ТРИ МАРГИНАЛИЈЕ

Проф. Др Каплан Буровић, академик

***

 ЉУТЕ ОСЕ

Албански књижевник Vito Koçi (Koči), звучник Енвера Хоџе, објавио је у Тирани 1982. годнине роман QËNDRESA (ИЗДРЖЉИВОСТ), где на стр. 322 пише: “Понекад, ови људи са чиновима и школом (алудира за албанску косовску интелигенцију, која је стигла из Југославије у Албанију као политичка емиграција!- К.Б.) изгледају и зује као пчеле, али су осе јако љуте”.

Јосип Броз Тито и Енвер Хоџа

Питам: Одакле ово сазнање њему? Који им се то Албанац Космета-Србије, Македоније или Црне Горе, испречио и приказао или и причинио као “јако љута оса”?!

До Југословена Каплана Буровића, који им је одрао маске, пљунуо у лице и показао Албанцима (Касније и целом свету!) ко је Енвер Хоџа са његовом крвавом кликом, црном бандом криминалаца, ови Албанци не само што нису нешто тако писали, нити говорили о албанским Косовцима, већ то нису ни помислили.

Али одакле то овом албанском књижевнику, кад лично није познавао Каплана (у једно време кад овај Каплан још није успео да то јавно, преко медија изнесе, али јесте – изнео је ништа мање јавно по затворским ћелијама!)?!

Зар није ово доказ да је овај албански књижевник једна од оних поверљивих особа за владајућу клику Енвера Хоџе, које с времена на време овај окупља на тајне састанке-саветовања и обавештава их о својим сазнањима, констатацијама. Тако, кроз уста овог Вита не говори само он, већ и ipsissimus Енвер Хоџа, лектори ЦК партије, они који су га тако научили, инструирали, индоктринирали.

Како се зна, чинове и школе косметски Албанци су стекли у Југославији, по југословенским школама и институцијама, не само средње, већ и више, па и високе, доспели не само до чина пуковника, већ и генерала, не само до звања професора, већ и доктора наука, па и до академика (Један је од њих успео да постане и председник Југославије!), као и сви остали Југословени, без и најмање разлике, без икакве дискриминације, сем оне наводно класне, у ствари – титоистичке. Тамо, у за њих презреној, омрзнутој Југославији, они су се образовали и афирмисали, уживали сва добра и благодети, а затим, у знак захвалности – пљунули су на њу и дали се у трку преко границе – овде, у Албанију, у ову њихову енверистичку Албанију, где су тражили спас од Тита и његове клике, па и заслужену награду за све што су тамо, преко границе, у Југославији, инструкцијама из Тиране и без њених инструкција, учинили за своју Мајку, како они сматрају и називају ову Албанију.

Али како и зашто ови “људи са чиновима и школом” одједном, ту – у својој домовини, у крилу своје “Мајке” посташе осе, и то – “јако љуте осе” ?!

Не говорим о себи, јер нисам Албанац, мада ме сви Албанци сматрају за Албанца. Говорим о мојим колегама (и друговима!) Албанцима Југославије, са којима сам се вртео, пекао и изгорео на истом ражњу.

Индоктринирани фалсификованом историјом свога народа, они су се скоро сви супротставили не само Јосипу Брозу Титу и његовом режиму, његовој клики, већ и народу, свим југословенским народима, са жељом да, присаједињењем југословенских територија Албанији, створе њихову супер Ве-е-елику Албанију, ону од пет, и преко пет турских вилајета, па и чистокрвну Албанију, етнички чисту, без националних мањина, ни Грка и Влаха, боже сачувај и Словена, Срба!

Црна банда Енвера Хоџе је немилосрдно, па и безобразно (!) искоришћавала овај њихов “патриотизам”, потстичући га свим могућим и немогућим средствима, засљепљујући их још горе у тој разини. Истовремено, не само да их је свезаних руку предавала Јосипу Брозу Титу, у замену за своје избеглице тамо, већ их је у Југославију убацивала и са мисијом, као диверзанте, где су многи рањени, па и убијени. И, кад им више нису требали, или кад су они очекивали да се награде за све услуге, које су и са метком за ухом учинили тој клики у Албанији и тамо, преко границе, Енверу Хоџи и његовим Есешовцима (Удбаши Албаније!), ови су им забијали и забијају нож у леђа, ликвидирали су их и ликвидирају немилосрдно. Ликвидирали су их свакако, па и физички! Вршили су над њима и геноцид, не само разарајући њихове породице, већ и ликвидирајући им и децу, па и родбину. Не само у Албанији, већ и тамо – преко границе, у Југославији! Својом, па и рукама својих колега – Титових Удбаша.

