Док се цео свет наоружава као суманут, дотле Србија, према стандардима ЕП, треба да следи дискурс Жена у црном
29. 11. 2014. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић
1.
Од Војводе Шешеља било је сасвим довољно. Можда је, по хрватском укусу, премало метастаза на његовој јетри; можда је за европске стандарде недовољно дуго у притвору. Тек, озрачен хистеријом из Загреба и Стразбура, Војвода не мора да уради више ништа сем што је у овако важном тренутку и за категорије почетника и морона довољно јасно осветлио српски пут ка Бриселу и будућност српско-хрватских односа.
Није реч о томе што је Резолуција Европског парламента о Шешељу толико увредљива за Србију нити што је баш таква донета на предлог Хрватске. Није најгоре ни то што се он у њој третира као пресуђени ратни злочинац, па ни то што се Вучићу и Николићу као пример европског понашања у Србији наводи петоколонашка екипа Жена у црном. Реч је о нечем много важнијем: колико је потребно не знати ништа и колико се мора не видети ништа, па да не буде јасно да се жељени и прописани модел српског понашања пред вратима Европске уније може описати само као прохрватски, и у политичком смислу, и у културном, и у економском.
Али авај, ни то што се хрватски председник, уз скрушено ћутање званичног Београда, усуђује да српској судској власти оспори рехабилитацију генерала Драже Михаиловића, без позива да одговори како то његовом еуропском Хрватском стотине хиљада младих у црним мајицама кличу једном усташком певачу и разбијају ћириличне табле; ни то није довољно прохрватско понашање Београда. Није ни то што Ивица Тодорић контролише трећину српског малопродајног тржишта, ни то што се најбоље српске прехрамбене компаније продају Хрватима, ни то што је интервенцијом из Брисела на српском тржишту повлашћена хрватска дуванска индустрија, ни то што Београд води хрватску културну политику, ни то што као заливен ћути пред појавама неоусташтва, једнако као што ћути и Брисел – ништа од тога није довољно да би Зоран Милановић посетио Београд. Јер, по њему, антифашисти из хрватских и украјинских уџбеника, српска власт није показала „довољно културе“ дистанцирајући се од Шешеља, бар онолико колико су се оградиле ноторне Жене у црном. Није да се није трудила, тек српска политика ни под Вучићем није довољно прохрватска, што би за њу, судећи према резолуцији Европског парламента, морао да буде европски стандард.
2.
Није овде реч о двоструким стандардима и позивању на право, што, све скупа, на крају постаје део српског фолклорног кукања и проклињања судбине. Јер, кад истог дана после осуде из Стразбура крене притисак прохрватског лобија у Београду, надутог од западне подршке и донација, да би српска политика морала бити још више прохрватска јер, ако није, онда је неизоставно националистичка, тад дискурс Загреба и Стразбура постаје део српске јавне свести, што у резултату говори само како је ђаво одавно однео шалу и како се овде ради о сасвим основним стварима које се тичу пуког државног и националног опстанка.
Оштро међусобно конкуришући у испуњавању западне политичке агенде, а не у настојању да сачува државу и народ – чак и кад постаје сасвим јасно да су западна и народна агенда у дубокој колизији – српска политичка класа полази од милион пута поновљене и још милион пута оборене западне претпоставке о завршетку историје. Према тој поставци примењеној на наше прилике, Србија је свој рат, који није смела да води, изгубила 90-тих година, и то је чињеница коначна, во вјеки вјекова, тако да све што може јесте да се на крају историје понаша као поражена страна. А то ће рећи да на сопственој територији и са сопственим народом води прохрватску политику и да, када случајно не води њу, води проалбанску, процрногорску и пробошњачку. У слободнијим интерпретацијама овдашње политичке класе, Србија, док економски не ојача, мора да у регионалним оквирима буде мања од ока оних који је посматрају, мора да се повлачи, неће ли на том крају историје преживети само под условом да буде довољно слаба и довољно мала да би била довољно невидљива у деценијама које јој нису биле наклоњене.
