Редакција: 

Пре извесног времена на СРБском ФБРепортеру смо објавили текст поводом промоције књиге “Чувари вере предачке”, који је веома добро прихваћен од стране читалаца. Један од коментара на тај текст садржао је дилему  – да ли се у нашој цркви, а пре свега у епархији рашко-призренској у егзилу, крштење врши правилно. 

Коментар објављујемо на захтев нашег читаоца, заједно са одговором духовника, са задовољством што је његова дилема разрешена и у нади да ће овај текст бити на  корист и другим нашим читаоцима. 

____________

Последњи коментар нашег читаоца:

Поштована редакцијо. Велико вам хвала на труду који сте уложили да добијем овај одговор, за који сам сигуран да ће ми бити душекористан.
Било би добро, по мом скромном суду, да мој коментар заједно са одговором објавите, како сте то и најавили у претходној поруци, како  би био душекористан још по неком од посетиоца вашег сајта.

С поштовањем…

***

***

Одговор духовника:

Протосинђел Максим: Проблем праксе непогружавања у светој тајни крштења у Српској православној цркви

Извор: Свети кнез Лазар
Часопис Eпархије рашко-призренске и косовско-метохијске

O светом крштењу је од самог настанка хришћанства доста тога речено и написано, почев од Самог Спаситеља Христа Исуса, преко апостола и светих Отаца. О светом крштењу један од, до наших дана, последњих у низу светих богопросветљених отачких умова, преподобни Јустин Ћелијски вели: „Крштење је света тајна охристовљења, обогочовечења, и кроз то отројичења: крштавани се васцелим бићем својим облачи у Господа Христа, доживљавајући Његову смрт и васкрсење: сав се предаје Господу Христу и прима васцелог Господа Христа, постаје сутелесник Христов, уцрквењује се и оцрквењује се, и све Богочовеково Црквом постаје његово.“ [1]

Крштење (грчки: (βάφτιση=погружење), или света тајна крштења, представља једини начин да се уђе у Цркву, благодатну заједпицу народа Божјег којој је глава Христос, а врши се у име Оца и Сина и Светога Духа. Установитељ крштења је Сам Господ који је својим ученицима заповедио рекавши: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Мт. 28,19).

Духовно рађање за нови живот могуће је само у светом крштењу, јер „ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Гожјег.“ (Јн. 3,3.), на другом месту се каже „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје (Јн. 3,5). Када је народ носле Педесетнице чуо проповед светог Петра упитао је: „Шта да чинимо? А Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога“ (Дап. 2,3738). Крштење значи потапање или погружење у воду. Тако је свети Јован Крститељ крштавао у знак новог живота и покајања (грчка реч μετάνοια), што буквално значи промена ума, а тако и жеља, дакле једно суштински друкчије усмерење своје воље од греха ка врлини, од зла ка добру, од ђавола ка Богу, прихватање и опитовање једног новог начина постојања и живљења, благодатног живљења, што је у самој ствари суштинска припрема за долазак Царства Божјег у Христу.

Са теолошке тачке гледишта, крштење значи умирање старог човека и ново рођење у Христу. То лично, духовно искуство Васкрсења дато је сваком човеку, као стварна могућност да се у духовном смислу умре и да се „роди одозго“. О томе говори свети апостол Павле у Посланици која се чита на крштењу и каже: „Или не знате да сви који се крстисмо у Исуса Христа, у смрт се Његову крстисмо? Тако се с Њим погребосмо крштењем у смрт да као што уста Христос из мртвих славом Очевом, тако и ми у новом животу да ходимо. Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем“ (Рм. 6,35).

Крштење се назива разним именима: бањом поновног рођења (Тит. 3,24), просвећењем (Јев. 10,32), крштењем (Гал. 3,24), сахраном (Рм. 6,4.), Христовим обрезањем (Кол. 2,11), распећем (Рм. 6,6). Зато је крштење основно хришћанско искуство, најважније стање за сав хришћански живот. (Све у Цркви има свој задатак и смисао у крштењу будући да оно садржи два суштинска момента хришћанског живота који води у Царство небеско, то је умирање за грех и васкрсавање у Христу за вечност јер све у Цркви проистиче и живи од Васкрсења Христовог.

Пре крштења неопходна је катихизација оних који се спремају за свето крштење. У првим вековима Цркве, када су крштаване углавном одрасле особе, из наведеног разлога кандидати за крштење, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом која је трајала од једне до три године, а такође и молитвама Цркве, што се задржало и у данашњем чину Пређеосвећене литургије (почевши од средопосне среде Васкршњег поста сваке године), као и у Литургији светог Златоуста у јектенији за оглашене. Катихумени су постепено увођени у црквени живот, односно у вечни живот, посебним чином екзорцизма, молитвама, тумачењем Светог Писма и Символа Вере, а такође и беседама. Ово је касније и канонски верификована пракса на васељенским саборима (78. канон Петошестог васељенског сабора).