Иако су Енвер Хоџа са његовом кликом криминалаца ову своју издају маскирали свакако, вешто, префињено, многи, и не само они са чиновима и школом су схватили да немају посла са својом браћом исте крви, већ су и многи најобичнији Косовци, као нпр. Назми Бериша, схватили да су изневерени, издати, да су бежањем из Југославије у Албанију пали из кише у грâд, да су у Албанији уместо добре Мајке, како су се надали, нашли злу Маћеху.

Е, тада се покоји од њих претворио и у осу, па и у јако-јако љуту.

Кажем да су из Југославије скоро сви Албанци емигрирали за Албанију као националисти, али је међу њима било и комуниста. Ово се не може порећи и не треба порећи. Било је, било – и комуниста!

Ови националисти, да су се третирали социјалистички, никада не би доспели на непријатељске позиције према властима Албаније, никада не би постали ни најобичније осе. Напротив, отресли би се национализма и прихватили интернационализам. Али, третман који су добили од Енверових “комуниста”, не само што није био социјалистички, већ није био ни националан, па ни националистички. Они се третирају најкриминалније, најзлочиначкије, како уосталом Енвер Хоџа третира и своје Албанце и неалбанце Албаније, све редом, па и његове најближе колеге из врха његове владајуће клике, црне банде. Он је ликвидирао читав ЦК Комунистичке партије Албаније, оне своје “другове” са којима је створио ту партију.

Сигурно да после једног таквог третмана, ниједан свестан човек неће више остати на позицијама које су га довеле у Албанију. Сваки од њих, свесно или несвесно, постепено мења своју свест, па је – наравно – тражио и тражи излаз из те ситуације. Сваки је и налази на свој начин.

Неки покушавају да се легално врате у Југославију, што у већини случајева плаћају новим хапшењем за “непријатељску пропаганду”. Јер, у Албанији и потражња да се вратиш својој кући и својој породици тамо, преко границе, сматра се за непријатељску пропаганду, која се кажњава не само десетинама година монструозног затвора, већ и – и смрћу!

Други покушавају илегално да се врате и већина од њих се опет враћа – у затвор.

Они који знају да им из више разлога нема повратка у Југославију, покушавају бекство на Запад, преко Грчке, и – доживљавају исту судбину као они који покушавају бекство у Југославију.

Албанија је опкољена са свих страна бодљикавом жицом, звана клон, кроз коју су пустили и електричну струју. Она је овако претворена у један гломазан концентрациони логор, без преседана у историји човечанства, кога на сваком кораку чувају војни обвезници са бесним псима, вучјацима.

Већина ових несрећника се простире по земљи и љуби чизме Енверовим криминалцима, Есешовцима, дегенеришу се до сржи и постају оно што се од њих тражи од власти, па се шетају кроз судске сале као сведоци оптужби против овога и онога, некадашњих својих колега и неколега. Ово је тзв. НОВИ ЧОВЕК, створен ”преваспитањем” од Енвера Хоџе и његове социјал-фашистичке клике.

Албански комунисти Космета, ошамућени неочекиваним третманом у Албанији, не само што се не челиче и не опстају на комунистичким позицијама, већ деградирају, спадају на позиције националиста, па и завршавају као они. Ја нисам нашао у Албанији ниједног од ових који је схватио ситуацију и нашао прави пут. И поред моћих упорних настојања да их освестим и да их уведем на прави пут, не могу са сигурношцу гарантовати ни за једног од њих.

