АКТУЕЛНО

Неки барови у Лавову нуде посетиоцима коктел „Путинова крв“ – ЛАВОВ ПОГОДИЛА ЧУМА НАЦИЗМА


ЛАВОВ ПОГОДИЛА ЧУМА НАЦИЗМА – МОСКОВСКИ ПИСАЦ У ИНСПЕКЦИЈИ УКРАЈИНСКИХ НАЦИОНАЛИСТИЧКИХ РАСПОЛОЖЕЊА

Пише: Всеволод НЕПОГОДИН, писац
  • Ушао сам у оближњу цркву. У току је била јутарња служба, али сам издржао само пет минута. Проповед је – на украјинском – држао епископ. Говорио је о спољном непријатељу који је дошао да заузме територију Украјине, о председнику-кукавици који је побегао у Русију, о неопходности да се узима оружје у руке. Црква је била дупке пуна… 
  • Ево га и подне. Централна улица Лавова – Проспект Слободе – затворена је за саобраћај. Њоме свечано марширају бандеровци у униформама, у пратњи коњице и дувачког оркестра који свира нацистичке маршеве из 30-тих година
  • Пришао сам једној уличној тезги са књигама. Било ми је довољно да само прочитам наслове књига: „Нахтигал у питањима и одговорима“, „Москаљи нису ни Руси ни Словени“, „Фашизам Јануковича и Путина“…
  • Грађани Лавова показују ниво културе оних који остављају записе по његовим подземним пролазима и по зидовима. То је варварство, средњовековље које нема ништа заједничко са савременом цивилизацијом

19. 11. 2014. ФАКТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Зграда Опере у Лавову

Зграда Опере у Лавову

          ИДЕЈА да отпутујем у Лавов у инспекцију тамошњих националистичких расположења дошла ми је одавно, па сам решио да отпутујем на један домаћи меч тамошњег фудбалског клуба „Карпати“.

Стигао сам возом, а већ после десет минута пешачења нашао сам се поред споменика Степану Бандери.

У његовом подножју су два увела букета цвећа. На Бандериним ногама је црвено-црна застава Украјинске устаничке армије (УУА). На споменику се види беличасти трагови птичјег измета – изгледа да су бандеровци сувише лењи да споменик свом кумиру одржавају како ваља.

На клупама поред споменика је прљаво, свуда около су празне лименке од пива и папир у који је била упакована домаћа брза храна.

У седам ујутро поред споменика већ су се фотографисали туристи. Сам споменик Бандери налази се у улици Степана Бандере у коју се „уливају“ улице Хероја УУА и Јевгенија Коноваљца.

Гледам велики билборд у Бандериној улици и схватам да је на њему предизборни плакат Ирине Фарион. Текст је на украјинском а гласи: „29. априла се навршава 98 година од почетка победничких битака украјинских стрелаца са московским окупаторима на планини Маковка“.

На меморијалној табли посвећеној Коноваљцу, оснивачу Организације украјинских националиста, венци су солиднији од букета положених на споменик Бандери.

Много се говори о улози украјинских медија у зомбирању становништа, али се прећуткује утицај Грко-католичке цркве на масе.

Ушао сам у оближњу цркву. У току је била јутарња служба, али сам издржао само пет минута.

Проповед је – на украјинском – држао епископ. Говорио је о спољном непријатељу који је дошао да заузме територију Украјине, о председнику-кукавици који је побегао у Русију, о неопходности да се узима оружје у руке. Реч овог епископа више је личила на предизборни пропагандистички говор кандидата за посланика, а не на монолог црквеног човека. Црква је, иначе, била дупке пуна. Становници Лавова отворених уста су слушали епископа, нимало не сумњајући у оно што је говорио.

Ушао сам у једну кафетерију да бих доручковао и био сам шокиран избором песама које су се могле чути из звучника. Пре годину дана у тој истој кафетерији сам слушао избор европске поп музике, а данас су се чуле на брзину снимљене песмице на украјинском са веома тужном поруком: дошла су преломна времена, треба бранити Украјину, није страшно умрети у борби, ако погинеш за Украјину – постаћеш херој.

Грађани Лавова су подвргнути моћном идеолошком „бомбардовању“. Становници Галиције су религиозан народ, а епископова реч је за њих много важнија него реч популарног тв-водитеља.

Прошао сам поред још једне католичке цркве. Управо у тренуцима када је пристизао катафалк са телом официра украјинске армије који је погинуо у Донбасу. Довезли су га на отпевање.