Кандидате за крштење у старини приводили су епископу, који је у исто време био и парох и учитељ, осведочени Хришћани који су јемчили да кандидати прилазе светом крштењу са чистим намерама, тј. кумови (45. канон Картагенског сабора). Пријем кандидата био је у почетку Васкршњег поста, испит пред епископом на Велики Петак (46. канон Лаодикијског сабора), а крштење на Литургији на Велику Суботу (45. канон Лаодикијског сабора). Будући да се данас у већини случајева деца крштавају, катихетска настава изостаје, и оставља се за касније, када деца порасту.

Иако је Спаситељ рекао Никодиму: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје“ (Јн. 3,5), Никодим га није разумео. Зашто водом? Зато што се живот не може замислити без воде, која символизује свет као космос и живот. Такође символизује уништење и смрт, а такође има и катарзично својство. (Сетимо се само фараона и његовог потопа у Црвеном мору, као и догађаја проласка тадашњег Народа Божјег кроз Црвено море као праслику крштења. Погружавањем у воду, новокрштени доживљава у исто време смрт и погреб, васкрсење и живот. О томе говори свети апостол Павле када каже: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, ди би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у повом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти Његове, онда ћемо и са Васкрсењем (Р 6,45).

После призивања Светог Духа ради освећења воде, и самог чина освећења воде (1. канон Картагенског сабора), освећује се уље које се назива уљем радовања, ради помазивања онога који се крштава. Помиње га свети Иполит Римски (235) као благословено уље којим се помазивала глава уз изговарање речи: „Дајем ти помазивање благословеним уљем у име Господа Бога, свемогућег Оца, Исуса Христа и Светога Духа.“ Помазивање уљем помиње Серапион, епископ тмуитски, и даје у свом Евхологиону молитве приликом помазивања катихумена и после помазивања. Молитва приликом помазивања уљем оних који се крштавају сачувана је и у седмој књизи Апостолских установа.

Са благодарношћу и радошћу свештеник излива освећено уље у воду, трипут, у знаку крста и сваки пут говори: „Алилуја“, а крштавани је спреман да прими дар новог живота у светој тајни крштења, опроштај свих грехова, просвећење, силу и снагу (111. канон Картагенског сабора). Исповедајући као сведок свега тога, свештеник говори: „Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1,9.), сада и увек и у све векове“, а учесници све ово потврђују речју: „Амин“.

Приликом помазивања прво се знаком крста помаже чело, прса, леђа, уши, руке и ноге, а потом цело тело. Некада је гранчица маслине, коју је голубица донела Ноју, била символ измирења и опроштаја после потопа, а сада, помазивање онога који ће се крстити знак да ће се он водом и Духом ослободити робовања греху и измирити са својим Створитељем. После помазивања освећеним јелејем (уљем), свештеник крштава неодевено дете на тај начин што га трипут погружава у воду говорећи при првом иогружењу: „Крштава се слуга Божји (слушкиња Божја име) у име Оца – амин“, при другом, „и Сина – амин“, и при трећем, „и (Светога Духа – амин“ (49. Апостолско правило).

Погружењем новокрштени умире за овај свет и одмах се рађа Васкрсењем Христовим за нови, вечни живот. После крштења новокрштени се облачи у белу хаљину, која се помиње у овој светој тајни још у III веку. Облачењем се символички иредставља добијање преображеие и облагодаћене људске природе чији жибот треба да буде чист и сбетао. После једпе прелазне молитве прелази се на чин свете тајне миропомазања (??. Канон Лаодикијског сабора) (број канона је нечитљив у изворном тексту, прим. прир.)

Ово је било сажето образлагање о светој тајни крштења из литургијског и канонског апсекта светог предања Цркве. Дакле, ова света тајна, као и остале, због своје битности двојако је утемељена у светом предању Цркве и у богослужбеном смислу и у канонском смислу. У канонском смислу је света тајна крштења врло прецизно утврђена у смислу поступања у редовним и ванредним ситуацијама у црквеном животу и крштавању новообраћених. Тако бисмо овде особиту пажњу посветили канонској и предањској одредби која се конкретно тиче погружавања приликом свете тајне крштења. Погружавање је у мистериолошком смислу најбитнији моменат у светом крштењу, јер се испуњавају речи самога Христа који заповеда крштавање свих у „име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28,19).

