АКТУЕЛНО

Бранко Драгаш: АМБАСАДОРИ


8604-gesture-300x225

3. 01, 2015. dragas.biz, за ФБР приредила Биљана Диковић

 

Морам да проговорим о амбасадорима у Србији.
Нећу говорити о томе шта амбасадори Вашингтона и земаља ЕУ раде у Србији.
Грађанима је јасно да они управљају Србијом.
Аца Драмосер и његова неспособна дружина су само кловнови у циркуској представи за наивни народ.

Говорићу о амбасадорима са оне друге стране. Мање познате. Стране коју они не смеју да покажу. Стране која је нашој јавности потпуно непозната. Говорићу о амбасадорима из америчке перспективе. Тако ће наша јавност добити бољу представу о амбасадорима у Србији.

Све ово што пишем није продукат моје памети. Нити мога знања.
Све сам ово годинама слушао од мојих пословних пријатеља из Америке.
Људи који немају никакве везе са Србима и Србијом.

Ето, приморан сам сада да то и напишем. Не могу више да ћутим и будем културан.
Не могу више да гледам ово курчење амбасадора из Вашингтона и ЕУ у Србији.
Понижава ме то њихово понашање. Понижава ме као грађанина Србије, Србина, интелектуалца, пословног човека и космополиту.

Дакле, истина је следећа.

Најбољи студенти америчких колеџа се током студирања одмах регрутују или за бизнис или за науку. Мање добри су виђени као будући државни секретари, гувернери, конгресмени и сенатори. Мање мање добри се регрутују за државне компаније и високе државне чиновнике. Лошији студенти од њих налазе запослење у банкама, осигуравајућим друштвима и државним институцијама. Преостали студенти упадају у армију чиновника Империје у растројству, који отпочињу своју животну борбу да се изборе да некако добију унапређење и попну се на вишу лествицу платног разреда.

Е,сада, у том огромном чиновничком апарату постоји велика конкуренција. Могу да поделим, ради лакшег разумевања наше јавности, тај државни чиновнички апарат на више, средње и ниже чиновништво. Сан сваког нижег чиновника је да се некако докопа високог чиновништва. Ту се његова каријера завршава.

Нема прескакања лествица. Нема брзог напредовања. Свевидеће око прати рад сваког чиновника, мери његов учинак и одређује којом брзином ће ићи његова каријера. То је челични закон чиновништва. То се преко две стотине и педесет година у САД не мења.

Успех некога појединца да се вине у висине и да прескочи чиновничку касту којој припада, да брзо направи велику каријеру и тако докаже да је у америчком слободарском животу све могуће, служи само за снимање холивудских пропагандних филмова.

Тој најнижој касти чиновника припадају и амбасадори.

У САД се на амбасадоре гледа као на најнеспособније чиновнике, који немају креативности, који су лењивци и који су послати у друге државе да спроводе наредбе, без икаквих поговора или противљења, од стране својих надређених средњих чиновника. Виши чиновници се уопште не баве нижим чиновницима, поготово не досадним паразитима амбасадорима.

Сада погледајмо каква је ситуација у самој касти амбасадора, која припада најнижем слоју чиновништва и која такав и углед има у америчком друштву.

Каста амбасадора се такође дели на: високе, средње и ниже сталеже.

Високи амбасадорски сталеж добија места у значајнијим државама од интереса за политику САД. Тако се том амбасадору отвара могућност да, после неколико деценија служења, добије могућност да напредује ка средњем и високом чиновништву, док се онима, који су предодређени за снимање холивудског филма, отвара могућност да се попну и до места државног секретара.

Средњи амбасадорски сталеж добија земље у којима нема никаквих проблема и које верно следе политику Империје у растројству, тако да се њихово службовање сматра као одмор од политике и награда за спокојан одлазак у заслужену пензију са већим примањима него што имају њихове колеге које нису службовале ван САД-а.

Нижи амбасадорски сталеж се дели на два подсталежа: амбасадори на поправном и амбасадори по казни.

Амбасадори на поправном су нижи амбасадорски чиновници који су, током своје дипломатске каријере, пали из средњег амбасадорског сталежа на нижи амбасадорски сталеж, јер су имали неку малу аферицу или дипломатски скандал, па су послати на поправни у неку земљу и пружена им је прилика да се поправе и поново врате у мирне воде средњег амбасадорског сталежа.

Амбасадори по казни су они од које је Империја дигла руке, који се шаљу у проблематичне земље по казни, који више не могу нигде да напредују и који морају да одраде своју дипломатску каријеру у тим проблематичним земљама и тако некако заврше своје бављење дипломатијом.

Када знамо све ово, онда морам да кажем да амбасадори који долазе на Балкан, нарочито у Србију, као најнемирнију и најнепредвидљивију земљу на Балкану, долазе по казни. Пошто они то знају, труде се да своју казну одраде што боље за себе, јер не могу очекивати неке велике награде или унапређења.

Амбасадори у Србији се понашају као турски беглербег, који је добио пашалук Србију на своје лично управљање, који са Портом нема неке сталне везе, јер је и султан дигао руке и препустио паши да умири српску рају, који води неку своју политику и управља српским кнезовима како је њему воља.

