ТРИБИНА “ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ИЗАЗОВИ ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА” ОДРЖАНА 7.11.2014.ГОД. У ЗГРАДИ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ „САВА“, НОВИ БЕОГРАД. ПРЕДАВАЧ ЈЕ БИЛА КОСАРА ГАВРИЛОВИЋ КЊИЖЕВНИК И ПРЕВОДИЛАЦ, А ВОДИТЕЉ ТРИБИНЕ САША ШТАТКИЋ. ТРИБИНУ ЈЕ ОРГАНИЗОВАЛА СВЕСРПСКА НАРОДНА (политичка) ОРГАНИЗАЦИЈА СРБИ НА ОКУП.

„За мене је Косово почетак и крај свих наших блага и свих наших проблема. Ако ми нађемо одговор на питање Косова и Метохије наћићемо одговор на све остало што нас мучи. Косово је за мене тај главни изазов – за друге није. Можда је то нешто што је тек на крају листе главних изазова, али, то је можда зато што ви не знате шта је Косово. И, пре него што се растанемо, учинићу све што могу да вам покажем, да вам објасним шта је за мене Косово и шта би требало да буде Косово за све нас, за свакога Србина, за целу Србију…“ (Косара Гавриловић)

14. 11. 2014. СРБИ НА ОКУП, за ФБР приредила Биљана Диковић

***

ТРИБИНА: ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ИЗАЗОВИ ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА, одржана 7. 11. 2014. године у згради Месне заједнице „САВА“, Нови Београд, у организацији СНО „СРБИ НА ОКУП“.
ПРЕДАВАЧ: Косара Гавриловић, књижевник и преводилац
ВОДИТЕЉ: Саша Штаткић

+ транскрипт предавања урадила Биљана Диковић за СРБски ФБРепортер

Оно што нам је потребно, то је да знамо – шта је наша стварност, и да знамо – да ли смо ми задовољни с тим шта је наша стварност. Је ли је то стварност коју желимо да буде наша стварност или хоћемо нешто друго? То је изазов – знати шта хоћемо да будемо и да имамо у свом животу. То је наш изазов. Није само то, то је наш изазов, то је једини и главни, једини изазов који имамо. Јер, ако ми прихватимо тај изазов као нешто за шта се морамо борити, за шта ћемо се борити, и остаћемо у борби до краја без обзира да ли ћемо имати успеха, да ли ћемо бити успешни у тој борби, онда смо нашли излаз и решење проблема свих осталих изазова.
За мене тај изазов је Косово. За мене је Косово почетак и крај свих наших блага и свих наших проблема. Ако ми нађемо одговор на питање Косова и Метохије наћићемо одговор на све остало што нас мучи. Косово је за мене тај главни изазов – за друге није. Можда је то нешто што је тек на крају листе главних изазова, али, то је можда зато што ви не знате шта је Косово. И, пре него што се растанемо, учинићу све што могу да вам покажем, да вам објасним шта је за мене Косово и шта би требало да буде Косово за све нас, за свакога Србина, за целу Србију…

Зашто ја мислим, у ствари не мислим, него знам – да је Косово наш главни изазов? Зато док год је Косово наше Косово има наде да ћемо опстати као народ и као држава.
Немојте ми рећи да је то сложена ствар. Немојте ми рећи да Косово више није наше. Оно јесте наше, оно ће бити наше док год наша држава званично, у име народа, не потпише да га се народ одриче. Да ли је наша Влада нешто тако већ потписала?Ако је то учињено, то је учињено тајно и зато је незаконито. То је наша срамота. Не њихова, не Дачића, пре њега Тадића, не Вучића, никога другог, то је њихов злочин, не срамота јер они за срамоту не знају. Они не знају за срамоту, али то је злочин њихов. И било да они верују у Бога или не, они ће пред Богом одговарати за тај злочин. Али, ми ћемо одговарати за срамоту што смо им дозволили да нас воде за нос… и да ли само за нос, јер ми не можемо да кажемо да нисмо знали какви су, ми знамо какви су, али немамо енергију, немамо жељу да се супроставимо томе.
Ако се ми не супроставимо томе ми ћемо одговарати за ту, не само за нашу срамоту, то је друго, већ и за злочин који они чине. Јер, ми, ви гледате како се злочин врши пред вама, и ништа не учините да га спречите – ви сте одговорни за то.