Тако су ови Албанци Југославије, хтели-не-хтели, постали “јако љуте осе” за власти Албаније. Тако је Албанија постала једна извандредна школа за “преваспитање” ових Албанаца и производњу најбеснијих непријатеља комунизма, спремних на сваки злочин против свих, и против својих родитеља, и против своје деце, правих вукова и хијена, шакала, спремних да учине свако зло, да те раздеру у парампарчад, без икакве милости, без и најмањег сажаљења. Над гробовима других они настоје да изграде свој живот, своју срећу.

Је ли могуће да то не знају југословенске власти?! Па један од ових Албанаца, пошто је стигао да се врати у Југославију, иступио је на телевизији Приштина и изјавио да ће и своју крв изменити, јер више не жели да има у својим венама, у свом телу – ни капи крви албанске.

Затвор у Бурељу,
Албанија, јануар, година 1983.

***

О СРПСКОЈ ПОЈАВИ НА БАЛКАНУ

 Албанка др Хатиџа Бериша објавила је у Београду 2013. године књигу ПОСЛЕДИЦЕ ПОЛИТИЧКОГ НАСИЉА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, где, на стр. 13. дословно пише:

„Први период у коме се историја простора Косова и Метохије може реконструисати са извесном сигурношћу, углавном према француским и византијским изворима, јесте рани средњи век. Прво помињање имена Срба у изворима датира из IX века, док су Албанци први пут поменути у изворима из XI века, што не мора да значи да су се први населили пре других…“

Из читаве књиге јасно избија да је ова Албанка, актуелно запошљена у Министарству одбране Републике Србије и професор на Војној академији у Београду, наклоњена научној истини. Али, из наведеног цитата, изгледа да се још увек налази под притиском велико-албанске фалсификоване историје албанског народа. Она је овим делом, у Београду, године 2012., бранила докторску дисертацију и рецензенти проф. др Младен Бајагић, проф. др Дарко Трифуновић (научни сарадник), па и проф. др Владимир В. Јаковљевић, без најмањег поговора су то прихватили и доделили јој то научно звање.

Па да видимо је ли истина то што нам претендира колегиница Хатиџа? Је ли истина да прво помињање имена Срба у изворима датира из IX века? А они, који се у византијским изворима спомињу 548. године, као освајачи Durrhachiuma (Drač, Durrës), шта ли су били?! Да нису били црнци?! Или је година 548. – IX век?!

The Amphitheatre Byzantine Mosaic in Durrës

И док се Срби спомињу у пупку данашње Албаније у првој половини VI века (где сигурно нису стигли ни ракетама нити авионима, већ пешице – преко Косова и Метохије!), за Албанце нам каже да се (На Косову!!!) први пут спомињу у XI веку!!!

Је ли могуће да je колегиница Хатиџа несвесно испреметала чињенице и да тим преметањем несвесно фалсификује историју албанског народа?! Је ли могуће да она не зна да се албанско име, по први пут у историји (!), спомиње у XI веку, али не на Косову, већ у околини Драча?! На Косову ће се они почети да се спомињу (и то појединачно!) тек за време владавине Косовом и Метохијом српске династије Немањића, у XIII веку, а масовно (али опет у мањини у односу на Србе!) тек после турске окупације.

Њено претендовање: „што не мора да значи да су се (на Косово!) први (Срби!) населили пре других (Албанаца!)“ доказује нам да је она под јаким притиском албанске фалсификоване историје, јер је и Noel Malcolm, тамо – у САД (!) сазнао да су на Косово први стигли Срби, па су ту изградили и своју државу, а затим су ту дошли и Албанци, као емигранти, дијаспора, трбухом за крухом.

Али ово не треба да нас чуди, јер тако су је учили југословенски учитељи, па и историчари, академици. Док је N. Malcolmприхватио моје албанолошке тезе, па ме храбро и јавно бранио, преко медија и својих интервјуа, сударајући се са албанским фалсификаторима историје, лично са Исмаилом Кадаре, Хатиџа наставља да игра Шотино коло, како то свирају из Тиране албански фалсификатори историје.

Хатиџа, Хатиџа, твоји Албанци кажу: „I ke zbritur kalit nga bishti!“ [1]

Београд,
дана 15. јуна 2014.*
______________

[1] Ова албанска пословица има смисао – да неко даје повода другима да мисле о њему све најлошије

 ***

Хајнрих Бел И АЛБАНЦИ

– Поводом лажи Албанца Исмаил Кадаре –

Исмаил Кадаре, највећи енверовски књижевник Албаније, пише чланак Nderim për Hajnrih Bëlin (Поштовање за Хајнрихa Белa), објављен у листу DRITA, главном гласилу Савеза књижевника Албаније.