О троструком погружавању приликом обављања светог крштења говори 50. апостолско правило: „Ако неки презвитер, не изврши у једној тајни три погњурења, него једно погњурење које се даје у смрт Господњу, нека буде свргнут. Јер није рекао Господ: у моју смрт крстите, него: идите и научите све народе, крстећи иху име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19).“[2]

Иако се овај канон по својој суштини односи на питање пријема у Цркву оних који јој приступају из разних јереси и раскола, и о третирању истих у смислу признавања, или непризнавања њиховог крштења, овај канон такође недвосмислено и прецизно указује да је, у предањском смислу, једина правилна пракса крштавања троструким погружавањем крштаваног у за то освећеној и одређеној води. У појашњењу овог канона Никодим Милаш додаје: „На мјесто погњурења при крштењу употребити облијевање (adsepersio) строго се забрањује, осим случаја болести.“[3]  У даљем појашњавању овог изузетка у пракси крштавања, исти тумач канона вели: „Уосталом православна црква не одбацује крштење, које је обављено облијевањем, јер тиме није joш уништена сила тајне, него само га допушта у ванредним приликама“[4]

Потребно је приметити да епископ Никодим не каже „правослaвна црква не одбацује праксу облијевања“, већ „православна црква не одбацује крштење, које је обављено облијевањем.“

Све ово нам потврђује општи, правилни приступ у разматрању канона, а то је, да канони важе у редовним условима, док се у ванредним условима допуштају изузеци, јер изузетак потврђује правило. Наравно, све док изузетак не постане правило и не престане бити изузетак, већ нарушавање правила.

Ово је суштина проблема којим се овом приликом бавимо.

Наиме, да ли је канонски и предањски оправдано то што је у Српској цркви (а и шире) наместо предањског трократног погружавања приликом вршења свете тајне крштења, као правило постало обливање крштаваног, а често и само кропљење, што је канонски и литургијски још неисправнија и недопустивија појава?

Овај проблем представља тему многих полемика. Суштина неслагања представља залажење у две крајности. Крајности иначе, саме по себи најчешће нису грех, али уводе у грех.

Прва крајност јесте она која иде превише у леву, тј. либералну, често релативистичку страну тврдећи да је потпуно правилно и допустиво у редовним околностима примењивати праксу поливања или чак кропљења крштаваног приликом крштења. Они који болују од оваквог приступа имају један неблагочестив однос према свеукупном предању, како канонском, тако и догматском, будући да је немогуће одвојити ове две реалности у којој Црква православствујући живи и постоји. Тај неблагочестиви однос огледа се у необавезном, претерано либералном схватању канона и одношењу према њима. Такав приступ порађа одступање од светог предања Цркве, кршење како мањих, тако и оних битнијих канонских и осталих одредби које уређују и одржавају црквено благоустројство. Овакав приступ осим што показује одсуство страха Божјег, као почетка спасоносне, евангелске премудрости, човека који болује од ње, приправља као плодно тло скретање у најсуштинскијим одредбама које уређују само вероисповедање Цркве у светим догматима, а то скретање у води у погибељни грех звани јерес, и самим тим у отпадање од Цркве Божје, једине „Барке спасења“ у свима световима. Такав либерални приступ особито је својствен данашњим црквеним модернистима, који се по принципу замене теза, боре за „обнову древног црквеног и богослужбеног предања“ рушећи ово живо и постојеће, не мање древно и ништа мање аутентично предање које смо примили до данашњих дана од наших предходника.

Други пут којим се залази у супротну крајност јесте скретање у „десно“, тј. у истрајавању у тврдњи да је једино валидно крштење оно које је обављено искључиво погружењем и никако друкчије, те тврдња да се у случају непогружавања приликом крштења, то крштење не признаје као валидно, те да тако крштени мора поново да се крштава, докрштава или прекрштава. Од овакве склоности најчешће пате људи неутврђени у живом предању Цркве, које је, пре свега, садржано у исправној, али у благодатном а не само рационалном смислу живој вери, која пре свега изграђује нас саме, а самим тим и Цркву Божју у којој смо. Жива вера не допушта да слово које услед јудејствујућег и фарисејског „очувања“ умртвљује, задобије превласт над Духом који оживљује и од кога слово закона и проистиче. Овакав менталитет је Цркви Божјој вазда наносио тешке ране у виду подела и раскола, који су се, у колико потрају дуже, такође завршавали удаљавањем од православног и светоотачког исповедања вере, коју Црква Божја држи и која Цркву Божју држи, тј. погибељним отпадањем у јерес.