Ако се ми данас тако лако одрекнемо од једне петине наше територије, сутра ћемо се одрећи Прешева, прекосутра ћемо се одрећи целога тзв. Санџака, нак`сутра ћемо се одрећи Срема, Баната и Бачке, и шта ће да нам остане? Шта нам је остало? И када нам остане апсолутно ништа онда су сви наши изазови постали ирелевантни.
Зато, браћо и сестре, зато је Косово одговор на све наше изазове, јер ми нећемо бити овде да решавамо остале проблеме, јер нас више неће бити. То је тако, ви морате да признате да је то тако.

Неко би овде могао, у ствари, морао да ми каже да грешим. Требало би неко да ми каже – не, није Косово, није опстанак Косова као нашег Косова, наш највећи, најглавнији изазов. Неко треба да нам каже да је тај изазов у ствари јерес, односно сврх-јерес – екуменизам, и ја се слажем с тим.
Али, ако се осећам неквалификована да говорим о православној вери у којој сам рођена, у којој сам крштена, у којој сам век провела, како бих се осећала да ми неко тражи да говорим о сврхи јереси? То тек није за мене, то тек није ни за кога. Сад знамо шта ја мислим о тој другој половини наше теме и можемо да пређемо на почетак… на веру православну, о којој ја нисам способна да говорим, ако нам остане времена ја ћу да вам кажем зашто нисам способна. Зашто не желим да учествујем у расправама о мојој православној вери.

Ко смо ми, ми овде окупљени? Ми се сви познајемо. Имам утисак да, мање-више свако сам ја лице овде већ видела у Барајеву, у Љуљацима, пред Патријаршијом, ми смо своји. Кад ми кажемо православље, кад ми кажемо православна вера, или православна црква, или владика православне цркве, кога ми видимо? Ми видимо Владику Артемија. Ми видимо човека који је једини дигао свој глас у заштиту Косова и за опстанак народа српског на Косову. На Косову, или како би Владика тражио од нас да кажемо – на Косову и Метохији. Тако да никада, никада не заборавимо, да та област увек је имала за цркву посебно значење и посебну важност, и за коју је црква увек била најважнији фактор у животу.

Нажалост, има већ деценија, две, можда више, да та црква не мисли тако о Косову. За њу то није важна област. За званичну цркву нашу православну Косово је само једна огромна препрека на путу за Европу. И због тога, да би се отарасили тог страшног терета, те препреке на путу за Европу, званична црква је наградила нашег Владику – тог највећег и најхрабријег браниоца не само Косова већ и православне вере и њених канона, он је највећи бранилац, он је највећи наш канониста – тог човека за те разлоге, званична православна црква је прогањала на Косову, и прогнала са Косова и даље га гони. Ви знате, ви знате сви да је он не само прогнан са Косова, он је лишен свакога достојанства, видљивог достојанства, материјалног достојанства, лишен је титуле Епископа рашко-призренског, није нико могао да га лиши достојанства у очима Бога и у очима његових следбеника. Ви већ знате да ја нисам способна да говорим о вери, али можда не знате да сам итекако способна, итекако чак позвана да говорим о Владики Артемију и о његовом подвигу, о његовим патњама за оно што је учинио за нас, што је учинио за Христа. Чак ни ми, ја мислим, не знамо много о дугу који дугујемо Владици Артемију, ми, ти, ја, сви ми овде. Не само дугујемо Владици Артемију, него никад се не можемо одужити, ми не можемо чак ни да се захвалимо њему, јер нема тих речи, ми не знамо те речи које морамо да употребимо да би му се захвалили што нам је дао кров над главом, кров над главом…

