Ових дана смо сведоци кампање да уље од канабиса лечи карцином попут чудесног напитка. Наравно, научних референци нема

07. 03. 2015. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Кућа саграђена од материјала који су добијени од конопље

Годишњи извештаји о пословању кудељаре “Партизан” из Нових Козараца данас су доступни свим истраживачима и аналитичарима наше стварности. Из њих се види да је предузеће успешно радило, ширило капацитете и запошљавало све више радника. Његова ликвидација, крајем седме деценије прошлог века, била је шок за све запослене и становнике Нових Козараца и околних места. За такву одлуку није било никаквог економског оправдања.

По партијској директиви, ова успешна индустрија конопље у Војводини 1977. године напрасно је избрисана “из списка живих”. Машине су утоварене у камионе и однете у непознатом правцу, а зграда кудељаре сравњена је са земљом тако да данас о њеном постојању нема никаквих видљивих трагова. Радници су остали без посла, а привредени раст читавог краја је нагло успорен.

СФР Југославија је очигледно морала, наредбом са Запада, а под утицајем породица Дипон и Рокфелер, чија је City Bank била један од највећих привредних кредитора СФРЈ, да се преоријентише на увоз памука и развој текстилне индустрије од памучног влакна. Увозници и прерађивачи памука у Југославији нагло су постајали моћни текстилни гиганти. Јефтина радна снага била је кључни фактор овог индустријског замајца и то је омогућавало курентност на светском тржишту.
Текстилна индустрија се оријентише ка извозу. Један део тог новца, добијеног од извоза никада није ни ушао у Југославију, већ је завршавао на рачунима наших трговинских представништава по свету, којима ће низ година засправо управљати Удба. Тај новац је коришћен и за пуњење такозваног паралелног државног буџета о коме се, иначе, и данас у нашој јавности мало зна. Додајмо да је у тај буџет улазио и део профита од других експортних послова, нарочито грађевинаца који су подизали капиталне објекте у несврстаним земљама и који су се водили често и као ненеплаћени. Из свега што смо предочили о начину пословања породица Дипон и Рокфелер, јасно је да је део овог колача и код њих завршавао. у Југославији је фармацеутска и хемијска индустрија, такође, била веома развијена, пре свега захваљујући страним лиценцама, али и јефтиној радној снази. За то је најбољи пример индустрија вискозног влакна у Лозници.

У текстилној индустрији у Србији водећу позицију преузео Yumco из Врања, са 22 фабрике и капиталом од око 500 милиона долара, и годишњим извозом од чак 200 милиона долара.

И овај гигант је последњом приватизацијом, након октобарских промена 2000. године, потпуно уништен. Данас се више не увози ни памук, нема технолошких лиценци за прераду, већ искључиво се купују готови одевни предмети Made in China. Тамо је радна снага још јефтинија и ту су усмерене инвестиције Рокфелера и Дипона. Зато су фабрике из овог дела индустријског комплекса у Србији, и окружењу, морале да буду уништене, да не биле конкуренција моћним светским магнатима.

Производња конопље у Србији данас законом није забрањена. Напротив, она је дозвољена, али само уколико узгајивач може да докаже да је сади зарад индустријске употребе. Тако се од узгајивача очекује да има уговор са неком фирмом која се бави индустријском обрадом конопље. У противном се претпоставља да се гаји искључиво као наркотик. Осим поседовања уговора није потребна никаква друга дозвола за њено узгајање. А с ким направити уговор када је прерађивачка индустрија потпуно уништена?