Хајнрих Бел (1917-1985)

Хајнрих Бел (1917-1985) је један од најистакнутих западнонемачких књижевника после ДСР и један од највећих савремених књижевника Европе. Као члан „Групе 47“ напредних западнонемачких књижевника, тражио је нове путеве за развој Немачке, која тек што беше изашла из нацистичког пакла. Његовим романом „ОКОМ ЈЕДНОГ БУФОНА“ и нарочито романом „ИЗГУБЉЕНА ЧАСТ КАТАРИНЕ БЛУМ“, учинио је дубоке анализе данашње стварности Запада.

Албанска социјал-фашистичка банда на власти, још од 1981. године настојала је да га некако повеже за својим таљигама, да би и он, као многи други немачки и светски кларкови, писао против Југославије и југословенских народа, а у прилог албанских терориста на Космету и енверовских власти у Албанији. Али безуспешно. Он им се није одазвао. И поред тога, године 1985. ови Албанци, правећи се као да поштују напредне књижевнике Запада, превели су му и објавили у Тирани роман „ГДЕ СИ БИО ТИ, АДАМЕ“? Ево шта признаје најамник ове банде, па и један од њених главних стубова, Исмаил Кадаре:

„Имао сам срећу да се сретнем и да говорим дуго са Хajнрихом Белом у јесен године 1981. у Франкфурту. Западна Немачка… Били смо у кафани хотела „Пјаца“, где се он беше сместио са својом супругом. Хајнрих Бел је желео да зна… за трагедију албанских граница на почетку века… Бел се заинтересовао посебно за проблем Косова, за који је штампа Немачке писала и наставила да пише на широко… У име руководства Савеза књижевника и уметника (Албаније) рекох му да ће бити добродошао да посети нашу земљу као гост Савеза. Он прихвати са задовољством. Не беше то прихватање само из куртоазује, већ сериозно, као све друго његово“.) [1]

Иако је по И. Кадаре „прихватио“ позив, Хајнрих Бел никада није отишао у Албанију. Он је прошетао многим земљама света, али његова нога није прешла и границе Албаније.

Исмаил Кадаре

Кадаре је један обичан лажов и мистификатор, који се не либи да измисли и највеће лажи, монструозне, за шта сам довољно доказа представио јавности у једном мом волуминозном делу).[2]

Постоји могућност да је, инструиран од албанске банде, стварно срео Хајнрих Бел, онако како се срео у том Франкфурту и са албанским терористом Јусуф Грвалом, који је, пошто није успео демострацијама по улицама Приштине, 1981. године, да присаједини Космет Албанији, оишео у Пећ где је убијао и малолетну српску децу од 2-3 године и подметнуо пожар на највећем монументу српске средњовековне културе – Пећкој Патријаршији. После овога, инструкцијама албанског СИГУРИМИ-ја, пребегао је из Југославије на Запад, где му је горело под ногама, јер су га југословенске власти свуда тражиле као злочинца, базирајући се на међународним законима о екстрадикцији таквих особа. Зато је Јусуф потражио од албанских власти да га повуку у Албанију и да га они узму под своју заштиту. Албанске су власти мислиле пре свега да га једно време искористе и на Западу као свог агента, да и тамо врши енверовску пропаганду, па и да убије којег непријатеља Енвера Хоџе, пошто тако озлоглашеног албанске власти нису могле да га узму под своју заштиту, јер би тада цео свет сазнао да је овај све злочине у Југославији учинио под њиховим инструкцијама и под њиховим заповестима.