Потрудио сам се да чујем шта говоре окупљени рођаци и пријатељи погинулог и схватио да му је било 40 година и да је убијен пре два дана код Дебаљцева. Пажљиво сам погледао њихова лица и шта мислите да ли сам на њима видео жалост, мржњу или жељу за осветом? Ништа од тога. На лицима родбине погинулог – недоумица. Они , изгледа, не схватају шта се заиста догађа у Украјини.

Сви њихови разговори сводили су се на то како да породица од државе што пре добије материјалну помоћ за сахрану. А зашто је погинуо њихов син, отац и муж – то их није узбуђивало превише. Аналитичко размишљање изгледа да данас у Лавову није актуелно.

Ево га и подне. Централна улица Лавова – Проспект Слободе – затворена је за саобраћај. Њоме свечано марширају бандеровци у униформама, у пратњи коњице и дувачког оркестра који свира нацистичке маршеве из 30-тих година.

Ако сам 2. маја у Одеси имао осећај да сам се нашао у филму „Оклопњача Потемкин“, сада ми се у Лавову чинило да сам се преместио у филм „Кабаре“ Боба Фоса. Јер, овдашњи фашисти помпезно корачају улицама, а туристи који стоје са стране се смешкају и праве да се ништа не догађа.

Пришао сам једној уличној тезги са књигама. Било ми је довољно да само прочитам наслове књига: „Нахтигал у питањима и одговорима“, „Москаљи нису ни Руси ни Словени“, „Фашизам Јануковича и Путина“…

На стадиону „Украјина“ – уочи утакмице „Карпата“ из разгласа се чује песма са рефреном „Шаржер за шаржером за борбу дај – украјински устаниче никада не одступај!“.

Међу навијачима су се лако уочавали младићи у јакнама са нацистичком свастиком на грудима, онаквом какву су за свој амблем узели припадници казненог батаљона „Азов“.

Споменик Степану Бандери у Лавову

 

Фудбалери „Карпата“ изашли су на меч у бело-зеленим дресовима, а деца, коју су водили за руке, сва су била у црвено-црним униформама које су симболизовале поштовање према УУА.

Црно-црвене заставе УУА могле су се видети по целом стадиону.

Трибине су скандирале стандардне антируске пароле, али се мени чинило: некако млако и без воље. Међутим, са одушевљењем су навијачи „Карпата“ на украјинском извикивали: „Удри Москаља! Удри Москаља“ Удри Москаља – слажите лешеве! Узимајте митраљез у руке и убацујте нови шаржер!“

Навијачи су више пута скандирали „Руска курва!“ и „Бандера, Шухевич – хероји Украјине!“

Било је забавно гледати како 70-годишње деде, које и не могу да ходају како ваља, почињу да имитирају скокове уз познато украјинско клицање: „Ко не скаче – тај Москаљ!“

Навијачи „Карпата“ изгледају толико непрестижно да сам се одмах присетио почетка 90-тих. Јер, обучени су у шта је ко могао, дотераних и са укусом обучених људи практично нисам видео, а у погледима – ојађеност због пустих џепова и хронично слабе исхране.

Цене су у Лавову – смешне. Шољица чаја у кафеу у центру града два пута је јефтинија него одлазак у тоалет у московском Медведкову.

У свим продавницама, кафетеријама и по тезгама налазе се кутије за прикупљање новчане помоћи за Украјинце који се боре у Донбасу.

Становници Лавова као да не признају елементарну зрочно-последичну везу: убацујеш гривне у те кутије за рат, а добијаш сандуке са мртвим рођацима, пријатељима или познаницима.

„Небеску стотину“ (Украјинце убијене на евромајдану у Кијеву) помињу и где треба и где не треба, толико да то брзо постаје одбојно.

„Небеском стотином“ шпекулишу сви одреда. Она се помиње и на афишама балетских представа и на позивима на гастрономске вечеринке.

У знак сећања на „небеску стотину“ већ су склепане десетине приповетки и есеја. Књигама о „небеској стотини“ претрпане су полице букинистичких продавница.

Оних који просе – представљајући се као син погинулог припадника „небеске стотине“ – има ништа мање него што је било „синова“ поручника Шмита.

Такве просјаке ја сам заобилазио.

За мене је пријатна неочекиваност било само једно: руску реч имао сам прилике да чујем мчешће него што сам очекивао.

На руском говоре посетиоци ресторана и туристи, али се и њихови разговори некако своде на политику.

Центар Лавова је препун понижавајућих приказа лика Владимира Путина. Такви прикази се могу видети и у излозима ресторана и у арт-галеријама. Неки барови позивају на алкохолни коктел „Путинова крв“.

