11. 04. 2015. за ФБР разговарала Биљана Диковић