Да ли се наша власт са нама шали? Је ли њено понашање у ствари, синопсис за неку кинематографску трагедију монументалних размера? Наиме, толике ствари се граниче са здравим разумом да човек мора да се нађе у чуду. За врло кратко време, једна гарнитура људи, која се раније истицала великосрпством естрадне природе, одметнула се у радикални, агресивни мондијализам, па сада асистира Арнаутима у успостављању њихове „државне“ власти, чак и над делом Космета на коме Срби чине већину, кроз тзв. Бриселски споразум, организује геј параду у Београду, допушта Едију Рами, арбанашком премијеру који се труди да изгледа као возач лимузине неког нарко боса, да вршља по крајевима уже Србије у којима постоји скорашња историја арнаутског тероризма… Наш вођа, Александар Вучић, негдашњи прелепљивач табле „Булевар Зорана Ђинђића“ налепницом „Булевар Ратка Младића“, након црквеног кривоклетства почињеног у спрези са садашњим председником Србије, Томом Вивалдијем Николићем, незванично је прешао на калвинизам или лутеранство, под утицајем Вебера и сада се дружи са етаблираним другосрбијанским треш гласноговорницима Петром Луковићем, Светиславом Басаром и Биљаном Србљановић, прозивајући нас, обичне, нереформисане Србе, да смо нерадници и луфтигузи.

Алек, како га најближи од миља зову, обожава монодраму. Знајући да народ ретко има средстава да посећује позоришне представе, он нам их стално игра по студијима свих телевизијских станица националне покривености. Ништа је Љуба Тадић у „Одбрани Сократовој“, а неубедљив је и аутор тог дела, Аристотел, према нашем Алеку (он своје бравуре сам пише, режира и изводи). Док гледамо његове наступе, у којима сазнајемо колико му је тешко док ради за нас (Европа у пламену, а ми пландујемо) схватамо да би било поштено да „и ми мало подметнемо грбину за оне који ратују за нас“. Кад усред неког монодрамског исказа обрише уморно чело, још уморнијом ударничком руком, застиди се многа трговкиња која је икада помислила да јој је мало 18 хиљада (149,30€) за само 10 сати дневног рада уз читава два слободна дана сваког месеца! Кад онако тескобно уздахне, поверавајући нам која је сила и ордија устала на њега, зато што предано бди над нама неразумним, инфантилним џабалебарошима, пожелимо и сами да јурнемо на тајкуне, новинаре, кочничаре реформи, критизере и остатке бившег режима како бисмо својом жртвом омогућили Алеку да заоре још једну бразду новосрпског успеха који непрестано буја већ три године, а подстиче се све новим и новим реконструкцијама. А, више и та елита! Бљак! Ти малобројни школовани, који неће да прихвате Вучићеву непогрешивост и који декартовски сумњају у све, па и у Њега, нагоне нас, редовне конзументе „Информера“ и „Тешке речи“ на повраћање. Како се усуђују само да оспоравају Његово право да влада без критике? Зашто се не угледају на поштене Гашића, Мирковића и др Стефановића и не почну са аплаузима?! Шта би удило да се председник владе свакодневно поздравља са „Ave, primus minister, morituri (de fame) te salutant!“?