Данас цела политичка класа у Србији, бар оно што видимо у парламенту, ради управо на том циљу: она се надмеће пред странцима ко ће ефикасније, брже и неприметније Србију учинити саображеном свом европском стандарду, као земљу која, водећи искључиво политику у корист својих суседа и својих непријатеља, постаје све неприметнија на геополитичкој мапи. Осим разумног питања како то Србија мисли да економски ојача ако економски сваког дана слаби, таква политика, по правилу, није симпатична, али не мора обавезно да буде погрешна. Наравно под условом да је њена основна претпоставка тачна – да је заиста историја завршила у својој крајњој тачки и да је та тачка осветљена српским коначним поразом.
3.
Пре него што размотримо да ли је полазна претпоставка исправна, хајде најпре да видимо докле смо са том политиком стигли? Јесмо ли се можда погнуте главе предали раду и ојачали економију? Јесу ли нам Албанци опростили што су нас протерали с Косова, па сад међу нама пријатељство цвета? Хрвати су нам халалили Јасеновац, „Бљесак“ и „Олују“, док нас је Борис Тадић учио како да у миру живимо са својим суседом и поново летујемо у Ровињу? Или можда сви они очитују жељу да са Србима живе у миру, на равноправној основи, у цветању привредне и друге сарадње? Има ли икога међу нама ко верује да је тако?
Јер, ако је тако, како то да званични Загреб не уме да цени ни толико што је од Србије добио, ништа не дајући заузврат, него још треба да се бичујемо сваки пут кад Војвода изјави нешто што им се не допада? Ако смо онако прогутали онолике жабе и дронове са Едијем Рамом, зашто су Албанци, чим се он вратио у Тирану, затворили своје тржиште за српске лекове? Ништа од тога није се десило јер регионална стабилност, како ту играчку воле да зову у Бриселу, није постигнута измирењем зараћених страна – осим ако потврда измирења није оно кад Тадић Иви Јосиповићу дарује Лексикон Yu-митологије, а овај њему књигу о српским злочинима у Вуковару. Уместо тога, регионална стабилност – зар ни толико не можемо да схватимо – постиже се непрестаним комадањем, слабљењем и черупањем Србије.
4.
Ако је наступио крај историје и ако су Срби то схватили пре осталих – рецимо Тадић и Николић, који кажу да Србија никад више неће ратовати, ваљда ни ако буде нападнута – како да то нису схватили Хрвати. Јер, да јесу, зар би се онолико наоружавали из арсенала НАТО, додуше одбаченим системима старим две деценије, што је у односу на старост српског гвожђа ипак рани пубертет. Дакле, зашто на крају историје наоружавају Хрвате? Да се бране од Словенаца? Зашто на крају историје НАТО на Косову прави албанску војску? За параду у Дреници?
Да ли нам о крају историје сведочи нови генсек НАТО Јенс Столтенберг, иначе смирен човек за разлику од неуротичног Расмусена, кад позива земље чланице Алијансе да се наоружавају? „Ми више не живимо у мирним временима“, каже он позивајући да се повећају расходи за одбрану. Лепо је чути да први пут у историји једна Холандија, Португалија или Данска више не живе у мирним временима, док Србија за то време живи.
5.
Напади из Хрватске, резолуција из Стразбура и сила претњи са којима се Србија суочила не само да сведоче о томе да историја није завршена него да се убрзава и да њен циклус који је започео 1989. године улази у своју завршницу. За Србију та завршница би се могла десити и пре: онда кад јој историјском неодговорношћу њене политичке класе и кукавном издајом њене елите кичма за било какав отпор буде сломљена и кад остане без икаквог избора, као надница за верност активнијим играчима, рецимо наоружаним Албанцима и Хрватима.
Како она ту завршницу чека? Наоружана као коло српских сестара? Опасна као мува у супи? Не, то не може бити нормнално.
6.
Противници данашње сарадње између Србије и Русије имају један јак аргумент на својој страни. Он гласи: Срби не смеју превише да сарађују са Москвом јер ће их Запад казнити. Ако пак дозволе да их Русија наоружава, ризикују чак војни притисак са Запада. Да, то је тачно, ризик постоји.
Зато хајде да видимо ко ће Србију наоружати ако окрене леђа Русима? Амери? Немци? Или можда Хрвати? Или је код нас победило уверење да смо најбезбеднији ненаоружани и слаби.