***

Али, то нас не ослобађа обавезе да му се некако одужимо. Да непрестано се трудимо, да му узвратимо бар делић хришћанске љубави с којом нам је он дао кров над главом.
Где би се ми, где би се ми молили данас? Где би палили свеће за наше мртве и живе, где би се причешћивали, крстили децу, парастосе за наше претке служили, да није било њега? Да није било Владике Артемија, његове духовне снаге и подвига, његових катакомби? Једино што можемо да урадимо то је да никада не скренемо с пута којим нас је он повео.
Наравно Владика Артемије не би то рекао. Он је у ствари мени рекао да није он то учинио, већ је Бог то учинио. Наравно да је Бог то учинио, зато што Бог све чини. Али, Бог бира своја оруђа. И кога је Бог изабрао за своје оруђе овде? Иринеја Буловића, Иринеја нишког Гавриловића – нашег патријарха такозваног? Није. Атанасија, Амфилохија? Не, Он је изабрао Владику Артемија.
Ми то видимо боље него Владика, зато што је он ближе Богу и не види себе. А нама је Владика Артемије ближе, што није добро, што значи ми смо ми далеко од врло добрих хришћана, јесмо, то је наша стварност, ми видимо њега, а кроз њега Бога, и не смемо да скренемо с пута којим нас је он повео.
Ја га добро познајем. Ја сам Владику Артемија упознала 1978. године на Косову, кад ме позвала наша игуманија, тадашња игуманија Татјана, да дођем у цркву следеће недеље, јер ће у цркви бити игуман црноречки и њему треба нека услуга, тако је почело наше познанство. Онда сам почела и да радим, касније сам почела да радим за њега, повремено, кад сам била овде `96 године прошлог века, имали смо неке заједничке пројекте Владика Артемије и ја, односно отац Васа Делић који је онда био Владикин секретар, па онда 2000-те године Владика ме је позвао да му помогнем с преводима, да дођем на Косово одмах после рата, па 2001. године, то су биле посете на одређено време, шест недеља у 2000-ој години, неких три месеца у крајем 2000. и почетком 2001. године.
Ми смо урадили заједно у Вашингтону, кад год је долазио у Вашингтон или су га Срби позивали на нешто, неку прославу и слично, рецимо почетком 90-их година, 1991. године дошао је у Вашингтон заједно са игуманом Дечана Теодосијем, кога смо ми сви прихватили као светитеља са фреске, тако је он изгледао.То су били такозвани Српски дани на Конгресном брду у Вашингтону, сви Срби из САД и из Канаде дођу у Вашингтон, да разговарају са својим сенаторима и конгресменима, и тако даље, и позивају неке важне Србе из Србије, бивше Југославије, да дођу, да прославе те дане с њима. Тако су позвали Владику Артемија, и он је дошао са Теодосијем, и ја чујем како две жене говоре на енглеском, Српкиње не говоре увек српски кад напусте земљу, каже – Сада разумемо шта значи ангеоски ред… два анђела то су били Артемије и Теодосије. Неко се мења, неко остаје исти.

Негде, после 2001. године, ја нисам више долазила, нису ме више звали, нисам се ја њему јављала, он је Владика, ја не желим да га узнемиравам, али ја сам нешто осетила, после погрома, да нешто није у реду. У то време ја сам била у доста добрим односима са тадашњим јеромонахом Иринејем Добријевићем, данашњим епископом аустралијским и новозеландским, и њему сам увек помагала. Упознали смо се раније, `94 године, када је Митрополит Јован загребачки дошао у Вашингтон да разговара сенаторима итд. Он, млад богослов у то време Мирко се звао, Мирко Добријевић, је био у његовој пратњи, и он је требао да преводи за њега. Мене су позвали да преводим за њега, нису знали да ће он доћи са неким, и Мирко је био врло срећан да ми уступи своје место као преводиоца, да ја преводим да би он могао да слуша, у реду. И тако смо се упознали, он је био врло фино створење. И он се мења, човек се мења. Други човек се не мења. Тако Бог одреди. Ми смо постали добри пријатељи. Ја знам да сам преводила сва његова писма, српским епископима, нисам схватила да су та писма стварно била припрема за његову кадидатуру за епископа касније. Док није написао једно писмо, Иринеј Добиријевић, свим владикама који су били у Синоду у то доба, и свима је донео неки поклон, свакоме је дао, сваком владици члану Синода је дао метражу кинеске свиле, довољну за облачење то се каже на руском, прекриваче за одежде, за епископа и његовог ђакона. То су страшне паре, руско-подземна кинеска свила. А једноме од њих, Атанасију Јевтићу је врло скупоцен крст послао и молио ме је писмом, то је он написао на енглеском, пропратна писма за њих, више него раскошне поклоне.

