Поштовани читаоци, Љиљана Булатовић Медић, наш аутор и члан редакције СРБског ФБРепортера написала је „прилог досијеу тужиоца за ратне злочине“ који преносимо у целости…

(Из вишегодишње новинарске документације и личних, објављених записа)

*кратка веза за дељење текста – http://wp.me/p1Fuk8-F4I

09. 02. 2015. аутор Љиљана Булатовић Медић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Бруно Векарић и Владимир Вукчевић

Недавно је пројездила српским парламентом и медијима афера поводом најаве законитог пензионисања Републичког тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића и незаконитог избора његовог заменика Бруна Векарића. Многима је познато да су они од оснивања, 2003. године, на челу Тужилаштва за ратне злочине Србије. Двојица посланика актуелне владајуће коалиције Скупштине Србије најавили су кривичну пријаву против Вукчевића, због наводног откривања осетљивих података Амбасади Сједињених Америчких Држава у Београду, односно, за шпијунажу. Један од њих је храбро упитао у Парламенту:“Чије је то Тужилаштво за ратне злочине – Републике Србије или америчко?“

Међу првима реаговао је, готово претећи, директор Комитета правника за људска права, ЈУКОМ: :“…Да ли на улицама Париза желите гледати оне који су починили масакр у магазину Шарли Ебдо? Да ли на улицама градова у Нигерији желите гледати оне који су масакрирали у једном дану више од две хиљаде људи? Сигуран сам да не желите. По истој аналогији, зашто бисмо желели да на улицама градова у Србији срећемо људе који су одговорни за злочине деведесетих?…“

Потом је изронило контрапитање: да ли је уопште могуће у овој држави судити икоме, а нарочито неком српском државном намештенику за шпијунажу код званичних изасланика САД, када се од 2000-те године овдашњи амерички дипломате према Србији, без отпора, понашају као тутори! Упркос томе, први и једини до данас тужилац за ратне злочине Србије показао је велику дозу узнемирености, чак, престрављености због могућности да оде у пензију – како закон налаже!?

Тим поводом, он се убрзо и узбуђено пожалио америчкој агенцији АП да се његова канцеларија суочава са „оркестрираном кампањом ратних злочинаца и националиста“ и да он, његов тим и њихове породице добијају претње смрћу, да им се у „националистички настројеним медијима прети“, а да иза свега стоји “антихашки лоби“! Тужилац је, не први пут, несмотрено у исту раван ставио ратне злочинце и националисте. Он се потом јавно похвалио да је заштићен (и) од актуелног премијера и продужио своје трајање до краја ове године.

ВУКЧЕВИЋ ЦИНКАРИ НАТАШУ КАНДИЋ

Што се тиче Вукчевићеве шпијунаже, из записника са инкриминисаног 40-минутног шпијунског исповедног састанка (10.11.2010. год.) врха Републичког тужилаштва Србије пред службеницима у америчкој амбасади, види се да је овом приликом, главни предмет цинкарења, у ствари, била Наташа Кандић!

Вукчевић је тражио да их амбасада ослободи њене ангажованости, и због новца који добија, и зато што им омета рад. Чињенично образложење овог захтева прецизно и неопозиво указује на драстичне преступе и могло би да послужи за основ оптужници против Наташе Кандић.

Цитираћу део записника, који је потписала виши саветник Тужилаштва Бисерка Живковић:
«..Негативна страна сарадње са Наташом Кандић је та што је она лична у раду, не може да води поступак, јер није за то стручна. Такође, често лично дисквалификује људе на основу својих предубеђења или погрешних информација, као што је случај са замеником Драгољубом Станковићем. Чак је у свом извештају написала да је корумпиран у предмету Сува Река, а он је у том предмету хапсио полицајце.

Заменик Станковић је рекао да је на почетку рада Тужилаштва 2004. године сарадња са Наташом Кандић била јако добра и да су њене информације биле неопходне. Међутим, она је своју улогу, која се састоји у проналажењу сведока, њихових имена и адреса, схватила да може да преузме и улогу тужиоца и судије.