Окренемо ли леђа Русији, не само да нас нико неће наоружати већ ћемо бити раскомадани, таман према оним шавовима мржње које нам исцртавају најновији притисци из Загреба и Стразбура. Ко то не види као претњу тај не види ништа.
А све то значи да, бирајући између Брисела и Москве, Србија не може избећи даље притиске и нападе, који, врло вероватно, могу бити и војни. Избором између Брисела и Москве или – да будем сасвим прецизан – између тога да крене усусрет руским понудама или да им окрене леђа, Србија бира између тога да бурне дане који јој следе дочека голорука и дезоријентисана или наоружана и спремна. Речју, Србија која окрене леђа Москви биће Србија која има више поверења у милост својих непријатеља него у сопствену и снагу својих пријатеља.
7.
Знам многе, чак и међу добронамерницима, који ће овакво изношење неопходности да Србија драматичне дане дочека наоружана сматрати сувише милитантним и агресивним. Док једном Јенсу Столтенбергу политичка коректност дозвољава да земље НАТО позива на наоружавање јер је са мирним данима готово, док иста та коректност Агиму Чекуу налаже да отворено најављује војску Косова и док Хрватска учи Србију политичкој коректности слажући оружје у своје магацине, дотле се задовољавајући ниво коректности Србије, према прописаним стандардима Европског парламента, очитује у дискурсу Жена у црном.
Зато је важна европска резолуција: после ње нико више не може да каже да није знао и да је био изненађен. Пристанак на тај ниво полит-коректности – где и питање српске способности за самоодбрану постаје нелегитимно – за српску политичку класу и олош-елиту, којима је покретање таквих питања испод владајућег културног и политичког обрасца, биће смртни грех – највећи у оштрој конкуренцији претходних. Зато хвала Војводи Шешељу за хрватску и европску резолуцију: има ствари које само може он. И ствари која су могуће само око њега.
Категорије:АКТУЕЛНО, АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА, Бомбардовање, Ванредно Стање, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Европа, Жељко Цвијановић, ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА, КОСОВО И МЕТОХИЈА, Наоружање, Нато, Национално питање, Новости, ОБАВЕШТЕЊЕ, Окупација, ПОЛИТИКА, РЕГИОН, Родољубље, Русија, СВЕТ, СРБИЈА, Сатанизација Срба, Страдање Срба, Хрватски геноцид над Србима, будућност, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Srbija moze sama da se naoruza .
Свиђа ми сеСвиђа ми се
А где је ту Тадићи сестрић ујаков. *****једно заборављено. Доле силе мрака и не разума и сви они који су се одрекли својих предака и постали мрзитељи рода.
/Неприличне речи нису дозвољене у коментарима.
Редакција./
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Уместо тога, регионална стабилност – зар ни толико не можемо да схватимо – постиже се непрестаним комадањем, слабљењем и черупањем Србије.
===========================================================================
Схватио сам ја то одавно. Зато што су они, који и данас представљају Србију од убица нашег благочестивог народа добили задатак и новац ( само на Гочу 2008 године 18 милиона евра) да нас, нашу јадну дечицу и наше унуке што пре сахране, и униште нашу лепу и опљачкану домовину.
…………………………….. у прилогу, никада демантованом, за који би сваки частан човек одавно тужио новинара за клевету и добио га и у нашег криминалном судству …………………..
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=196&cl=06
Са вером и надом, да ћемо дочекати дан да им народ пресуди за све злочине, и да их једном великом метлом почисти на ђубриште историје.
И да пусти воду.
Даће љубљени Господ да ће сви они са својим газдама да приме своју плату.
С вером у васкрслог Господа, до ослобођења.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Не знам колико имам простора, али ово што желим да пошаљем је писано пре две, до три године, па Ви сад’ видите колико је ту неких предвиђања и мојих гласних размишљања.Унапред хвала на стрпљењу.Добили смо статус, и са њиме???
Коначно добисмо и тај толико жељени “статус“, а шта смо добили ретко ко зна и хоће искрено да објасни, а још мање хоће да каже или несме да каже шта смо дали да бисмо добили отворену капију у дворишту, а врата од куће чувају 27 добермана, па ти уђи и ухвати се за кваку ако ниси понео још нешто за сваког добермана понаособ.