Управо зато албански СИГУРИМИ организује сусрет Кадареа са њим. Задатак Кадареа је био да убеди Јусуфа да се за сада мане захтева за склањање у Албанији. Пошто није успео у томе, албанске власти наређују својим људима да га ликвидирају атентатом и да разгласе на све стране да га је убила југословенска УДБ-а. И поред тога, међу самим Албанцима се поче шапутати да га није убила УДБ-а, већ Енвер Хоџа са својим СИГУРИМИ-јем. После овога, по наређењу и инструкцијама албанске социјал-фашистичке клике на власти, Кадаре је написао новелу о његовом убивству, приписујући тај злочин и он УДБ-и и Југословенима, не само да би опрао своје руке од учешћа у том злочину, већ и да би одбранио албанске власти, па и да би хушкао своје Албанце против Југословена. Албанске власти одмах уносе ту новелу у читанке за осмогодишње школе и наређују учитељима да то обавезно обраде са ученицима. Ова читанка је одмах купљена од руководства Космета албанске националности и раздата ученицима тамо, да би се и тамо демантовала вест да је Јусуф Грвала убијен од Енвера Хоџе и да је у том убиству сарађивао и Кадаре.

Постоји могућност да је Кадаре позвао Хајнрихa Белa да посети Албанију, али нема могућности да је он то и формално прихватио, јер – овај немачки књижевник – као што се супротставио хитлеровом нацизму, као што је био непомирљив непријатељ расизма, шовинизма и мржње међу народима, био је и против социјал-фашизма источних „социјалистичких“ земаља. Немогуће је да је Х. Бел и формално прихватио да посети Албанију, ову највећу и најкриминалнију социјал-фашистичку земљу на свету од кад постоји човечанство, ову земљу која гаји мржњу, нетрпељивост, шовинизам и расизам као ни једна друга на свету, где је расизам и бандитизам доспео до тих висина, које до данас не познаје и нити ће познавати историја човечанства.

Утолико више нема могућности да је Х. Бел изразио жељу да од једног Албанца сазна за тзв. „трагедију албанских граница“, или за тзв. „проблем Косова“.

Хајнрих Бел је имао перо у рукама и никада ниједну реч није нигде написао о тим наводним проблемима, које измишља Исмаил Кадаре, као и његов колега Ћефћет Камбо, који измишља да је пољска Нобелисткиња Вислава Шимборска писала о Космету као о албанској територији.)[3]

Да је Х. Бел изразио сагласност да посети Албанију, ови би Албанци то разгласили преко свих медија одмах. Како можете видети, албанска штампа нема о томе ни речи.

Док је био жив Х. Бел, Кадаре није писао за њега апсолутно ништа, нити да га je видео, камоли и да се срео са њим, да је седео са њим за истим столом, да је пио каву и све ово што нам наводи о њему! Понајмање да је Х. Бел потражио од њега „детаљe“ за „трагедију“ и за „проблем“. Кадаре се „сетио“ свог „сусрета“ са њим тек сада, пошто је сазнао да је преминуо и да му из гроба не може демантовати те лажи. За ово је имао доброг учитеља и менаџера, његовог рођака, духовног и политичког вођу Енвера Хоџу, који се током свог живота бавио писањем његових успомена, његових „сусрета“ и разговора са – мртвима. Док су били живи, Е. Хоџа о никоме ништа нам не рече. Па ни за Тита, од кога се раздвоји захваљујући подршци од стране Стаљина и Мао Це Тунга. Енвер Хоџа је чекао да умре Тито, да би написао и објавио своја „сећања“ о сусретима и разговорима са њим, које је нашкрабао онако како му се то свидело и одговарало.

Али, како наш народ каже, у лажи су кратке ноге. 

Затвор у Бурељу,
Албанија, 24.VII.1985.
__________________

1) КАДАРЕ, Исмаил: Nderim për Hajnrih Bëlin, лист ДРИТА, Тирана, 21.VII.1985, стр. 14, кол. III-IV.

2) БУРОВИЋ, Каплан: KADARE DHE RAPSODITË,- Затвор у Бурељу (Албанија), 1979, објављено у Женеви 2009. После овог дела, а пошто сам изашао из албанског затвора, ја сам о Кадареу написао и дело ПРАВО ЛИЦЕ ИСМАИЛА КАДАРЕ, објављено на албанском језику у Женеви 1992. године, а на француском и српском 2001.

3) За опширније видите моју студију „Песникиња Шимборска и Албанци“, – објављена у мом делу МАРТИРИЗИРАНО КОСОВО, Улцињ 2007, стр. 89-92.