Година 1991, Словенија: Логор у напуштеном руднику Дол при Хра­с­ни­ку. Заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), вој­нике на од­слу­же­њу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима по­бу­ње­ни­ци довозе ка­мио­ни­ма фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у руд­ничке лифтове, спу­ш­та­ју у окна пуна воде, прашине и гасова и ту ос­та­в­ља­ју. Лица „на обради“ трпају у на­пуштене прљаве просторије са бе­тон­ским по­дом, по 150 (!!!) особа у простор ве­личине 14х6 метара, без воде и хра­не, ће­ба­ди за спавање! Одузимају им све: но­вац, накит, лична доку­ме­н­та го­во­ре­ћи да „држави (!?) која ратује са другом др­жа­вом требају сре­д­ства за рат“.

03.03.2013. jadovno.com, intermagazin.rs, за ФБР приредила Биљана Диковић

Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној при­па­д­но­сти – у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Цр­ногорци. Он­да је настало садистичко иживљавање над младићима (19 – 20 го­дина старости!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили мо­т­кама, бејзбол па­лицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шу­ти­рање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ вој­ни­ка како ће их ноћу кла­ти!

Један војник ЈНА, заробљеник, убијен на лицу ме­ста!

Ненаоружане уби­ја­ли метком у потиљак.

Посебно зверско уби­ство једног цивилног лица на слу­жби у ЈНА и једног војника српске на­­ционалности!

Војницима Хр­ва­ти­ма, Му­сли­ма­нима и Шћиптарима су дали кар­те за пут, цивилно одело и пу­ш­ти­ли кућама.

Скидали војнике до гола, па им за 10. 000 (!) динара продавали дроњке ци­ви­лне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући на­чин да заради.

Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Ау­ш­виц и Дахау, вој­ницима српске, црногорске и македонске националности пре­гледали и вадили зу­бе под позлатом (два војника да­ла писане изјаве).

Војници ухваћени на пре­ва­­ру, сву­чени у пи­џаме, мучени, а потом уто­ва­ре­ни у теретне ва­гоне за Београд, уз натпис „Стока за Ср­би­ју“. Вагони су при­ка­че­ни за међународни воз Љубљана – Бео­град. Срећни што су уопште жи­ви, при­ми­рили су се док нису стигли у Бе­оград. Виком су дозвали же­ле­з­ни­чаре који су от­­во­ри­­­ли вагоне. Војници су прошли вишемесечну тор­­туру у ло­горима. Део Ср­би­­ја­на­ца (Срба, Ма­ђа­ра и Му­слимана) до куће је сти­гао пре­ко Мађарске. Такође су били ух­­ваћени на пре­ва­ру, мучки, у време при­ми­р­ја.

Према сведочењима вој­ни­­ка – на подсећања о уло­зи Срба у спа­ша­ва­њу Сло­ве­на­ца у Другом светском рату, пре­з­ри­во би одго­во­ри­ли: „То је било за тада ово је са­да!“, уз погрдне псовке. Исто је го­во­рио и „први пред­се­д­ник не­за­ви­с­не дежеле“ Милан Кучан који је на питање но­ви­­нара признао да је лично био прихваћен у с. Заклопача код Краљева, а део фа­милије у Новом Се­лу код Врњачке Бање.

После одлуке Владе СФРЈ о по­в­ла­че­њу ЈНА из Сло­ве­ни­­је, састави су премештени у Хрватску и Босну и Хер­це­го­ви­ну, а само ма­њи део у Србију. Тиме је  „словеначка ратна епопеја“ за­вр­шена.

Исти ужасни злочини, кажњиви по међународном ратном праву и Же­нев­­ским конвенцијама догађали су се и у логорима: Домжале, Доб при Мир­ни згра­де Казнено–поправног дома, затвор у Песници, у свим оп­штинским ми­ли­циј­ским станицама (подрумске ћелије) …

Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног ху­ма­ни­тарног права према цивилима:

Киднаповање возача камиона са шлеперима и постављање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супроставе, убијани су уз повике: „Убиј стоку, убиј бан­ди­те, ако не­ће на барикаде да их побијемо овде на паркингу!“
Када су во­за­чи 27/28. јуна 1991. код места Требње покушали да побегну, на њих је от­во­ре­на ватра, све­до­чи Милан Судимац, возач  „Југопревоза“ из Крушевца.