И ја му кажем, ја њих све зовем тако драги моји унуци, поштовани оче и драго унуче, ово ће бити крај једног лепог познанства, јер ја не умем да пишем оваква писма, овакве компликоване похвале, и могу да вам кажем да у тој јадној Србији потребно је много ствари, али скупоцена кинеска свила баш није потребна.
Ако сте хтели те паре да потрошите, могли сте да их потрошите на много боље, много важније ствари, као рецимо на Косово и тако даље, и ја не могу то да радим више. И он се страшно уплашио – Косара ви сте ме погрешно разумели, – Нисам погрешно разумела, ви се удварате овим људима, ја не умем да се удварам, ја тај речник не знам и не желим то више да радим. И нисам очекивала више да чујем од њега. Али, 2004. године ја осетим да се нешто дешава са Владиком Артемијем, и јавим му се. Кажем му – Имате ли вести о Владици Артемију? Нисам схватила да је он у том тренутку у ствари већ, да се… нисам знала шта се дешава… Он ми напише писмо и каже ми – Видите Владика Артемије је тешко болестан, тешко болестан физички, али посебно психички, и да они не знају уопште шта да раде с тим. Ја му напишем одговор и кажем – Ја не верујем у то. Зашто сам рекла да не верујем? Зато што сам рекла и ових дана мом пароху, јер сам онда ишла у руску цркву, можда да сам остала у СПЦ у Вашингтону можда би знала нешто о чему се ради, шта се дешава, али у ствари не би знала ништа јер се то некако крило.
Све се то крило, све се то тајно радило, је ли? И кажем оцу Виктору – Бојим се… Он ме пита – Јесте ли нешто чули о Владици Артемију? Ја кажем – Не, и то ме брине, мислим да ће га прогласити лудим, јер то је оно што комунисти раде, а ово је очигледно врло комунистичка гарнитура. То је сигурно. Ви, или свог противника прогласите за лудог и пошаљете га у лудницу, или га убијете и онда му дате раскошан државни погреб. Као што је то било са Максимом Горким, кад се он разочарао комунизмом они су га убили, али су га фантастично лепо испратили на онај свет. Ја кажем – ја нећу да касним. И кажем, кад сам добила писмо од Мирка ја сам схватила да се стварно нешто страшно дешава. И кажем – ја вама не верујем и немојте ми више писати.
Онда сам ја написала писмо Васи Делићу, који је оставио Владику Артемија, и питам њега шта се дешава. И он је доста скучено, да он није болестан, да није болестан – то је јасно рекао, али ситуација у цркви је страшна, просто страшна, Косово је рак-рана на нашем телу и да се не зна шта ће бити…

***

А онда ја пошаљем друго писмо, питам га – а где је владика Атанасије? Он кратко одговара – Највећи Владикин непријатељ.
А ја сам исто тада добро познавала владику Атанасија, јер сам исто са њим сарађивала, преводила за њега и ми смо се много волели и много поштовали. И шта се дешава…

Био је један мој познаник у Вашингтону који је ишао у школу и на Универзитет са нашим владиком, некадашњим тимочким, а сада жички, јел` тако, Јустином. Ја кажем – Напиши писмо њему, школски друг, питај њега шта да радимо, шта даље, шта каже то чедо Владике Артемија. Шта он каже – Држите се што даље од обе стране као што се ја држим.
Какав је то епископ? Мислим да је то горе него да је рекао – приђите нама, ја идем са овом гарнитуром, оставите Артемија… Не знам како може епископ да ми каже држи се подаље и од једне и од друге стране. И ми знамо да се нешто ужасно овде дешава. А не знамо шта. Јер, нико не обавештава дијаспору. Наравно да нико не обавештава дијаспору, то је велика грешка.
Углавном, једног дана зазвони телефон, био је један професор кога смо ми много волели у Америци, он је Србин, Ђорђе Вид Томашевић, имао је исти глас као Иринеј Добријевић. Ја се јавим, кажем – Ђорђе, онако обрадовано, а Иринеј каже – Није Ђорђе Косара, овде је ваш пријатељ Иринеј. Ја кажем – Шта сте хтели? Ја сам само рекла – Немојте ми се више јављати, ја не верујем у ваше приче. Каже – владика Теодосије жели да разговара са вама. Ја, још увек сећајући се онога лика са фреске, кажем – ја би радо разговарала с њим. Каже – Косара, много ми је потребно да вас видим, имамо пуно тога о чему треба да разговарамо. Ја кажем – наравно, кад год, где год, што ће Иринеј да уреди, а нека, само да вам кажем једну ствар, унапред, да знате, ја Владику Артемија нећу оставити без обзира шта ви имате да ми кажете. Он каже – Ни ја нећу да га оставим, ја га нисам оставио, молим вас, врло радо ћу доћи да вас видим, чекајте мој телефонски позив. Никад се више није јавио.

И они су се стварно трудили да Владику прогласе лудим. Мене нису убедили, нису никога убедили, никога, ни на једној ни на другој страни. То је једна од патњи Владике Артемија. Страшна је ствар када ви кажете некоме да је луд. Човек може да се запита – да ли сам ја стварно луд? Да мене неко пита јесам луда, ја би рекла – да, ја јесам. Вероватно, не знам, да би била луда… да нисам. Али, он се није дао, није се дао убедити да је луд.

