Извор: Ирина Зосенко
Превод: Љиљана Јовановић

Писмо украјинског војника кући…
Степановка…
…
Хоћу да вам прочитам писмо украјинског војника кући. Нећу рећи његово име, ни презиме. Али хоћу да кажем да тако размишљају многи украјински војници који су хтели да виде истину. Нису је сакрили у души. А ви послушајте и размислите, посебно ви које Порошенко и његова власт шаље да убијате мирне грађане Донбаса.
…

У Кијев, мами

Здраво моји рођени, оче, мама и жено моја вољена, и рођени мој сине Аљошка.
Ево већ трећи месец се налазим у Донбасу, где се води безумни братоубилачки рат.
Да мили моји, братоубилачки, беспоштедни рат.
Када су нас слали на југоисток, команданти су нас убеђивали да ћемо ратовати за ослобођење Донбаса од агресора и терориста.
Мама, мила моја мама, показало се да смо терористи у Донбасу у ствари МИ, украјинска армија и нацoнална гарда. Ми смо дошли код њих, на њихову земљу са авионима, тенковима, ракетним системима, бомбардујемо градове и села и уништавамо домове мирног становништва, болнице, дечије вртиће, школе и тако даље.

***

Разговор са девојчицом:

Колико ти је година?
Две?
Паметнице моја. Кријеш се у подруму када пуца.
А ти се не бојиш када пуцају? Чујеш како пуцају?
Падала су дрва…
Падала су дрва, значи пуцали су и дрва су пала…
Тенкови пуцали и дрвета су пала. Сунце моје…

***

Ми, украјинска војска, убијамо наш народ, своју браћу, сестре, старце, жене и децу.
Сва земља Донбаса покривена је крвљу, гори, мирише на паљевину и прах.
Мамице, мила моја, ја нећу више да грешим душу, да убијам невине људе, браћу и сестре.
Нећу да гледам како гину на хиљаде мојих другова из украјинске армије. Како их сахрањујемо у ровове нацгарде у заједничке гробове, а ти момци су тако хтели да живе.
Мама мила ја сам мислио да власти Украјине брину о нама који смо у Донбасу, али овде у Донбасу сам сигуран, да смо ми за њих само и само топовско месо.
Опростите ми моји рођени другови, овде у Донбасу ја сам све схватио. И даље да убијам своје сестре и браћу – нећу! Зато ми опростите али ја одбијам даља наређења кијевске хунте.
Опрости ми Украјино али ја нисам фашиста! 
Браћо Украјинци официри и војници, колико ће још мајчинских суза протећи док не зауставимо овај братоубилачки безумни рат. То је наш први задатак, да се заустави ово безумље. Реците сви заједно: 

НЕ РАТУ!
НЕЋЕМО ИЋИ ДА УБИЈАМО У ДОНБАСУ!
СЛАВА БРАТСКИМ СЛОВЕНСКИМ НАРОДИМА!

***

Хоћу да се обратим Украјинском народу:

Погледајте овде што се десило, и објасните ми молим вас: да ли сте због овога дошли у Донбас? Дошли сте у Донбас с мачом? Ево шта се десило, ми смо морали да узмемо мач. Молим вас не долазите, не треба. Нама је овде добро. Не треба да долазите. Немате шта овде да тражите. Мени је жао да ви овде гинете. Реците ми, зашто? Ми смо сви Украјинци. У Украјини сви живимо. А то што говоримо руским језиком, па шта? Зар је то толико лоше? Језик не треба да нас дели. Живите са вашима мајкама, женама, децом, да би они имали очеве, мужеве и синове, здраве и читаве. Њима сте тамо потребни. Овде нама нисте потребни. И молим вас не долазите… Ја вас као мама молим. Немате овде шта да тражите.