„Кад боље размислим, нећу да браним Катарину Ђорђевић, новинарку „Политике” која је изазвала онолику срџбу „боркиња” за женска права само зато што се занимала за низак прираштај у Србији. У праву је Биљана Србљановић, то је чист фашизам…“

25. 12. 2014. колумна ПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић

Шта се „Политике” тиче колика је стопа наталитета? Само националисти брину такве бриге. Зар је космополити важно где се рађају деца, и што би се ту Србија гурала?

Лепо пише западна штампа да је Путин налик Хитлеру: требало је то да схватим чим је Русија почела са мерама за дизање наталитета па се, први пут у новијој историји, родило више деце него што је умрло старих.

Зато бих желела да се у име редакције извиним Светиславу Басари ако су новинари „Политике” неког навели да помисли да је „боље да нас буде више”. Ма какви боље: у праву је Басара, то би тек било зло и наопако.

Извињавам се Весни Пешић што је „Политика” патријархална. И што у јануару пуни 111 година. Лепо нам Басара јуче у „Данасу” поручује да станемо на браник старости, а не наталитета. Да смо млади као „Данас”, не бисмо НАТО бомбардовање звали агресијом, већ би се са његовим уредником Зораном Пановићем сложили да НАТО никад није бомбардовао „ниједну нормалну земљу”.

Извињавамо се и Александру Вулину што није хтео и нас да „целофанира” кад је ономад буџетским парама обавештавао читаоце НИН-а и „Печата” о 100-годишњици Колубарске битке. Прво сам се љутила, а сад видим да је Вулин у праву – „Политика” је о тој бици извештавала пре сто година, па што сад да се прави важна.

Много се извињавамо и Зорани Михајловић што је „Политика” закерала кад је она ту скоро у Закону о безбедности саобраћаја прописивала медијима како да пишу. И нека нас је Агенција за безбедност саобраћаја казнила тако што је буџетски новац за кампању „Вежи појас” дала само таблоидима. И то само онима који се штампају латиницом, и само онима који крше Кодекс новинара Србије.

Извињавамо се опозицији што је „Политика” породични лист и што не користимо реч „стока”.

Много се извињавамо Александру Вучићу што још не знамо ко нам је власник и што је пре две године обећао да ће то да истражи до краја. Такође се извињавамо и онима који су „Политику” кришом продали тајанственом власнику, ког можда нервира што се ми толико распитујемо.

Извињавамо се Јелени Милић и Петру Луковићу што објављујемо Мирослава Лазанског који их толико нервира.

Лично се извињавам Иштвану Каићу што сам му објавила само 100.000 словних знакова, а он је хтео још. Свечано обећавам да више нећу ни слова. Уједно се извињавам и Каићевом друштву у Институту за јавну политику Владимира Бебе Поповића.

Извињавам се и читаоцима што сам морала да се „извињавам” горепоменутима.