АКТУЕЛНО

Бронхоскопија – немогућа мисија- Или прича о здравству у коме је пацијент унапред отписан…


Нема оправдања за нехуманост, безобразлук и нерад. Нема оправдања за незнање и немање жеље да се човек потруди за свог пацијента. Нема оправдања да ВАМ лекар каже, ја не знам шта да радим. Јер ако не знаш, шта ти уопште тражиш ту? Или шаљи ономе ко зна. Нема оправдања. Реч је о људима, а не о роби…

***

Бронхоскопија – немогућа мисија- Или прича о здравству у коме је пацијент унапред отписан…

Пише: Ј. Б. (име познато редакцији)

СРБски ФБРепортер, 3 април 2015

Diagnosing cancer

Бронхоскопија, гастроскопија, колоноскопија….све што се завршава на скопија улива осећај језе код онога ко се подвргава истој. Бронхоскопија која је изводи у локалној анестезији је вероватно за већину пацијената најгора могућа дијагностичка метода. Те бронхоскопије сам се сећала из припреме испита из Интерне Медицине. Знам чему служи, знам да тај бронхоскоп може да улази кроз уста и нос и да буде флексибилан или ригидан… Остало сам знала да не желим никада да сазнам.

Маму смо довели у Болницу на Бежанијској коси из једног простог разлога. Требало је у понедељак да је припреме за општу, а да у уторак уведу у општу анестезију у којој би извршили бронхоскопију. Тј. то је оно што смо ми мислили, и што нам је речено у нашем месту када су нам давали упут.

У току својих студија имала сам прилике да вежбам клиничке предмете по болницама. Од тада заправо ја и немам никакав став о њима, прихватам их и не јежим их се. Болница на Бежанијској коси ми се није свидела од самог почетка. Изазивала је у мени неки унутрашњи немир, а коме нисам могла да докучим порекло. Мамина докторка са којом ћу врло брзо имати пар бескорисних контаката ми се није свидела ни на око, а управо је, као што ћу касније сазнати, прототип лекара које треба заобићи у широком луку. Но о томе касније, значи болница као болница није изгледала толико нехумано. Била је добро окречена, мада необично за мој укус. Но, у том тренутку смо мислили да ће се мама ту најдуже задржати пет дана. А онда смо схватили да смо у заблуди…

Када нас је то јутро мама звала да одмах додјемо у болницу и да нису успели да јој ураде бронхоскопију, ја сам мислила да ћемо и ми наше животе да оставимо у саобраћају. Њен глас је дефинитивно деловао на нас тако да не знам како је тата успео да довозе ауто на паркинг болнице. Ја сам само смрцала и дрхтала од страха и беса. То је био и дан када ће и мама открити како има мали нос, како изгледа када се сестра безразложно истреса на њу како мора да дише док јој се повраћа и како је стекла нови највећи страх – који се зове бронхоскопија у локалној анестезији. После овог дана у једно ће постати сигурна- да то никада више не жели да јој се ради ван опште анестезије.

Мислим да је тај мој сусрет и био први сусрет са докторком А.С. Врло брзо сам видела са ким имам посла. Жена је моју мајку још тада отписала и потрудила се да ми то јасно стави до знања и тада, а и касније још пластичније и директније. Ово пишем под пуном кривичном одговорношћу и само моји лепи манири ми не дозвољавају да таквој персони овде не напишем пуно име и презиме, што би вероватно и требало, јер овакви облици живота никада и никада не би смели да раде у здравству. Па макар оно било и у Србији..

Углавном, када имате посла са лекаром који наизглед стално негде жури и на Ваша питања одговара некако неодређено, као да прича о некаквој потенцијалној особи а не о реалном човеку знате да имате посла или са неким ко ништа не зна, или са неким ко не жели да се уноси превише. У којој је тачно категорији А.С, ја не желим да шпекулишем, процените сами.

Тада смо сазнали да ће она МОЖДА успети да ослободи салу да се изведе бронхоскопија до петка, али њен израз лица, наступ и говор нас није убедио. Изашавши из те болнице ми смо се питали зашто је она толико пасивна када је у питању озбиљан пацијент који је доведен овде да би се процедура и извела у општој анестезији. Питали смо се да ли је проблем што нисмо понудили новац, чак нам је и мајка то онако тихо сугерисала, истраумирана дреком неуротичне сестре која је покушала да изведе ту бронхоскопију. А сестра, па тешко да је нећете препознати, плава, коврџава и са прекратком сукњом, наравно, како другачије.