Неко хоће Трепчу, неко помиње Влахе, неко да помера границу са средине Дунава на другу обалу, неко реституцију и на крају ће рећи светски моћници,“Ви признате Косово као нову државу, ми вас примимо у другу лигу да играте квалификације, а Тачија ћемо најурити у неку од припремљених држава, јер је он одрадио своје, а то је за вас уступак за признање, а можда ћемо га и процесуирати, ако се ви на пример одрекнете Русије, резолуције 1244 и приступите Нато-у“.Војводину, Санџак и Прешевску долину ћемо оставити за реализацију неких следећих уцена!
Кажу са статутом смо добили већу могућност извоза, да се то они можда не спрдају са нама, или се спрдају ови наши, па шта то ми можемо да извеземо осим у оквиру пољопривреде, али нормално када задовољимо разне “хасабе“’, и то на кашичицу да задовољимо форму, јер када би којим случајем урадили и део онога што стварно можемо у тој области а можемо стварно много , партијски војници из “дивизије“ “увознички лоби“ би нас сасекли до те мере, јер и свог председника не слушају када поклања изборну струју, изборни угаљ, или лицемерје у виду изјаве коалиционих првака “да Србија није ништа изгубила, нити платила неку цену за ту кандидатуру“, па господо из коалиције, ако за вас Косово није нека цена, кажите то народу у изборној кампањи, успут им покажите и нову званичну мапу Србије.
Кажу са статутом смо добили и нова радна места, ако су то нова радна места по систему Динкићевих субвенција, плаћамо то три и више година, како се ко договори, а онда нам се деси неки Сартид, неки Магнохром, неке Нибенс групе, где опет држава под знацима навода мора да спашава, и гле чуда сетили се баш у изборној години, па ти проблеми нису од јуче.
Кажу статутом добијамо боље услове за пољопривреду, за производњу воћа и поврћа, меса и млека. Ма не добијамо ми боље услове, него нам постављају веће услове од досадшњих, а ми, ако их не испоштујемо нема ништа од извоза.Колико је један правник способан да води пољопривреду, говори најновија ситуација око уговора о откупу малина.
Кажу статутом смо добили боље услове у образовању, па сада можемо да студирамо и у иностранству, као до сада да тога није ни било, па одакле су дошли Новаковић, Удовички,Ђелић, Питић, Влаховић Јелашић и остали има их увек толико колико њима треба да контролишу оно што треба, токове новца. Приступачни фондови, они су лепо рекли приступ, али не и коришћење.Док не одрадимо такозване реформе по њиховим дикататима нема ништа од тога.
Кажу статутом смо добили у култури бољи положај уметника, ма не живи се од тог и таквог бољег положаја, већ од ваљане упослености уметника, а када су они упослени до те мере да их гледате често у свим жанровима њиховог еснафа, не бринем се онда за њихов положај у друштву.
И на крају највеће лицемерје ове власти по мени, када кажу у области здравства смо статутом добили највише, приступ овоме и ономе, од лечења у иностранству до специјализација, па тога је и до сада било, а нико да спомене огроман број људи који не може да дође до своје основне терапије лековима јер су погасили и уништили фабрике које производе те лекове, Нитроглицерин на пример, Литијум стабилизатор, цитостатике и сличне њима потребне лекове и инекције, да би нудили увозне производе по много већим ценама успут и неадекватне већ сличне, а лекари одлично знају шта у медицини значи “слично“, и колико времена треба да се пацијенту нађе и прилагоди адекватна замена терапије. Некада и никада не стигнемо до заменске терапије. Пацијент који је се са успехом лечио у породичном кућном амбијенту, јефтинијом терапијом, нашим лековима које производе наши људи у нашим фабрикама, и од тог свог рада живе и хране своје породице, због похлепе увозничког лобија и неадекватне реакције власти, пацијент заврашава у Лази, фабрика у рукама неког преваранта блиском власти, а радници из тих фабрика на улици.
О вакцинама нећу да трошим папир јер је доста тога речено, али још увек не све.
