АКТУЕЛНО

Александар Мезјајев: МЕЂУНАРОДНО ПРАВОСУЂЕ У АКЦИЈИ – ОПТУЖБА БЕЗ ДОКАЗА


Међународни медији нас непрекидно уверавају да такозвано “међународно правосуђе” представља највиши ниво примене права. Српска јавност одлично зна колико вреди МТБЈ и какви су његови стандарди. Међутим, сви дефекти присутни у МТБЈ у потпуности су присутни и у свим другим органима тог злогласног међународног правосуђа. У том смислу и у међународном кривичном суду (МКС).

9. 12. 2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Међународни кривични суд у Хагу

Међународни кривични суд у Хагу

Тужилаштво Међународног кривичног суда у Хагу 5. децембра је одустало од оптужбе у односу на председника Кеније Ухуру Кенијатија. Та одлука представља одговор на одлуку суда који је дан раније затражио од тужилаштва или да почне судски процес или да призна да нема доказа и у том случају у потпуности повуче оптужбу и прекине процес.[1]На тај начин је тужилаштво признало да нема доказа за кривицу шефа кенијске државе!

Како оценити одлуку Међународног кривичног суда?

С једне стране, чини се да је суд донео праведну одлуку и осигурао права оптуженог. Међутим, то је само површан утисак.

Прво, поставља се питање да ли је могуће разматрати предмет председника Кеније као некакав спор између тужилаштва са једне стране и судија са друге стране? На први поглед, чини се да управо тако стоје ствари. А у ствари се ради само о игри срачунатој за наивне лаике. Овај случај треба оцењивати у његовој целини, јер судије и тужилаштво иако представљају различите јединице, ипак припадају једном органу – Међународном кривичном суду (у оквирима овог текста ми ћемо проанализирати то веома чудно достигнуће савремене правне мисли када тужилаштво постане саставни део судског органа!). Тако да би представљало велику грешку сматрати делатност различитих јединица једног органа, као борбу међу различитим субјектима. Међународни кривични суд је један субјекат и његове одлуке имају јединствен смисао. Схватајући то, схватамо и да се пред нама одиграва обична представа. У чему се састоје узроци и скривени смисао тога?

Чињеница да оптужба против председника Кеније није правни него политички акт, било је јасно још у тренутку подизања оптужнице 2011. године. Међутим, суд је у јануару 2012. године прихватио ту оптужницу.[2]Тачније, судије су прихватиле оптужбу против двојице од тројице оптужених. Подвлачимо, то су урадиле управо судије, а не тужилаштво. На тај начин суд не може да иступа у улози некаквог “чувара права” Ухуру Кенијатија, јер је пре две године признао све те доказе као убедљиве, а како се сада испоставило, њих уопште нема (!!!). Сада суд ћути о томе на који начин су непостојећи докази били прихваћени од стране суда…

То што се са тим предметом даље догађало, представља још већи скандал који показује управо улогу суда. Већ после прихватања оптужнице од стране судија у односу према два од три лица, тужилаштво је само опозвало оптужницу против још једног (Ф. Мутатуре)! То јест, тужилаштво је признало да докази које је оно предочило суду нису довољни одмах после тога кад их је суд признао потпуно уверљивим! Тако да је на одређеним етапама суд наступао у непријатнијем светлу чак и од самог тужилаштва. И ту епизоду суд такође не жели сада да спомиње.

На тај начин репресивна улога суда у том предмету је много суштинскија од улоге тужилаштва. Због тога игра са злим тужилаштвом и добрим судом у МКС не може проћи! У сваком случају, ми не смемо веровати у овакву представу! То како данас дејствује МКС – представља покушај да се спаси сопствено лице у моменту када једноставно немају никаквих доказа.