У то­ку 26. јуна на ау­стриј­ској граници заустављена је колона од преко 100 ка­ми­она југословенских и стра­них и под оружјем натерани да возилима пре­пре­че пут. Они који су по­ку­ша­ли да напусте возила уби­јени су на лицу ме­ста.
Јединицу ЈНА на путу према гра­ни­ци по­бу­ње­ници су напали са свих стра­на. При пробоју јединице ЈНА до­ш­ло је до уништења камиона. Више во­за­ча је животима платило бес­кру­пулозну по­вре­ду правила оружаног су­ко­ба, од стране тзв. Словеначких ору­жаних снага.

* У Ружној долини побуњеници су испред својих положаја, под претњом ору­ж­ја, до­вели жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава от­ва­ра­ли ватру на колону ЈНА!

* У Випави, преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА, месец да­на је затворено у стамбеним зградама, без хране, во­де, ис­к­љу­чена и с­т­р­у­­­ја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали су сло­веначки снај­пе­ри­с­ти.

* У Љубљани, насеље Коседе, припадници ТО и МУП Словеније су из војних зг­ра­­да извели жене, децу и пензионере, постројили их у строј за стрељање, пси­хи­ч­ки и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!

* У насељу Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или из­ла­зи­ли из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре!

* Пред касарну у Марибору побуњеници су довели жене и децу војних лица и ци­вил­них лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштоља у главу натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају!

* На путу за касарну Шентвид, приватно возило Наде Сворцан и Љу­би­це Саше по­буњеници су намерно усмерили на постављену мину. Ми­на је разнела ау­то­мо­бил. Нада је тешко повређена а Љубица остала без но­ге! У Универзитетском кли­ничком центру Љубљана нису им пружили по­м­о­ћ!

На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, слу­ж­бе­ни­ци Савезне управе царина, су киднаповани, тучени, извођени на стрељање, ве­зи­ване им око врата траке за дављење, пуцано из пиштоља са цевима уз ухо.

* Пред касарну Словенска Бистрица 30. Јуна око 19. 00 часова припадници Јан­ши­не ТО су жену и децу капетана Драгана Стојановског довезли са упереним ору­жјем, уз претњу да ће их све побити.

* У Постојни масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца.

* У Сежани минирана (!!) стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и пре­м­ла­ће­ним женама, деци, старим пензионерима, Зденко Латин, официр дезертер из ЈНА стављао нож на грло и урлао: „Све ћу вас поклати!“ Послао је ау­то­мо­бил са озвучењем који је цели дан 30. јуна градом емитовао поруку: „Срби, на­пу­стите Словенију! Бићете поклани!“

После пребијања, сексуалног напаство­ва­ња, пљачке свега и скидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их у логоре у рудницима! Беби српкиње су искључили инкубатор, а потом је са мајком породиљом избацили на улицу: назови лекари су убили бебу!

Пред­се­д­ник ове општине је на улици премлаћивао несловеначку децу!

Уз примену перфидија забрањених Повељом УН (возила са ознаком Црвеног кр­ста, лажних парламентара са белом заставом, живог штита од жена и деце при­па­дника ЈНА, ничим изазвано отварање ватре и др.) , одмах по потписаном спо­ра­зуму о прекиду ватре нападнуте су касарне Ајдовшчина, Випава, Постојна, Љу­бљана, уз одмазду над породицама припаданика ЈНА, бранилаца. Том при­ли­ком су чињена кривична дела ратних злочина дела вероломства, коришћени за­брањени начини и коришћена забрањена средства ратовања као што су не­по­штовање договорених прекида ватре и беле заставе, употреба забрањене му­ниције која наноси сувишне и непотребне патње (набављене новцем Ва­ти­ка­на, Немачке и Аустрије од НАТО продаваца наоружања и муниције)…

Санитетском возилу са тешко рањеним војником Бјелогрлићем побуњеници за­бра­њују пролаз и он умире.
Капетану Драгану Благојевићу особље болнице у Ма­рибору не пружа лекарску помоћ иако има прострел плућа, метак у плућном кри­лу и врло високу температуру, а црвене беретке МУП не дозвољавају ње­го­во пребацивање хеликоптером за Загреб!