И да се разумемо, не кажем ја да није добро што смо добили статус, не може нико и да хоће да херметички затвори проток идеја, људи, капитала информација, робе, па тргују људи и у рату, али која је цена.Ако је Тадић мислио да је статус добио на извињењима, ако мисли да га је добио на клањању у Сребреници, ако мисли да га је добио на грљењу са Хрватима, греши.У питању су само интереси и ништа више, не кажем да ово горе побројано није требало чинити, треба развијати “добросуседске“ односе, али кад неко заиста и искрено хоће да ти помогне, како се куну ови “европејци“, они то учине као у случају са Мађарском, Румунијом и Бугарском, па приме Србију онаква каква јесте, а то ако не знају каква и колика је Србија нека прочитају Устав наше земље или документ који су они донели 1244 УН, ту све лепо пише.
Него друго нешто мене брине, да све можда до сада чињено овој земљи није у основи освета и реваншизам сада јачег за прошла времена, реваншизам који бојим се да неће скоро стати!
Аутор
Костић Др. Горан стр.ецц. и опер.менаџер
члан Савета за енергетику и Савета за економију С.Н.С. Лазаревац
Гласно размишљање!
Седим, читам, а никако из више пута прочитан текст да разумем. Кроз главу, онај когнитивни део мозга, ако га још има, ми не шаље сигнале сазнајности прочитаног, а све из разлога моје опседнутости Косовом, мојом постојбином, мојим размишљањима шта учинити у овој немоћи, а да то личи на нешто што се доле зове, бити свој на своме, шта учинити одавде, а да то може бити добро за њих доле, добро за све нас, добро за ове које себе називају Европејцима, а не ратовати!
Примећујем, да ли само ја или нас има још,Немци нас окружују истим онима којима су и прошли пут, надам се да разумете кад је то било прошли пут, само сада потпомогнути још по некима преко баре, још по некима са југа и севера, Тачиј(ерцима),Ч(л)анцима, исток и запад са старим знанцима.Шта да очекујеш друго него реванш за претходна времена.
Од кога него Хабсбурговаца и Немаца заједно.
Шта да очекујеш даље, када се види о чему се ради, Немци јашу поново! Даваћу, давао сам и дајем и капом и шаком на крајњи југ Европе, православној браћи нашој имају они добра острва. Да успут дамо и некима поред да се намера не примети баш о`ма како кажу Лале, да хоћемо да их оробимо економски. Крајњи југ Европе мислио да може и даље као лош домаћин да се понаша, па узимао и немилице трошио незарађено.
Добар домаћин из амбара узима онолико колико има, лако купује, а тешко продаје, познаје и поштује хијерархију, повуче ноге к` себи, ако је губер кратак, па кад створи и настави губер, испружи ноге, а кад` створи вишак, покрије неког поред себе!
Стискају их сад и политички да попусте Македонији код имена, а још више финансијски, нас да признамо што се признати не може, Мило помери се дер мало да ти ове примимо у ЕЗ, тобоже без тебе, Хрватску ћемо сад, Мађаре, Румуне, Бугаре смо већ примили јер су они „одувек“ Европејци били чим су изашли из загрљаја Руса, а и добри су за европски штит.
Док смо их примили у окриље наше европско, брзо ћемо их наградити и Нато-ом, тако да смо целину заокружили, а ти Србијо гледај `дећеш тако окружена „пријатељима“ кад на време ниси изабрала прави пут, ако ико може да ми каже у овом тренутку, шта је прави пут.
Опкољени смо са свих страна, и шта год да покушамо бићемо спречени од земаља сателитчића, како им ја тепам, (увек ће бити нека која ће по директиви, или има још већих проблема него ми са Косовом, да нам изиграва пријатеља, а биће прегласана тамо где се гласа).Немци и Французи не примећују или су касно приметили, да им Америка преко Британије смешта, а она ће балансирати тамо где се интереси поклапају као у нашем случају на Косову, а тамо где треба биће нових плишаних револуција, Арапских пролећа и милосрдних Анђела, биће искре радости која ће се упалити посредством истих тих сателита Европских, али ће наравно водени топови у суседству бити спремни да ту искру радости угасе, до чим неком залуталом чауром која долази „не знамо са које стране“ погодимо некога ко је за то предвиђен у плану активности који се зове, “ штап и шаргарепа“.