Од прве, либералне наклоњености пате најчешће савремени литургијски реформисти, или пак људи немарни за Свето Предање, за своје и за спасење своје пастве. Који свој пастирски, свештенички посао не обављају коректно ни у спољашњем, да тако кажемо, занатском смислу, а камоли у неком дубљем, духовнопастирском смислу.

Од друге крајности на савременој црквеној сцени пате старокалендарци расколници, који нездравим таквим канонским пуританизмом покушавају заправо да оправдају свој расколнички менталитет и да што убедљивије покажу како је званична Црква од које су се одвојили потпуно посрнула и канонски и догматски.

Средњи, „Царски пут“, на који свети оци указују као најбољи и једини спасоносан казује нам да је одступање од канонске праксе погружавања допуштено услед оправданих околности, као што су болест крштаваног, ратови, недостатак средстава за правилно крштење, итд. Те околности су код нас владале током турског ропства, касније комунистичког ропства, у коме је обредни живот Цркве био сведен на минимум, тј. на голи опстанак услед страшних притисака и прогона. Сходно оправданости снисхођења у пракси крштавања услед наведених околности, када у Србији и шире није било довољно цркава, свештеника, а камоли крстионица, када је отворено забрањивано крштавање речју, када се православни народ борио за голи опстанак, канонски и предањски сасвим је разумљиво прихватање крштења обављеног обливањем, као валидног. Пракса крштавања кропљењем је већ потпуно недопустива и представља најгрђи пастирски немар и дилетантизам у редовима свештенства, али се и такво крштење сматра валидним, јер одговорност због такве, потпуно неисправне, праксе крштавања носи свештеник који на тај начин крштава, а не крштавани.

Са друге стране у савременим околностима када Црква није гоњена у спољашњем смислу, већ у унутрашњем, доктринарном смислу, дакле, у савременом свету када се услед какве такве обнове Православља (иако ометане екуменизмом и нездравим реформаторством) обнављају и изграђују многи велелепни храмови, не постоји оправдани разлог томе што се не изграђују, или се врло ретко изграђују, крстионице. Крстионице су предуслов обнове правилног обављања свете тајне крштења погружавањем. Наравно, постоји и алтернатива зиданим крстионицама, које не морају бити зидане, већ могу бити дрвене или од неког другог, лакшег и економичнијег материјала.

Поменуто указује да је данас сасвим могућа, тиме и обавезна обпова правилне праксе крштавања погружењем и да данашњи епископат и свештенство сходно својој пастирској савести треба да искористи сва расположива средства како би се омогућили услови за правилно крштавање. Из оправданих разлога, којих је данас све мање или из разлога немара за предање и лењости, на жалост правилна пракса кршравања погружењем се у нашој Помесној српској цркви ипак ретко упражњава. Што је за жаљење и сваку осуду.

Решење је да пре свега епископи саборно донесу одлуку о што строжијој примени канонски исправне праксе крштавања погружавањем и о стицању услова за упражњавање те праксе, тј. о обавезном дозиђивању крстионица при старим и новим црквама, тј. изналажењу техничких решења за стварање услова повратка канонски исправној пракси погружавања приликом крштења. Дакле, највећи део одговорности стоји на њима, по питању канонске и догматске доследности у пастирском раду нашег свештенства. Наравно, епископи се морају побринути за што доследнију примену оваквих одлука по питању крштења, те се сваки немар и несавесно примењивање истих од стране свештеника мора санкционисати.

Овим кратким чланком апелујемо на пастирске савести нашег епископата и свештенства да се у мору духовне посрнулости и недоследности у држању Светог Предања, канонског и догматског, које колеба брод наше Цркве, потрудимо да за почетак бар заузмемо правилни однос према светој тајни крштења и савесније обављамо ову свету тајну, онако како канони и предање налажу.

Јер „проклет је сваки који немарно врши дело Господње“ (Јер. 48,10).

_____________

[1]Преподобни отац Јустин, „Догматика православне цркве III“, Ваљево, 2004. стр. 56.

[2] Дела Никодима Милаша, књига I, фототипско издање, издаје: ИСТИНА, издавачка установа Епархије далматинске, Београд- Шибеник, јануар 2004, стр. 118.

[3] Дела Никодима Милаша, књига I, фототипско издање, издаје: ИСТИНА издавачка установа Епархије далматинске, Београд -Шибепик, јануар 2004. стр.119.

[4] Дела Никодима Милаша, књига I, фототипско издање, издаје: ИСТИНА, издавачка установа Епархије далматинске, Београд- Шибеник, јануар 2004, стр. 119.