Ових дана у Србији смо сведоци кампање (из неименованих кругова) за легализацију марихуане, али само за медицинску употребу. Наравно, овакав контролисан узгој ће обављати нека страна приватна фирма одабрана на вешто смишљеном тендеру или опет неки тајкун зарад интереса већ помињаног картела. Код нас нико и нема искуства са прерадом конопље. На ово нас упућује већ започета медијска кампања где популарне дневне новине (које су махом у страном власништву) све више доносе приче о сензационалним излечењима од рака узимањем уља од конопље. Наравно, та наводна лечења никада не искључују коришћење хемотерапије и зрачења, али испада да уље од канабиса лечи као чудесни напитак. Наравно, нико од “излечених” не излази са детаљнијим информацијама о чијем производу се ради, како су и где купили уље, ко им га је саветовао (именом и презименом) и уопште опипљивих доказа да је до некаквог излечења од канцера дошло искључиво због канабисовог уља. Научних референци нема. Ова биљка, рекли смо, има смирујуће дејство те првенствено делује на рецепторе у мозгу. Нервозним и напетим људима је обичан “џоинт” (смотуљак) савршени лек. Од читалаца новина, наравно и не очекује се да буду подозриви када нешто сензационално прочитају и траже доказе, већ је важно подстаћи њихово веровање. И Рокфелери су својевремено продавали једно уље које је “лечило” за многе болести названо “њујол”. Било је то обично нафтно уље. И узели су лепе паре.

Али шта је са осталим корисним својствима конопље? Ту нема никакве кампање по медијима. Очигледно, индустријска примена канабиса ће остати и даље потиснута. Било би недопустиво да српски сељаци профитирају, да село заживи, да конопља замени цемент као грађевински материјал (пошто највеће цементаре држе странци и да би се купио цемент морају се прво купити еври, а они се купују преко пословних банака са каматом, итд). Може ли да замислите да по Србији поново никну бројне кудељаре и потисну тканине од генетски модификованог памука и вискозе из данас неформалних колонија – Индије, Кине, Пакистана. Велики светски центри моћи то не могу дозволити па ће српски сељаци и даље бити лишени могућности да узгајају конопљу легално. Зато се у јавности и пласира “велика прича” о легализацији марихуане и канабиса, али не конопље. А за то су задужени пробрани медијски ликови и којекакви “стручњаци” који једино имају задатак да замајавају јавност.

Једна обична фабрика која би, на пример, производила џакове, рецимо, за кромпир, цемент, лук, од конопљиног влакна била би савршен предузимачки подухват. Могле би да се производе и торбе и кесе од кудеље за супермаркете, уместо неразградиве пластике. За овакву фабрику уопште нису ни потребне велике инвестиције и страни кредити, а могла би запосли довољно људи у сваком неразвијеном подручју Србије, где конопља може да се узгаја. За то је потребна близина воде, где би се конопља мочила и обрађивала, и коначно кудељарница у којој би се влакна плела. И на крају све то би могли да раде људи без икаквих софистицираних знања. Посла би било и за и мушкарце и за жене. Овакви џакови би онда могли да нађу и пут до иностраног тржишта.

Ово је само једна, узгредна идеја о томе како би код нас могла да се употреби кудеља, копања, канабис, кучина, тежина, ганџи, односно конопља, савршена биљка која је многе гладне вратила у живот. У Србији с обзиром на опште тешко стање у привреди која је замрла, можда баш узгој конопља зарад индустријског коришћења био прави пут до новог живота.

ЗАШТИТА ОД ПАРАЗИТА

МНОГИ наши пољопривредници радо би гајили конопљу, зато што она осим опојне супстанце има и друга корисна својства у агрокултури. Конопља дубоко улази кореном у земљу, па се у народу она још назива “копања”. Тако је многи сељаци саде само да би им конопља боље обрадила земљу за наредну сетву.Они знају да конопљу не нападају инсекти и штеточине, па ова биљка, одлично штити и друге усеве од разних паразита, ако се засади негде између њих. Али, ко би онда куповао отровне инсектициде из “Дипонових” фабрика које у Србији ексклузивно дистрибуира један тајкун кога обезбеђује обучени САС-овац

Наставиће се…

ПОВЕЗАНО:
* Ивона Живковић: Темељ цивилизације (1)
* Ивона Живковић: Рат због канабиса (2)
* Ивона Живковић: Фармерке за три генерације (3)
* Ивона Живковић: Клан који контролише свет (4)
* Ивона Живковић: Милијардер из бурета (5)
* Ивона Живковић: Нафтни лоби добија рат (6)
* Ивона Живковић: Медијска психолошка обмана (7)
* Ивона Живковић: Кучина као политичко оружје (8)
* Ивона Живковић: Ивона Живковић: Банкари се плаше кучине (9)
* Ивона Живковић: Кучина нас подигла, њојзи хвала (10)