Значи ево ти мало наде, дајем ти је ја који сам Европејац, наде која само код нас последња нестаје, радуј се и надај се људски је то, док ти и оно мало воље и истрајности не нестане, док и то мало отпора који пружаш да би опстао на своме, на својој косовској земљи, коју ти ја демократски туђинац и овог пута јачи од тебе отимам за другог, док те ја демократски туђинац не утучем до те мере да кажеш:
Е нећу да одустанем од резолуције 1244, е вратићу са Русијом и Кином то у Уједињене нације, како знам и умем, е вратићу све избеглице на своја огњишта референдумским питањем, „јесте ли за повратак на своја огњишта“, јесте ли ви који сте отуда отишли пре 20, или 30 или четрдесет година за повратак на земљу ваших предака у свој родни град или ту негде где ће нас сада бити 200 хиљада избеглица и 200-300 хиљада нових повратника Чарнојевића.Ми сада четрдесетогодишњаци, педесетогодишњаци, и шездесетогодишњаци и старији ко хоће, који смо родитељи, деде и можда по неки прадеда, враћамо се уз државни програм повратка, (без младости док се не створе услови), а услове су да држава купује преосталу непродату земљу од срба, од цркве, инкогнито(шиптари ти је неће продати), и тако повратком и насељавањем мењамо демографску карту, јачамо српске средине, јачамо списак бирача у тим срединама, освајамо власт где се то може, на исти начин како су и они насељавањем шиптара из Албаније мењали ситуацију у своју корист.
Куповина земље би се извела како рекох под патронатом државе,а извела би се штампаним новцем који би се убацивао на Косово преко наших људи. Исто као што Америка ради свуда по свету, штампа паре, и под плаштом страних улагања гура их у туђе земље свуда по свету, немајући притом ни потребу за контролом, јер купује земљу непостојећим реалним новцем, па и њима када затреба, направе халабуку о светској економској кризи, доштампају колико им треба у том тренутку, светској заједници пријаве пола од тога, а другом половином ратују и купују по свету државице за своје потребе.Ми морамо да схватимо да се коло среће увек окреће, да се и точак историје окреће заједно са њиме, по мом скромном резону, биће још прекрајања граница у будућности, е баш због тога мора се заузети права стартна позиција, а то можемо само ако смо присутни доле.
Земља на име физичког лица на коришћење 99год., а тапија државна.
Држава уз помоћ српских, руских, и кинеских бизнисмена, а о „свом трошку“ купује фирме по Косову упошљава повратнике, перфидно за запад јача привреду такозване самозване републике Косово, а ради на економском јачању средина у којима су већински живаљ Срби и по неки Албанац, полако се ширити просторно, наталитетом односно популационом политиком која несме бити мања од четворо деце у почетку,(повратници на своја огњишта) а касније и више колико то економска снага дозвољава (сви Чарнојевићи).Значи ништа о њима без њих, о народу без народа, о проблему који је заједнички, па хајде да га тако и решавамо, „заједнички“.
Ако ми кренемо са толиким бројем људи на своја огњишта по плаштом повратка и „нашег њиховог министра за повратак избеглица који седи у њиховој Влади , са толиким бројем људи „Чарнојевића“, сигуран сам да ће се и Европа другачије понашати и другачије размишљати, и мораће да попустити много више него што и сами мислимо, јер јачањем Русије и Кине морамо тражити експлицитно примењивање резолуције 1244 у делу повратка полиције и војске, али сада са учињеним предрадњама на већу територију под Србима, и опслуживање много већег броја људи на тој територији.Неко ће рећи то су глинени голубови, можда ће то неко од нас и бити, али нека жртва мора да буде да би неко од будућих генерација имао бенифите. Па и мост када се прави предвиђају се жртве.
То је процес који ће трајати, који неће бити лак, који неће бити кратак, трајаће можда и деценијама, али морамо, и морају бити стрпљиви сви они који желе добро Србији који желе добро нашој косовској земљи и браћи на њој, морамо предухитрити Турке, који се на мала врата базе „Бондстил“ враћају на Косово, ако то неко жели да примети, и мислим да не постоје такви креативци који би тако лагано донели одлуку да нападу на „Руски“ и „Кинески“ капитал на Косову и Метохији, ако на време реагујемо на примерен начин!
Ето и не приметих да у свом гласном размишљању исписах четири листа, и дадох једну идеју за решење Косовске драме.
Аутор
Костић Горан
О.О. СНС Лазаревац
Свиђа ми сеСвиђа ми се