Потпуковника Радоицу Оташевића, на­кон тешке операције десне ноге, 29. јуна киднапују и одводе у логор Доб при Мир­ни.

Побуњеници су блокирали Војни рехабилитациони центар у Римским То­плицама и преко 150 болесника оставили без хране и лекарске неге! Ди­рек­тор Клиничког центра у Љубљани забранио је мајци покојног војника Слободана Стој­ковића из Матарушке Бање који је погинуо 27. Јуна у Грзину, да преузме те­ло свог сина!

Припадници Јаншине ТО читаво време сукоба су држали под бло­ка­дом Војну болницу „Младика“ у Љубљани, оставивши болеснике без хране, во­де, лекова!

Поручника др Сенада Дураковића побуњеници хапсе при пру­жа­њу помоћи повређеним цивилима, тучен да приступи ТОС.

На санитетско возило ко­јим је др Горан Голубовић превозио рањеног поручника Дарка Булатовића ис­па­љена је ракета!

Др Вукица Булатовић ухапшена при пружању лекарске помоћи на граничном прелазу Шентиљ и одведена у затвор у Песници.

На хеликоптере са ознаком Црвеног крста отварана ватра у Илирској Бистрици и при превозу пос­мртних остатака водника Рама Салихуа за Љубљану, затим 3. Јула хе­ли­ко­п­тер погођен са 10 метака.

Дана 3. Јула тромблонском мином нападнуто са­ни­те­т­ско возило: рањени војник преминуо, рањени мајор Александар Стефановић и ка­петан Бранко Тркуља одведени без пружене лекарске помоћи у логор у руд­ни­ку.

Дана 30. Јуна у време прекида ватре мучки рањавају поручника Драгана Бу­бала и његовог војника: побуњеници нису дали да им се пружи помоћ, па је по­ручник издахнуо чије тело нису хтели предати док пуковник Ђуровић није до­бро­вољно остао као талац у замену за тело поручника!

Тела посаде хе­ли­ко­п­те­ра пилота капетана 1. класе Миленка Јоргића, поручника Елдина Храповића, ста­ри­јег водника 1. Класе Мирослава Шандора, одбија да преда Јелко Кацин ми­ни­стар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери „дежеле“!

У центру Љубљане, 29. јуна по­бу­ње­ници малтретирали чланове делегација Међународног Црвеног крста из Же­не­ве и Југословенског Црвеног крста СФРЈ!

Притворени војник Небојша Триван: „Негде око 19:20 припадник ТО вртећи пу­ш­ком убио је на лицу места једног војника коме не знам име, али је био у са­с­та­ву моје страже. Хтели смо му помоћи али нам нису дали.“

Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према при­твореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани ци­вилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа ца­ри­на..), цивили несловеначке националности, цивили чланови по­ро­ди­ца војних и ци­вилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА, итд.

Оваква и још тежа поступања била су масовна! Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху.

Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1 – 4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12. Августа 1949. (Протокол II) , одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила…

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње људског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и са­нитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а.

Остаје, очигледно само за историју отворено питање: Зашто утврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника и званичника СР Словеније?

Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да је чак и само помињање ове теме довољан разлог да ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави ни један медиј. И тако више година… Жртве и њихове породице остају без правде и спокоја… Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе.

Гш. Пуковник
Живомир Р. Подовац

Прилог:

Погинули припадници ЈНА (за које су утврђени подаци): старији водник 1. Кл. Шандор Ф. Ми­рослав, 1956; ст. Водник Брндушановић К. Мирко, 1959; поручник Бубало Н. Драган, 1964; заставник ­Хаџиселимовић Ш. Мустафа, 1949; поручник Храповић Х. Елдин, 1965; капетан 1. Кл. ­Јор­гић Ј. Миленко, 1956; потпоручник Милошевић С. Александар, 1970; капетан 1. Кл. Мрлак А. Ан­тон, 1950; капетан 1. Кл. Пантелић О. Слободан, 1946; водник Салихи Б. Рама, 1969; старији водник Си­биновски Б. Бојанче, 1959; капетан Стојановић Р. Зоран, 1955; цивилно лице на служби у ЈНА Седлар Р. Бра­н­ко, 1954; војник Ћати И. Стипо, 1968; војник Бабић И. Љубо,?; војник Бјелогрлић В. Де­јан, 1971; војник Бојанић М. Бранко, 1971; војник Цуцак И. Халил, 1972.; војник Де­ја­новић Д. Душан,?; војник Хилми С. Попај,?; војник Имамовић Ф. Фахир, 1972; вој­ник Шимуновић П. Антоније, 1972; разводник Јешић М. Зоран, 1972; војник Јели­чић А. Иван, 1972; војник Јовановић С. Ратко, 1972; војник Касуми А. Флорим, 1971; вој­ник Лучић?. Мирко, 1970; војник Малетић Л. Горан,?; војник Мирковић Н. Зо­ран, 1972; војник Митић М. Стојан,?; војник Обрадинов Ј. Војко, 1970; војник Ђокић Б. Драган,?; војник Османи?. Неџмедин, 1970; војник Палић Р. Мухамед, 1971; де­се­тар Шпелко Ф. Франц, 1971; војник Пивач И. Борислав, 1972; војник Поњавић Б. Шпи­ро, 1972; војник Родић С. Драган, 1969; војник Сотинац П. Домагај, 1968; вој­ник Станковић М. Горан, 1972; војник Стевановић Р. Обрад, 1971; војник Стојковић С. Сло­бодан, 1972; војник Танасковић М. Милан, 1972; Н. Н. Припадник ЈНА.

НАПОМЕНА АУТОРА:

У државним архивама Р Словеније и СФРЈ Југославије, постоје и спискови побијених цивила од стране побуњеника СР Словеније.

Тужилаштво у Хагу може доћи до њих. Ми обични грађани, истраживачи – не.

(сајт jadovno.com)

***

Коментар:
Никола Алексић
ekopokret.org.rs
ekopokretns@gmail.com

Лично је бивши председник Борис Тадић на месту министра војног забрањивао да дођем до списка стрељаних војника. Обратио сам се Светозару Маровићу, председнику Скупштине Србије и Црне Горе са жалбом због тога. Он ми је уговорио састанак у Генералштабу где сам објаснио шта тражим и због чега. Због бахатог понашања присутних војних лица замало да није избио физички сукоб,да би га спречили, делегацију Еколошког покрета су одвелу до Комисије за потрагу за убијеним и несталим војниом лицима. Тамо нас је примио п.пуковник Мрковић Љубан који нас је љубазно саслушао и дао је чврсту реч да ће нам списак доставити, јер је и сам прошао ту голготу протеривања из Словеније, а потом и из Хрватске.

Морали смо чекати да Борис Тадић пређе на другу функцију, а када је смењен, а пре доласка Давинића,новог министра војног, списак сам добио, није био потпун, јер су ми се јављали касније родитељи војника који нису били на списку. Кривична пријава је била поднета на молбу родитеља стрељаних војника, пошто нико од државних органа до данас није хтео да покрене питање одговорности за злочине у Словенији приликом насилног одцепљења. Поднео сам кривичну пријаву Јавном тужиоцу Србије и Јавном тужиоцу Словеније против словеначких злочинаца Јанше, Кучана и Дрновшека. Од словеначког Јавног тужиоца сам добио одговор да ,,нема основа,, а од Јавног тужиоца Србије до данас, 19.08.2013. нисам добио никакав одговор, ако изузмем безброј покушаја ликвидације. Та пријава је једина пријава од 1991. до данас.

Када се у Новом Саду отварала робна кућа Меркатор, уговорено је да словеначки зликовац Јанез Јанша дође у град одакле је прва жртва словеначких злочинаца Горан Малетин, војник ЈНА стрељан на граничном прелазу Холмец, и да свечано отвори робну кућу. Дневни лист Курир је на насловној страни објавио мој позив грађанима Новог Сада да га ухапсе чим га виде и предају га полицији као злочинца одговорног за стрељање више од сто војника ЈНА. Злочинац се уплашио и није се појавио у месту одакле је прва жртва његовог злочина. Страшније од стрељања више од сто војника ЈНА метком у потиљак, како је већини писало у обдукционом налазу, јесте ћутање о том злочину. Ако је ћутао Милошевић, зашто су ћутали сви до сада председници и министри војни тзв. демократске власти после 5. октобра 2000-те? Ћутање о злочину је исто као да га поново чине. То су била наша деца, ко има права да их заборави и Србију поново претвара у техничку колонију Словеније?