Одлично схватајући културне потребе раје, Он не запоставља ни акциону комедију као популаран жанр. Што би Брус Вилис, Мел Гибсон или Џеки Чен незаслужено уживали епитет звезда, кад се Он (поново) родио, оваплотивши се од Духа Марљивости и Европских вредности и постао Премијер!? Тако су настала два блокбастера врхунске изведбе. И природа је у садејству с Њим створила услове да се сав Његов таленат искаже. У првом хиту, премијер у јесењем капутићу и плитким ципелицама, салонкама, вади дете из сметова, дотад незапамћених, попут великих хероја са биоскопских платана, нехајући за могућност да накваси чарапе или поквари фризуру.  Морао је да реагује, јер аматери из специјалних снага и хитне помоћи то нису били у стању, бар док су камере ТВ дневника пратиле догађај. Е, да га је познавао Џон Хјустон, да се само коју декаду раније родио, Џон Вејн би точио гориво у некој недођији, јер би Он сређивао зликовце диљем дивљег запада. Но, сага о новом Хераклу ту не завршава. Није се честито снег о ком беше помена ни отопио, а воде надођоше – у спрези са тајкунима и Ђиласовим новинарима – разуме се, како би поквариле резултате његовог рада и успориле реформе, то је, бар, јасно! Ипак, Он је и воде пребродио, па је и поред набујалих река, пред ТВ камерама, што је јамачно случајност, храбро загазио у водени вртлог, у оним истим салонкама, како би спасао неколике дављенике. Затим је стигао и да ућутка по којег министра и генерала на јавној седници своје владе, те да достојанствено покисне (без потребе додуше, јер је склопиви кишобран измишљен 1850.) на трибини док је са Путином посматрао војну параду. Надаље, љубитеље праве комедије сигурно је обрадовала скорашња скеч изјава, Алека Вучића, којој би и Чкаља позавидео, да струја неће поскупети до краја зиме. Шта је ту комично, неко би се могао запитати. Па ето, само то што је изречено 27.2.2015. а зима се завршава мање од месец дана после. Е, кад онда премијер изађе, отпухнувши сав терет из својих груди, што га притиска због емпатије према становништву оптерећеном високим рачунима за електричну енергију, а преплашеном од могућег увећања истих и славодобитно нам ускликне како неће дати да струја поскупи – додуше још мало јаче од три недеље, шта је то него врхунска комедија.

Има још талентованих извођача у Његовом окружењу. Ево, Игор Мировић моли Његовог брата да се укључи у политику, а овај се премишља, па онда напредњаци моле Алека да се организује спонтани митинг подршке народа Вучићу и реформама, а он им одговара „Није време за митинге, већ за рад“, али додаје „свако има право да изрази свој став“, па ћемо, сва је прилика, гледати и историјски спектакл у Новом Саду, када ће напредњачка пешадија извршити јуриш на покрајинске установе и синекуре јачи него коњица Тараса Буљбе на мрске Лехе. Додуше, не одмах, него кад Пајтић са другарима одштрапацира своје у Београду.

Не лези враже, не мирују ни инострана ала и врана. Ето, пре пет месеци Му они који му тамо раде о глави изручише ментора и политичког оца на плећа, а сада га ти исти траже назад, само да би Га дестабилизовали! Ако то некоме делује малкице нелогично, нека само консултује одговарајуће изјаве министра за рад из популарног серијала „Хоспитализујте Вулина“:

Ето, тако изгледа циркуска представа без краја, коју ми називамо Србијом. Има и оних који не уживају сувише и поред свих Његових напора да нас забави и помогне нам. Рецимо, адвокати су се побунили због мањих неуставности с увођењем јавних бележника којима је држава наменила монопол и астрономске приходе, понекада у замену за њихов мандат у Скупштини АП Војводине и сличне услуге. Те барабе су истрајале, оствариле већину својих планова, а сад им се придружише и просветари. Мисле, зликовци, да је 250 евра месечно, колико им Он намењује, услед повиновања жељама ММФ-а, мало за њихов рад. Буне се и ремете Му идилу.

А не мирује ни опозиција. Критикује. Буни се! Пајтић каже, какве ли јереси, да се сирома’ човек никад није обогатио штедњом, што је у директној колизији са прокламованом политиком штедње Вучића и Ангеле Меркел. Додуше, не смемо заборавити да је и Аустропоајтић од тог истог посла, те да само хоће да буде калиф уместо калифа.

Џилита се и патриотска опозиција. Санда Рашковић Ивић, председница ДСС-а, оспорава и Београд на води и Бриселски споразум и чланство у ЕУ и приближавање Нато пакту. На том путу су, приљежно, и Двери.

Оно што радује, јесте да су обе организације, уједињене у тзв. Патриотски блок, чврсто на позицији да неће са западним клијентима прекидати Вучићеву представу, већ да ће настојати да еманципујући публику, образујући је, граде бољи укус, те је тако окрену квалитетнијим садржајима, што би требало да доведе до пропасти Његовог глуматања и до почетка раста Србије.

Но, то је већ друга прича…

***

ИЗДВАЈАМО – један коментар на чланак на СКК

Миленко Вишњић

31. 03. 2015. Српски културни клуб, за ФБР приредила Биљана Диковић