Преосвећени архипастири, драги оци, браћо и сестре! Ево нас, освештасмо споменик руском императору и мученику Николају II, подигнут на прекрасном месту у Београду. Налазећи се данас пред овим спомеником, одужујемо се последњем руском самодршцу, чији се светли лик и име поштује далеко ван граница наше Отабџине, настанивши се у срцима Срба.
У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности.
Ношени таласом патриотизма, првих дана и месеци Великог рата војници су као један пошли за својим врховним вођом. Али касније је наш народ заведен, и одрекавши се цара, Отаџбине, вере, привучен обећањима о социјалном благостању и једнакости, срушио је сопствену земљу и светиње предака. Цар Николај и његова породица су, боравећи у потпуној самоћи у кући породице Ипатјев у Јекатеринбургу на Уралу, сачували своју чврсту веру, посвећеност Богу и љубав према Русији. Оно што ми знамо о последњим данима живота ове породице јесте задивљујуће истински хришћански однос према патњи, понижавању и самој смрти.
У совјетско време у нашој земљи су покушавали да избришу сећање на Императора Николаја II и да оцрне период његове владавине, представљајући људима лик реакционара, који је представљао упориште социјалне неправде и извора свих невоља. Време је ставило све на своје место. Данас у нашој земљи име последњег руског императора многи људи везују за жртвени подвиг служења и посвећености Отаџбини и хришћански дух самопрегора за ближње.
Радује нас што се и у српском народу чува љубав према цару Николају, који је тако много учинио да Србија остане слободна земља. За све Србе руски император је важна историјска личност, изузетна по свом значају. Срби га поштују не само као државника и светитеља Православне Цркве, већ и као заштитника српског народа.
Желео бих да се срдачно захвалим свима онима који су учествовали у припреми, промоцији и реализацији пројекта стварања тог значајног споменика, како са руске, тако и са српске стране. Изражавамо посебне речи захвалности властима Русије и Србије, црквеним великодостојницима Српске Патријаршије, дародавцима и добротворима који су дали свој допринос изради споменика, вајарима и идејним творцима читаве замисли.
Изражавам наду да ће сваки човек који буде долазио на ово место одати почаст и поштовање жртвеној љубави императора Николаја II према Србији и њеним становницима. Уверен сам да ће споменик који је подигнут постати очигледан симбол тесних веза између наша два народа, које се ослањају на заједничку прошлост и садашњост, а усмерене су ка будућности.
Молитвама светог цара мученика Николаја нека сачува Господ у миру, на много година и у благостању, народе Србије и Русије.
18. 11. 2014. За ФБР приредила Биљана Диковић, Извор:МАГАЦИН/Православнајапородица
СРБски ФБРепортер 
Нико и никад није поднио толику жртву за српски народ као свети руски цар НИКОЛАЈ. Коначно је и било време да му се одужимо и подигнемо достојни споменик у знак сећања на његову немерљиву жртву коју је учинио искључиво из љубави. Као што су догађаји из 1914 оставили неизбрисив белег у историји, тако ће верујем и овај догаћај покренути сценарио, састављен горе у вишим сверама, који ће српском народу вратити крвљу стечено право да поново живи слободно. Верујем да је дизање споменика цару мученику симболичан почетак тога процеса, који се опет само и једино може остварити уз помоћ браће Руса. Споменик је прелеп на прелепом месту. Ипак, предлажем да се на платоу нађе место за нешто као књигу утисака, камену наравно, у којој би биле упсане речи владике Николаја посвећене цару и његовој жртви. Ништа лепше, искреније и истинитије није написано о цару, а два страдалника за веру и отаџбину из два братска народа би била видљиво повезана на овом светом месту, да нас вазда подсећају ко су нам браћа и пријатељи.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Opste je poznato da se zapadno-evropski i americki imperijalisti, koje olicavaju
svemocne velike trijalisticke korporacije, tz. „Veliki izabranici“, veliki finansijeri, carobnjaci idolatriskog drustva medjunarodne masonerije, rimski katolicki templari i kabalisti nisu mogli pomiriti sa povratkom Rusije na Balkansko poluostrvo posle Krimskog rata i Pariskog mira, zbog cega je i doslo do Prvog svetskog rata, sto najbolje odslikava i knjiga Parkera Tomasa Muna, gde stoji:
“…Velika pobeda Balkanskih saveznika u Nemackoj i Austriji shvacena je kao
veliki korak unazad: za Rusiju kao istinskog zastitnika Balkanskih saveznika to
je bila diplomatska pobeda. Da je imala podrsku Nemacke i Italije, Austrija bi
napala Srbiju u julu 1913. godine…
Samo u svetlu ovih sukobljenih imperijalistickih planova moze se sagledati
pravi znacaj atentata, koji je pocinjen na prasnjavoj ulici u Sarajevu u junu
1914, koji je bio povod austriskog napada na Srbiju. To je za Austriju bio veci
povod za rat protiv Srbije nego svi sukobi koji su bili sa malenim susedom; to
je bio veci povod za rat nego sto je bilo suzbijanje pan-srpskog zagovaranja
raspada Habsburske monarhije. Takodje, bio je to kljucni potez u igri na
blisko-istocnoj sahovskoj tabli, koju su igrali Evropski diplomati i
finansijeri. Becka Vlada je verovatno nameravala da izvrsi okupaciju Srbije, da
je drzi u ropskom stanju, da dodeli jedan deo srpske teritorije Bugarskoj a
drugi deo Albaniji, da je svede na pravo ropsko stanje i da osnuje pro –
Austrisku Balkansku ligu. Na jednoj strani Berlin se pretvarao kao
nezainteresovan zbog diplomatskih razloga a na drugoj strani je bio angazovan u
podrsci austriskoj sili i prestizu, kako bi mogla da osigura Austrisko-Nemacku
prevlast na Balkanu. Iza Srbije stala je Rusija, koja je imala nameru da
dominira na Balkanu i Carigradu a iza Austrije stao je nemacki imperijalizam,
odlucan da po svaku cenu ostvari “Nemacki prodor na istok.” (Vidi: Parker
Thomas Moon, Imperijalizam i svetska politika ( Poglavlje XI, Blisko- istocno
pitanje staro i novo) Nju Jork, 1927, str. 258 – 259).
Engleski tekst glasi:
“… For Germany and Austria the overwhelming victory of the Balkan allies
against Turkey was therefore a distinct setback: for Russia, proud parent of
the Balkan alliance, a diplomatic triumph. Austria would have drawn the sword
against Serbia in July, 1913, had Germany and Italy been willing to back her…
Only in the light of these clashing imperialist aims can one perceive the full
significance of the crime that was committed in the dusty street of Sarajevo,
in June 1914, and of the resulting Austrian attack on Serbia. It was more than
a quarrel between Austria and her small neighbor; it was more than a question
of suppressing pan-Serbian agitation for the dismemberment of the Hapsburg
monarchy. It was also a crucial move in the Near Eastern chess game played by
the financiers and diplomat of Europe. The Vienna Government probably intended
to invade Serbia, assign some Serbian territory to Bulgaria and Albania, reduce
Serbia to a properly servile condition, and found a pro-Austrian Balkan league.
Berlin, though pretending disinterestedness for diplomatic reasons, was vitally
concerned, not only to preserve Austria’s strength and prestige, but also to
insure Austro-German predominance in the Balkans. Behind Serbia loomed the
Russian aim of dominating the Balkans and Constantinople; behind Austria
towered German imperialism, determined to safeguard the “German road to the
East.” (Vidi: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI,
Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, page 258 – 259).
Свиђа ми сеСвиђа ми се