Случај Ћушка је почео да се ради пре две године. Прикупљани су докази и кренуло се у истрагу 13. марта ове (2010.) године. Уз помоћ ЕУЛЕКС-а, а на основу налога Јединици за заштиту сведока, дошли су сведоци и ту помоћ Наташе Кадић није потребна… На овај начин је саслушано преко 30 сведока.

Након захтева за спровођење истраге Тужилаштва, госпођа Кандић подноси кривичну пријаву против истих људи.»

Бруно Векарић, напротив, каже “да је рад госпође Кандић врло значајан и да се уважава у Тужилаштву“. Упркос овој уметнутој реченици, у записнику се настављају следеће оптужбе на Кандићеву:
“Са ЕУЛЕКС-ом је Тужилаштво, као прва институција, успоставио веома добру професионалну сарадњу. Многе значајне НВО су изашле из РЕКОМ-а (оснивач је Наташа Кандић, директор њен супруг Лазар Стојановић, редитељ, прим.Љ.М.Б.), Хелсиншки одбор, НВО из Хрватске.

Госпођа Кандић је пуно помогла у случају Сребреница, омогућила је контакт са замеником тужиоца, али су и информација о тим разговорима, као и имена осумњичених, објављени у босанским дневним новинама, што је веома лоше за вођење поступка.

Суштински проблем у комуникацији је то што је она веома лична и што на ниво институционалних односа подиже неке своје погрешне информације, на основу којих доноси закључке. На тај начин отежава вођење поступка и ствара додатни притисак НВО сектора према Тужилаштву у ситуацији када постоје велики проблеми са политичким противницима гоњења извршилаца ратних злочина. Негде има недоследне ставове, па је тако у случају Подујево тврдила да један од оптужених није крив, а он је осуђен на 20 година затвора…“

И ко зна колико сличних грехова и противправних поступака носи у својим мрачним бисагама Наташа Кандић. Владимир Вукчевић је крив што није јавности обелоданио познате му истине и предузео расположиве правне мере против једне од најомрзнутијих личности у српском народу!

Вељко Одаловић, Расим Љајић и Ивица Дачић

Поводом ових изнетих оптужби на рачун Кандићке, претпостављамо да ће се огласити и Вељко Одаловић, човек који је годинама на челу Владине српске институције за тражење несталих и убијених Срба са Косова! Била би то сјајна прилика да се једном за свагда разреше силне лажне оптужбе њеног Фонда, због којих су стотине српских бораца и цивила на многе начине страдали, заташкани најтежи злочини над српским народом.

А можда ће и своју оптужницу двојица посланика против Владимира Вукчевића проширити новим сазнањима о његовим делима и неделима, деловању и тешком нераду, пре него се сакрије у пензиони Фонд. Човек који управља судбинама хиљада часних ратника за слободу и одбрану свог народа, тако што се не бави својим послом, који нема ни своју професионалну биографију, која би гарантовала квалитет његовог рада, коме је, према званичном сајту Тужилаштва, једина награда за све досадашње радне успехе – избор редакције ВРЕМЕ за ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ 2006., међу ликовима, као што су Ђелић, Динкић, Љајић, О. Бећковић… Додељује се за “допринос унапређењу друштвених институција у јавном интересу“, макар шта то значило! Из његове исповести тим поводом, памтимо да се у ратним годинама “о догађајима у Босни и Хрватској информисао искључиво преко Радија Слободна Европа и преко иностраних станица“, јер није могао да поднесе што српски медији приказују само српске жртве! … Слика коју Срби имају о себи јесте да су витешки народ и већина људи није могла да претпостави да се у њихово име бори маса криминалаца које је режим организовао да убијају и пљачкају.“

СКАНДАЛОЗНА АФЕРА СА САРАЈЕВСКИМ ДАНИМА

Охрабрен, ваљда својим Ликом, Вукчевић (14. јуна 2007, у Куриру) поручује запенушано: “Младићу, предај се, спаси Србију!“ Било је то време, када се пречесто сликао и изјављивао којештарије по српским медијима, иначе очигледно несигуран, неспособан да изговори у низу више сувислих реченица, Векарић га тумачи, преправља… Тако је у сарајевском магазину ДАНИ доживео највећу могућу бламажу, да га ни Бруно није могао спасити, него су обојица посрнули пред вештим пером Сенада Пећанина.