Не бих да наводим све увреде на рачун председника Руске Федерације, али сматрам да Лавов, који то себи дозвољава, више нема право да се назива „културном престоницом Украјине“ и европским градом.

Грађани Лавова показују ниво културе оних који остављају записе по његовим подземним пролазима и по зидовима. То је варварство, средњовековље које нема ништа заједничко са савременом цивилизацијом.

Украјински медији воле да пишу како у земљи „заправо и нема никаквих бандероваца“. А у суштини: све врви од бандероваца које је лако препознати по трозупцима.

Парада „бандероваца“ у Лавову

 

По Лавову се шета много мушкараца у маскирним униформама са ознакама разних казнених батаљона. Изгледа да је то неки модни тренд јер желе да оставе утисак на девојке…

Лавов је погодила чума нацизма. Веома је тешко остати урачунљив ако мораш да живиш у таквој атмосфери.

Данашњи Лавов је град фашистичког безумља, у којем бело називају црним и обрнуто.

Једна добровољка је до мене дојурила на ролшуама и затражила да убацим новац у кутију на којој је писало „Украјина ратује! Помозите јој!“

Нисам јој ништа дао, али су они који су око мене седели по клупама отварали новчанике и убацивали гривне у ту кутију.

Људи који желе мир никада неће из својих џепова спонзорисати рат, али је та мисао, авај, данас несхватљива грађанима Лавова.

2 replies »

  1. LVOV JE SRAMOTA UKRAJINE
    Posle putešetvija po Rusiji i nezaboravnog boravka u Lenjingradu 1972.godine grupu srpskih turista sam doveo u Lavov. Ono što se donekle ponegde primećivalo u Kijevu u Lavovu je bilo očigledno. Neljubazni domaćini, mrzovoljni, bahati, aljkavi i antiruski raspoloženi. Doduše to raspoloženje nisu smeli javno da ispoljavaju pa su pribegavali izgovorima kako negde žure ili da ne znaju kojim se putem do te i te ulice dolazi. Na moje pitanje zašto su takvi LJudmila iz Minska mi je kratko odgovorila „Fašisti“ Tada sam sasvim malo znao o „banderovcima“ tek malo više o ukrajinskoj galicijskioj fašističkoj diviziji koja je pod komandom nemačkog SS generala napadala Smolensk.LJudmila je studirala srpski jezik, dolazila je nekoliko puta u Beograd na seminare, po poznavanju naše istorije, kulture i umetnosti činilo se kao da je u Srbiji odrasla. Iz razgovora sa njom sam saznao za zverstva koja su za vreme drugog svetskog rata počinilu Ukrajinci (fašisti) ruskom narodu. Ja sam tada Sovjetski Savez doživljao kao komunističku tamnicu ali sam LJudmili pokušavao da kažem da je , makar i takav komunistički Sovjetski savaez u čijem sastavu je bila i Ukrajina oslobodio moju Zemlju, da je mnogo njenih sunarodnika, Rusa, Belorusa Ukrajinaca, Gruzina i ostalih svoje kosti ostavilo u Srbiji i da mi ovaj odnos Ukrajinaca i Rusa nije sasvim jasan. „Oni su naše Ustaše“ odgovorila mi je kratko da kraće a ni jasnije ne može biti. Potom sam saznao da je Hruščov mobilisao Ukrajince i da nije među njima bilo dobrovoljaca koji su bili spremni da krenu na Berlin pa ni na Beograd.A šta to moje uši danas čuju od američkog ambasadora u Beogradu Majkla Kirbija da je Jugoslaviju oslobađala Ukrajinska „Crvena armija“ pa su i Bugari iznenada postali antifašisti, kako vreme prolazi antifašisti će biti i Nemci a mi Srbi i Rusi verovatno fašisti.Od ograničenog debilnog američkog jezuita se ništa bolje nije moglo očekivati. Zato me ne iznenađuje fašistička i nacistička ikonografija kojom je okićena Ukrajina. Ne iznenađuje ni satanistički poziv na koktel od Putinove krvi. Ono što moj razum ne može da prihvati je podrška tzv. demokratskog Zapada povratku zločinačkog naci- fašizma na scenu i ne samo politička već materijalna i vojna pomoć. Kruna beščašća je kukavički i kurvinski odnos srpskog državnog vrha prema herojskoj borbi Novorusije u odbrani svojih vekovnih ognjišta i golih života.Ne bi me iznenadila ni javna podrška banderovcima od strane srpskih vlasti jer kvislinzi su na svim meridijanima isti.

    Miodrag Tomić Stublinski
    20. novembar 2014.

    Свиђа ми се