Долази 2007. година. Опет тај исти пријатељ који се обратио епископу Јустину мени каже – Чуо сам да је Грачаница скоро константно и под константном опсадом светских медија, а нема више свог преводиоца, него мора да употреби преводиоца које тај новинар доводи из Приштине. Нико не може да контролише шта тај Приштевац говори на албанском. Преводи са српског на енглески, Владика не зна енглески… Па ја кажем – Побогу, како то, зар нема никога коби се примио да оде код Владике… то је страшна ствар.
То је страшна ствар да нико у Србији нема довољно куражи да оде на извесно време, не можете да се обавежете за живот, рецимо кажете три месеца, па ћемо после три месеца наћи неког другог, да оде на Косово да преводи за Владику Артемија у тим преговорима. Кад се ради о тако важној ствари не може да нађе никога.
Ја кажем – Кажите му, преко ваших веза, да сам му ја на располагању. Он мене зна, он зна да сам ја приглува, сад сам сасвим глува, ако могу, ако ме жели, сад имам више од деведесет, то је било 2007, колико сам тад имала… Али сам била стално овде, најмање пет година… али ми знамо шта се каже Псалам, ако у врло добром здрављу може да догура до осамдесет, а после осамдесет само куку-леле, а ја већ на пола пута тада до деведесет. И онда ми кажу – Дођите. И ја дођем, мислећи да ћу одмах да останем на Косову, у Грачаници, на самрти, и мислила сам да ће Албанци да ме убију. Не, Срби ће ме убити. Мислила сам – сад ћу да умрем на Косову, али човек каже а Бог располаже.

Човек и заборавља. И ми смо већ почели да заборављамо. Заборавља човек чак догађаје у којима је учествовао. И ми који смо били врло близу Владики Артемију, и остали смо врло близу њему, почели смо да заборављамо кроз шта је све тај човек прошао за веру и истину. И шта је добио за то? Свакако ће добити Царство Небеско, али није наше, није у нашим рукама да му доделимо Царство Небеско. Шта ће од нас, шта ће од Срба, Србије, да добије – ништа.
Али, човек заборавља због тога што није пријатно сећати се непријатних ствари. Ми заборављамо и сопствену патњу, ја знам да свакако заборављам сопствену патњу, односно, ја стварно правим, ја се потрудим да је заборавим, нећу с тим да живим.
Туђа патња је нешто друго, нешто друкчија, пре свега лакше је њу заборавити, а друго не смемо да је заборавимо. Ми можемо да кажемо – нећу ја да мислим на моју патњу, у стври то треба да кажемо, али не смемо да кажемо – нећу да мислим на патњу од мога брата који је много страдао и за мене, морамо да се сетимо. И због вас овде ја сам решила да прекрајам неке моје старе а и новије белешке о Владици Артемију, о Косову. Хтела сам да подсетим себе и да подсетим вас – на то што је било. Али, много је тих бележака., много, ја мислим, а времена је било мало… као што знате, да је портебно. А ја радим споро, јер сам стара. Не знам одакле да почнем, шта да вам кажем. То толико има, уопште не знам шта да кажем. Па сам узела тако нешто, насумице, нешто ми западне за око, можда сам потпуно погрешне изворе нашла, хтела сам да будем аутентична, и да вам то пренесем тачно, дословно онако како сам записала, али наравно да је то мене потресло, јер ја се тога сећам, да ли ћу вас данас да потресем не знам, зато што нисам дотеривала ништа.

На пример, ово је део нечег што сам ја рекла, а неко други забележио или снимио, 29. децембра 2012. године, после Свете литургије у катакомби Светог Саве у Жеровници. Замолио ме је отац Евтимије да кажем нешто о овом радосном дану и тако даље…
Дошла сам да будем у Грачаници са нашим Владиком Артемијем, јер просто није било другог избора… Њему је био потребан преводилац, а ја сам била преводилац… (Моја сестра је рекла – стара си, никаква, али ако икако можеш – мораш да одеш, то је то). Какав је то био избор: Грачаница, Косово, Владика Артемије. Ниједно од тих троје није имало ултиматума, да су ми рекли мораш да идеш на Косово отишла бих на Косово, јер Владика је био ту негде, да су ми рекли мораш да идеш код Владике Артемија ја бих знала да морам да идем, ако могу – морам, нема избора. Значи, није било избора, није било алтернативе а ја нисам тражила алтернативу.

