Наталија Пичурина
Превод: СРБски ФБРепортер

Корачамо по малом гробљу, каквих је много у српској унутрашњости. Смештена близу насеља у којима тече обичан тежак сеоски живот, то су места чији мир, тишина и ћутљива скромност доносе чисте и спокојне мисли, места где нема неумесних надгробних споменика у злату и мермеру који би представљали круну бесциљног живота неког скоројевића.

Рускиња, жена нашег пријатеља Црногорца, некако узгред каже: „… Мој муж ме је водио на сва своја гробља…“ Не чуди ме њена збуњеност. У вихору трагедије прошлог века и ми у Русији смо много тога изгубили, па тако и љубав према родним гробовима… Пошли смо да се поздравимо са Љубицом, покојном супругом нашег блиског пријатеља. И у томе се такође огледа српски смисао живота – мудар хришћански однос према смрти. Држим у руци треперави пламичак мале свећице и букет банатских макова, чије је црвене капљице бујно балканско пролеће обилно разбацало по равници.

„Ћао, Мицо!“ – кажемо, обраћајући се споменику са фотографијом танане нежне жене тужних очију са јасним и искреним погледом. Овакве очи може имати само нежна мајка и добра жена и пријатељ који те никад неће издати. Жене са оваквим очима не рађају синове који отпочињу ратове.

Немам одговор на питање да ли она лепа? Због тога што је српска лепота посебне врсте. То је земља чији људи имају суптилан укус и начин размишљања, који су тако страни рационалном Западу. То је земља мушкараца и жена чије душе певају и страдају. Њихова естетика је природна и проста, у њој нема лажи гламура и вештачких вредности. Срби су лепи због њихове задивљујуће доброте. Они су као црвени цвет гераније, као плаветнило неба, као зеленило гора… Срби имају очи рубљовских светаца.

Љубица је умрла пре три године. Више месеци се храбро борила са неизлечивом болешћу. Херојски је крила тешке муке ради мира своје породице и свог дома. Болом сваке ћелије  свог крхког тела плаћајла је безакоња учињена њеној Отаџбини..

Љубица је учила децу, мудро и брижно уливајући бројеве и формуле у младе дечије душе. Истовремено су, на другом крају света, у „најдемократскијој земљи“ света правили бојеве главе за ракете, спремајући се да их , заједно са њиховим смртоносним теретом, баце на моје пријатеље. Математика се на исти начин учи свуда у свету – можда су инжењери из лабораторије Лос-Алама читали исте уџбенике као и Љубица.

Наравно, Американци су научили да добро рачунају – и израчунали су да осиромашени уранијум није скуп… а период његовог полураспада, према теоријским прорачунима износи 4,5 милијарде година. И озбиљне породичне чике из Пентагона, људи који су такође имали мајке, купили су врло повољно од Министарства за енергетику САД – осиромашени уранијум (depleted Uranium). Јер је такав однос цене и квалитета…

„Ревносне“ газде новог светског поретка бесплатно су се ослободили од нуклеарног отпада. „Хладни рат“ са мојом Отаџбином је завршен – почела је „хуманитарна интервенција“. И опет, као што је се много пута дешавало, тукли су Русију, убијајући Србију.

Љубица је гајила цвеће и поставила у свом селу чудесни Крст-Споменик. А мужеви америчких жена делили су наш свет на оне који могу бити срећни, и оне који ће живети са осиромашеним уранијумом. Оне, који ће, кријући од ближњих своје сузе, кришом читати неразумљиве медицинске чланке о имунодефициту и мутагеном ефекту.

1999. године на овом истом заслепљујуће плавом небу појавили су се натовски авиони носећи са собом осиромашени уранијум. Тоне патње и нових смрти, тоне невидљиве прашине отровале су Сребрну Србију. То ђаволско зло зауставило је ток Љубичиног живота – као далека прошлост остао је и њен омиљени посао, и лепотица кћер, и бела платна златног веза, и најлепше јабуке у целом округу. И још књига о родном Банату, из чијег сваког редића извире искрено и чисто тихо родољубље, без уобичајених парола и превара.

Ко може знати када је дошла та болест? Можда кад су бомбардовали Приштину, где јој је студирала ћерка? Или кад јој је у Старој Градишци у Хрватској нестао син, осамнаестогодишњи војник ЈНА? Или оног дана кад је без иједне сузе, са тихом патњом испратила мужа у рат коме се данас не зна ни име?

Гробље није место за политичке теме. Ћутимо… Само тужне речи: „Љубица је била тешко болесна….“ одјекују као оптужба упућена дојучерашњим суседима који су вечитим непријатељима Србије дали свој ваздушни коридор, инфраструктуру и аеродорме.

То је оптужба упућена и оним политичарима и новинарима, који су, заузевши понижавајућу лакејску позу, одбили да разматрају питање о последицама коришћења уранијумске муниције, тврдећи да нема објективних података који би доказали штетност њихове примене.

То је оптужба и онима који су, називајући себе лекарима, 2001. године потписали, страшну по свом цинизму, реченицу из Реферата Светске Здравствене Организације:

„Није неопходан општи скрининг или мониторинг могућих последица по здравље становништва које живи на подручју оружаних сукоба у којима се користио осиромашени уранијум“, и тиме стали на страну интереса НАТО и војних компанија…

„Поједини људи, који сматрају да су били изложени утицају прекомерне дозе осиромашеног уранијума, морају проћи преглед код свог изабраног лекара, добити лечење према симптомима и обавити касније контроле“.

„Ћао, Мицо!“

Наша Љубица није – „поједини људи“. Она је део земље која је не једанпут умела да се супростави и победи. Земље, која је очувала своју Веру, језик и понос. Део нашег „руског бедема“ који се очајнички борио на Балкану. А то НАТО идеолози не опраштају.

Мирна Србија је предивна у свако годишње доба. Али у пролеће овде човек добије жељу да пише бајке. Ја бих написала једну о осмеху сестре и снажној руци брата, о Златокосој и Тамнокосој, о месечином обасјаном путу и дрвеној кућици крај језера, и о кафи са српским Војдовом.

Али би бајка била тужна. Њени јунаци су видели осиромашени уранијум. А ја желим срећан крај, са цвећем, песмом и малим унуцима са осмехнутим очима. И њихову свадбу, где ће се у коло ухватити чак и они што не могу да ходају. Чак и они, који више нису са нама. Они, који су волеле Отаџбину, које више нема…

П.С.

Једног летњег дана 1999. године кад је српски Банат очекивао евентуална војна дејства, из скромне сеоске куће кренуо је ауто пуковника ЈНА. Поред њега је седела мршава нежна жена, обучена у обичну униформу без чинова. Касно увече, стојећи у рову близу мађарске границе, она је рекла:

„Војници! Ви знате због чега сте овде. И ја нећу Вама о томе говорити. Али ћу рећи ко се налази иза Ваших леђа. Тамо нема земље за нове ровове. Тамо су нечија уплашена деца и старице уплаканих очију. Иза Вас, иза Ваших леђа су Ваше породице. Тамо је Ваша Отаџбина“.

Молим вас запамтите ово. Ми, Руси и Срби, другу Отаџбину немамо.

________
Повезани текстови: Любочка…