Издавши саопштење за медије о томе да се одустаје од наставка процеса против председника Кеније, главни тужилац МКС Ф. Бенсуда изјавила је да је узрок за то било одсуство сарадње владе Кеније са тужилаштвом. Међутим, таква изјава без предочавања доказа – представља само доказ више непрофесионализма главног тужиоца главног међународног суда! Чак и ако би речи Ф. Бенсуде одговарале стварности, она би морала предочити доказе за своје нове оптужбе. Ако доказа опет нема, то онда значи да једноставно сама тужитељка чини злочине. Злочиначке клевете! У овом случају тужилаштво МКС исто као и судије покушава да остави добар утисак у лошој утакмици. А то увек испадне смешно! Тако је Ф. Бенсуда разматрајући оптужбе против председника Кеније, изјавила да је садашње повлачење оптужнице не спречава да у будућности поново покрене поступак када прикупи више доказа![3]Сличне изјаве говоре о томе да је МКС постао локомотива промовисања репресивног права, где право оптуженог нема никаквог значаја. Свако лице на свету данас може бити оптужено за злочине без било каквог доказа и чак после повлачења оптужнице наставља да буде под претњом!

Постоји још један аспект овог предмета. Данас се у Африци (и не само тамо!) разматра делатност МКС као “лов на Африканце”. Таква дефиниција коју је изнео председник Уганде Ј. Мусевени, потпуно је оправдана. Сви предмети који се данас налазе пред разматрањем МКС – односе се искључиво на Африку (Кенија, Судан, Обала Слоноваче, Мали, Уганда, Конго, Централно-Афричка Република и Либија). Штавише, чак и прелиминарна истрага која још није довела до званичног стадијума “предмета” – такође се односи само на Африку (Нигерија и Гвинеја). Притом управо афричке државе представљају најмногобројнију регионалну групу држава-чланица Статута МКС. Афричке земље су већ одавно изразиле своје чуђење због чега МКС сматра да главни међународни злочинци живе само у Африци, међутим, истинска криза у односима између суда и држава афричког континента изникла је тек после подизања оптужнице против председника Кеније У. Кенијатија. Јер одсуство доказа за кривицу Кенијатија је било свима очигледно још од самог почетка предмета 2011. године – сада је само дошло до признања те чињенице од стране тужилаштва! Заседање Афричког Савеза на највећем нивоу показало је да државе Африке једноставно могу изаћи из састава учесника Статута МКС. На тај начин је прекидање поступка “Тужилаштво против Ухуру Кенијатија” представљало покушај суда да предупреди катастрофални масовни излазак афричких држава из Статута МКС па је то био још један разлог за прекид поступка. Тако нам историјат развоја предмета против председника Кеније убедљиво сведочи да без заједничке позиције земаља Африке које су иступиле против самовоље МКС, предмет Кенијатија не би био затворен. Управо из овог угла треба разматрати “доброту” и “објективност” међународних судских институција у целини. Те институције нити су судске нити су правне. То су политички органи и одлуке у њима се доносе искључиво из политичких разлога. У тим институцијама није могуће добити предмет уз помоћ права, па је на тај начин позиција земаља Африке која је и довела до затварања процеса Кенијатију, потпуно оправдана.



[1]
Prosecutor v. Uhuru Muigai Kenyatta. Decision on Prosecution’s application for a finding of non-compliance under Article 87(7) of the Statute. 3 December 2014 // http://www.icc-cpi.int/iccdocs/doc/doc1878157.pdf

[2] Prosecutor v. Francis Kirimi Muthaura, Uhuru Muigai Kenyatta And Mohammed Hussein Ali . Decision on the Confirmation of Charges Pursuant to Article 61(7)(a) and (b) of the Rome Statute. 23 January 2012 // http://www.icc-cpi.int/iccdocs/doc/doc1314543.pdf. Један од судија је гласао против ове одлуке, изјавивши да ситуација у Кенији у целини, и у овом предмету посебно, не потпада под јурисдикцију Међународног кривичног суда.

[3]Statement of the ICC Prosecutor on the withdrawal of charges against Uhuru Muigai Kenyatta // Види званични канал Међународног кривичног суда на Youtube: http://www.youtube.com/watch?v=s3HORJn15Mg