Најбољи доказ за ову моју трвдњу је амбасадоровање Вилијема Монтгомерија и његове веселе хануме. Сама чињеница да је паша из Вирџиније, познат као човек без датума рођења, који крије године као политичари новац, постао власник виле у Цавтату и да је остао да живи на брдовитом Балкану, гледајући на прелепу јадранску обалу, која не може да се се види из Ленглија, Вирџинија, где је смештено седиште ЦИА; довољно је за ову моју тврдњу.

Ако сам успео да објасним положај амбасадора у америчком друштву и администрацији, онда је право чудо како наши политичари дозвољавају да им амбасадори „соле памет“.

Где је проблем?

У амбасадорима?
Ма, не. Они раде свој посао. Гледају да одраде казну и да извуку што већу личну корист.
Амбасадори нису криви.

Криви су српски политички олош.
Криви су што слушају амбасадоре.
Криви су што извршавају наређења амбасадора.
Криви су што реферишу амбасадорима шта раде.
Викиликс је објавио ону срамну чињеницу да је министар Динкић, после једне државне посете, слетевши на аеродром у Сурчину, позвао америчког амбасадора и питао га да ли одмах да дође у амбасаду да поднесе извештај са пута.
Амбасадор је имао разумевање за његов напоран пут и рекао му је да сутра дође, када се буде одморио.

То су српски политичари.
Гмазови и мрмоти.
Они су наш највећи проблем.

Све власти од извршене петооктобарске контрареволуције се исто понашају.
Сви стоје мирно пред америчким амбасадором.
То је понижавање наше државе, нације, историје и културе.
То је злочин према сопственом народу.

Није ваљала Милошевићева политика, када је пуштао америчког амбасадора да чека данима да га прими, показујући своју политичку бахатост, глупост и дипломатску непромишљеност, али ова друга крајност је неиздржива.

Изјава америчког амбасадора да треба да будемо захвални НАТО зликовцима што су нас бомбардовали осиромашеним уранијумом, пошто смо тако добили демократији и садашње благостање у друштву, срамна ие увреда Србије и нас Срба, па је било логично да се амерички амбасадор замоли да напусти земљу, јер је повредио част и углед свог домаћина, да се врати у свој трећи чиновнички сталеж на службу, а да се од Беле куће затражи да пошаље неког културног дипломату, који ће бар нешто знати из историје Србије.

Нажалост, издајнички режим ништа није урадио.
Тако смо прегазили сами себе.
Тако смо доказали да не поштујемо себе.

Зашто би нас поштовали други, ако српски политички олош не поштује своју државу и народ?

Писао сам много о српској дипломатији у протекле две и по деценије.
Предлагао сам решења и давао историјске примере.
Није вредело.

Предложио сам Ђинђићу да врати са аеродрома Хавијара Солану и да му не дозволимо да уђе у земљу коју је бомбардовао.
То би био велики дипломатски потез.
Показали бисмо да имамо визију, стратегију, достојанство и – петљу.
Нажалост, Ђинђић то није смео да уради.

Србија и Америка су вековни савезници.
Србија не сме да дозволи да нижи чиновници америчке администрације, који су послати по казни у Србију, кваре односе између два слободарска народа.
Србија мора да промени своју поданичку политику према Америци.

Погрешно је схватање наших људи да је све одређено и да се ми ништа не питамо.
То није тачно!
То је изговор кукавица!
Изговор оних који немају никакву политичку идеју.
Изговор политичког олоша и паразита.

Погрешно је мишљење наших естрадних патриота да нас Америка мрзи.
То није тачно!

Америка није Бела кућа!
Америка није Пентагон!
Америка није Вол Стрит!
Америка није неваспитани амерички амбасадор!

Америка је изнад свих њих.
Сви су они пролазни чиновници.

Америка је 316 милиона људи.
То је 316 милиона интереса.
То је 316 милиона могућности да пронађемо наше савезнике.

Није проблем у 316 милиона људи што не знају за нас.
Проблем је у нама што нисмо нашли политику за тих 316 милиона Американаца.

Финансијска и друштвена криза у којој се налази Америка је велика прилика за нас.
Ништа више није исто у Америци.
Социјална револуција је већ на улицама.
Финансије су у колапсу.
Америка тражи свој нови пут.

Србија лута.
Губимо драгоцено време.
Требају нам мудри државници.
Они који неће клечати пред амбасадорима.
Који им неће подносити извештаје са пута.
Који им неће тражити да одобре буџет Србије.

Требају нам државници који имају ауторитет и интегритет.
Тада ће се Србија усправити.

 

Београд, 30.12.2014.

5 replies »

  1. Америка није Бела кућа!
    Америка није Пентагон!
    Америка није Вол Стрит!
    Америка није неваспитани амерички амбасадор!
    Upravo je to amerika, jer ovi određuju sve. Zaboravili ste medije.
    Америка је 316 милиона људи. Od ovih, 99% obrazovanih podržava američku spoljnu politiku, jer štiti „američki interes“. Ostali preživljavaju i ne biraju sredstva u borbi za opstanak. Nepismeni ili polupismeni, opranog mozga, jure „amrički san“. Ne znam sa kime bi to Dragaš razgovarao.

    Свиђа ми се