За петак је била одобрена бронхоскопија у општој анестезији, захваљујући интервенцији нашег пријатеља, а не докторке. Е сада је требало да буде лако, зар не? Жена је у анестезији не помера се, узорак се узима испод ЦТ, а промена је велицине 5,5цм…али не…ако сте мислили да се на томе завршило варате се, наравно. И наравно да је А.С. промашила узорак. Ујутру је рекла мојој мајци да је узорак пун крви и слузи и да нам предлаже да га носимо приватно па да они пробају нешто да из вуку. Мајка је остала још две недеље иза тога у тој болници, док је три дана провела у интензивној нези. Одпустили су нас, уз упут за палијативно зрачење главе, не објаснивши нам ништа. Извештај о узорку дала ми је усмено, и када сам питала за било какву терапију, опет ми је недвосмислено ставила до знања да она мисли да моја мајка неће дочекати хемотерапију. И да то је та лекарска етика о којој ми причамо.

Овде бих желела да се задржим најдуже. У току ове борбе, наилазила сам на људе које су лекари отписали. Ово отписивање на сваког члана породице делује другачије. Неки верујући у назови ауторитет оваквих креатура заиста и престају да се боре и предају борбу. Други, одговарају оним познатим Српским инатом – и померају небо да помогну свом ближњем. Било како било, није хумано да било ко даје икакве прогнозе, чак ни онда када породица пита. А НИКАКО онда када породица и не поставља то питање. Није људски да члан породице осети да је неко отписао његовог најближег. Да не жели да се унесе у проблем. Да је неко његов део статистике неуспелих болничких дијагностичких или терапијских процедура. Није људски…јер много боли…боли само сазнање да је неко тако близак толико болестан, али боли такође у том болу и нехуманост тих са којима пацијент или чланови његове породице морају да дођу у контакт. Нико од нас чланова породице оболелих не жели да нас бели мантили припремају за најгоре. Нико не жели да се они супротстављају нашој нади у излечење, ма колико шанса за то била нереална. Нико не жели да гледају у небо, и изговарају флоскуле попут оне Божја воља и остало. Ми само желимо да видимо да се они труде у делу који јесте њихов. Да успоставе дијагнозу и да отпочну лечење. Било какво, а ми смо ти који ћемо да гледамо у небо и молимо се Богу. Они нека раде свој посао, а ми ћемо свој.

Јасно ми је да су плате свима мале, да је оптерећење послом велико, да је становништво све болесније, да се нису примили нови људи, који су можда потребни…све ми је то јасно…али ништа од тога никоме не даје за право да пасивним ставом одустаје од лечења свог пацијента и да га препушта судбини…Поготово тешког пацијента.

Нико од њих не ради из своје добре воље, већ су плаћени за то. И ако здравствени систем не подразумева да ја у болници дајем паре на руке доктору као у приватној пракси, то и даље не значи да он ради за џабе. Управо ми уплаћујемо то здравствено осигурање. И имамо право да га искористимо и да будемо третирани хумано и са поштовањем. Бели мантили не постоје зарад себе, постоје зарад пацијената. И морају да буду у служби пацијената. Нема оправдања за нехуманост, безобразлук и нерад. Нема оправдања за незнање и немање жеље да се човек потруди за свог пацијента. Нема оправдања да ВАМ лекар каже, ја не знам шта да радим. Јер ако не знаш, шта ти уопште тражиш ту? Или шаљи ономе ко зна. Нема оправдања. Реч је о људима, а не о роби…

2 replies »

  1. Molimo se za tvoju majku, molimo se da se sto pre oporavi. Ovaj tekst me je mnogo dirnuo i podsetio me na slicna prezivljavanja moje porodice. Borite se svim silama za Vasu majku.

    Свиђа ми се

  2. Septembar 2013, moj otac sa operacije ostavljen na hodniku, šetaju ga od odeljenja do odeljenja kao tenisku lopticu, zaguzasta sestra kratke suknje….I Hirurška KCS, IV , V i VII odeljenje i čuveni „trust mozgova“ dr.P.Peška – konzilijum…ŽELIM IM SVIMA OD SRCA SVE NAJGORE!

    Свиђа ми се