Сенад Пећанин
ДАНИ, Сарајево

Уговорени директан интервју уредника листа ДАНИ са Вукчевићем, претворио се у скандалозну срамоту правног система Србије, што се јасно види (16.октобра 2009.) у детаљно обелодањеном интервјуу и свим пратећим петљавинама, у којима су учествовале перјанице тако значајне државне правне институције, каква би требало да буде Тужилаштво за ратне злочине – Вукчевић и Векарић. Ради се о томе да је Вукчевић три дана уочи објављивања пресуде тузланском злочинцу Илији Јуришићу, по наговору Наташе Кандић и Соње Бисерко, дао овај интервју. Међутим, када је Векарић прочитао шта је овај све и како изговорио, предузео је најбруталније начине да заустави објављивање тог галиматијаса: претио, писао писмо Пећанину, а овај му одбрусио и на томе остало! Цитирам тек само почетак одговора уредника ДАНИ “госп. Бруни Векарићу“:

“Ваше писмо препуно је лажи, фалсифицирања и скривања чињеница, злоуптребе функције коју обављате, непристојних инсинуација и безочних подвала. Сада ми је јасно да је Ваша дрскост да га напишете најбоља препорука за орган Републике Србије у којем радите…“

ДВОЈАЦ ВУКЧЕВИЋ-ВЕКАРИЋ У АКТУЕЛНОЈ ТВ СЕРИЈИ БЛА,БЛА,БЛА…
или – формално названој “Пад хашких бегунаца“

Имајући у виду појачане активности удружених тужилаца превасходно БиХ и Србије против припадника Војске Републике Српске и цивила Срба, а нарочито темељно опредељење Тужитеља (и лично и службено) према слободарском национализму Срба, бездушно игнорисање српских жртава рата, његово поданичко понашање и сарадња са хашким и босанским тужилаштвом – лако се може претпоставити да је Вукчевић, у ствари забринут због тога што није завршио започети задати посао, или неће бити на слављу када се оконча рад тзв. Хашког трибунала – доношењем најтежих пресуда свим оптуженим Србима! И док покушава да се јавности представи као одговоран, вредан и савестан у служби права и праведности, овај доктор правних наука, после учешћа у једном домаћем (пропалом) играном филму, ових дана, за време суђења оптуженим Србима у Хагу, беспризорно учествује у документарном ТВ серијалу “ПАД ХАШКИХ БЕГУНАЦА“, снимљеног децембра 2014. Овој творевини ипак пригодније је име “БЛА, БЛА, БЛА…“ – поштапалица симпатичне госпођице Флоранс Артман.

фото: ТВ Прва

То је само најновији пример непоштовања основних правних норми, своје професије тако што док траје суђења врши јавни, медијски притисак на јавно и судијско мњење, подржавајући хашку оптужницу против српских највиших државних и војних руководилаца из ратних времена Републике Српске, омаловажавајући их тако што говори о њима тако да се подразумева да су они злочинци (а није му први пут) а сви учесници пристају на то да су сви који се данас налазе у тзв. хашком трибуналу – само бегунци!

Уистину, овај иначе непрофесионални тв рад, назван “трилер“, може се сматрати медијским потврђивањем хашких оптужница и самим тим, учешћем и у завери против дејтонске Републике Српске. Несумњива је тенденција да се у БиХ и Србији појачавају тужилачке активности против Срба у јубиларној години Дејтонског споразума и сребреничке трагедије у смеру који дају оснивачи тзв. Хашког трибунала! У том смислу и Вукчевић има своју одговорност и грижу савести због недовршених обавеза према својим претпостављеним. Који нису у Парламенту Србије.

Преступници

“Политичке игре, невољна сарадња са Трибуналом, саботаже тајних служби, јатаци, лажни идентитети и холивудске трансформације бегунаца, издаје љубавница, доживљај патриотизма и много политичког муља, учинило је да до пада последњег, од шесторице најтраженијих хашких бегунаца, прође пуних двадесет година од почетка рат“, стоји у најави Продукције:
“У серијалу најрелевантнији саговорници износе до сада непознате детаље који се односе на потрагу за хашким бегунцима и (не)сарадњу са Трибуналом у Хагу: представници Међународног кривичног суда за ратне злочине у бившој Југославији (Серж Брамерц, главни тужилац МКСЈ од 2008. и Карла Дел Понте, главни тужилац МКСЈ 1999-2008; Жан-Даниел Рух, специјални саветник Тужилаштва МКСЈ 2003-2008; Флоренс Артман, саветник и портпарол Тужилаштва МКСЈ 2000-2006), Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије (Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине Републике Србије и помоћници Бруно Векарић и Драгољуб Станковић), представници државе Србије (Борис Тадић, председник Србије 2004-2012; Расим Љајић, министар у Влади Републике Србије; Зоран Живковић, председник Владе Републике Србије 2003-2004; генерал Зоран Станковић, министар одбране СЦГ 2006-2007; генерал Александар Димитријевић, помоћник министра одбране СЦГ 2005; Саша Вукадиновић, директор БИА 2008-2012; Александар Костић, начелник СОРЗ, МУП Србије 2003-2009) аналитичари – учесници и сведоци (Мирослав Тохољ, књижевник, бивши министар у Влади Републике Српске; др Лепосава Беба Крон, директор Института за криминолошка истраживања –Београд (коначно смо угледали и лик кокетне докторке, која нас је својевремено засмејавала објављујући психолошки профил генерала Младића, прим. аутора); Наташа Кандић, Фонд за хуманитарно право у Србији; Лазар Стојановић, редитељ и новинари Сенад Пећанин и Дејан Анастасијевић).

Овај ТВ серијал настао је у оквиру пројекта Европске уније „Јачање медијске слободе у Србији“.
Подржали су га: Министарство културе Републике Србије(????), амбасаде Холандије, Норвешке, Швајцарске и Велике Британије, као и Фонд за отворено друштво, а реализован је у сарадњи са Специјалним тужилаштвом за ратне злочине у Србији“.

И, ето још једног питања за Владу Србије: по ком програму је Министарство за културу Србије финансирало овај “трилер“!

ВУКЧЕВИЋ БРАМЕРЦУ: “ЗА МЕНЕ ЈЕ МЛАДИЋ
СРПСКИ БИН ЛАДЕН“!

Са листе прилога из моје документације за досије Вукчевића, пред очекиваним суђењем по оптужници двојице посланика, а можда и шире, свакако се налази и непристојно јавно очијукање Владимира са Карлом дел Понте, када је долазила у Београд да их преслишава!

А тек случај флаша вина са фотографијама председника Караџића и генерала Младића, која су чекала у тужиочевом кабинету да са Карлом прослави њихово хапшење! Додуше, десило се накако баш случајно да се тужилац налазио на Брионима када је ухапшен генерал Младић. Кад су и како су славили – не зна се.

Владимир Вукчевић и Серж Брамерц

За крај – издвајам Вукчевићеву изјаву Брамерцу (објављена 7-8. новембра 2009. у београдском листу ПРАВДА: “МЛАДИЋ ЈЕ СРПСКИ БИН ЛАДЕН!“

На то сам реаговала у његовом духу: “А Вукчевић је српска уволажа!“

По свом карактеру – он није реаговао. Пустио је Љајића да нешто доцније (3.децембра 2009.) у другом листу објави најкрупнијим словима на насловној страни: “МЛАДИЋ ИМА ЈОШ ЈАТАКА!“

Сутрадан су ми у стан послали десетине припадника разних родова полиције, војске, жандармерије, чак и снајперисте, да мене и супруга претресају читав дан, да ми однесу 180 кг. ђутуре покупљене документације, да нас одведу у Специјалну полицију на вишечасовно саслушање… Највише питања било је везано за моја путовања у Русију: колико пута, зашто, с киме се тамо састајем, ко ми плаћа путовања…

Отпустили нас а да нам се никада нико није извинио!

Тако су Вукчевић и остала господа обављала поверене им од Државе Србије задатке. Хоће ли и када ће доћи време да и њих народ пита!? Да им народ суди! Да ли су два посланика заиста отворили нову страницу историје правосуђа у Србији!?

Љиљана Булатовић Медић