Просто сам се одазвала једном позиву. Мислила сам да ћу тамо и умрети. Али, све што ми мислимо да ће да буде неће бити, а и зашто би било. Бог ће све то средити на најбољи начин. Ми ћемо знати да је то било оно право. Само ми то нисмо видели, јер су наши хоризонти скучени.

***

У предавању које сам одржала у Руској цркви у Вашингтону, мислим 2009. године, рекла сам између осталог ово…

Кад је епископ нишки, садашњи патријарх Иринеј такозвани, предао Владици Артемију наредбу Синода да се што пре врати у Призрен, наш Владика га је запитао – Ко ће тамо нас штитити? Одговорили су – тамо вам заштита неће бити потребна. И тај одговор је био тачан одговор, рекли су му истину.
Тамо Владици и онима које би Владика морао да поведе са собом заштита није била потребна, јер није била могућа. Тамо нико не би могао да их заштити, као што ни 17. марта 2004. године нико није заштитио ни Владичански двор, ни Богородицу Љевишку, ни Свете Архангеле, ни српско становништво, од којих је остало шака једна, можда десет људи…

Тако Синод православне цркве шаље православног српског Владику Артемија на мучеништво, загарантовано мучеништво, са невероватним цинизмом и не покушава да то прикрије…То је страшно.
То видети у свом животу је страшно, то није само било страшно за Владику Артемија, то је било страшно за нас што смо били са Владиком Артемијем.

Из истог предавања, то сам вам већ говорила преко реда, они давно покушавају да се ослободе њега, оптужујући га за лудост, то смо решили, то сам вам причала.

Враћамо се на овај врло кратки говор у катакомби код оца Евтимија.
Зашто Косово? Косово је Света Господња земља. Ја знам да ће овде бити други долазак Христов. Чак знам где ће се то догодити. Догодиће се или почетак или крај, а можда ће крај бити почетак, догодиће се у оној малој долини између страшних литица, невероватно лепих али страшних, где је некада стајао манастир Светих Архангела. Ја знам да ће ту бити наш крај, крај српскога народа. Све што је Косово, ту се сконцентрисало, у тој малој долини где је манастир Светих Архангела. Ми ћемо ту видети Христа. Видећемо Његов други долазак на земљу, та земља ће бити Косово.

Негде другде сам записала… Само Косово има нарочиту своју боју.

То је буквално… Кад дођете на Косово све је друкчије боје.
Зато Косово има нарочиту своју боју и нарочиту светлост, која само њему припада. Зато сва његова брда зраче, као да су обасјана светлошћу неког оромног кандила, али невидљивог, које светли иза њих. И Грачаница, коју већ пуне две године, гледамо… то је за време, ја сам провела пуне две године у Грачаници, од 2008. док ме није избацила… И Грачаница, која већ пуне две године гледам како лебди у ваздуху, кад год изиђем из своје келије и кад год се вратим у њу – видим Грачаницу како лебди над земљом.
Један археолог и један архитекта су ми објашњавали да је то само оптичка варка. Илузија, коју стварају савршена уравнотеженост свих њених појединих делова и потпуна хармонија која влада међу њима. А ја мислим, да она лебди у ваздуху јер је небо зове и вуче к себи. А она, нити може да одбије позив, јер не може небо да увреди, нити може да га прихвати, јер је посвећена Пресветој Богородици, и Малој и Великој Госпојини, за коју Тропар каже – да никада свет оставила није.

Зашто не желим да учествујем о расправама о православној вери?
ПРВО: Из два разлога.
Наша вера је оно што се зове јављена вера, откривна вера. Као што имамо јављене иконе, сећате се, рецимо Нерукотворни Спас. То су иконе које су нерукотворне и или су рукотворне иконе које су нестале и после неколико векова пронађене, рецимо икона Знаменаја руска, највећа Светиња руска, коју су Монголи нашли у граду Курск, преломили је на два дела, један део бацили на једну а други део на другу страну и она је нестала… И онда се два века касније испод једног корена, дебелог корења дрвећа, избило је на површину, неко је нашао једну икону, једну целовиту икону, али се види да је била преломљена. Остао је ожиљак. Она је нашла свој пут, две стране су нашле свој пут, спојиле се, и појавиле се. Јављена икона. Има пуно тих. Наша вера јављена вера, то јест, она је откривена, о њој постоје књиге, ми имамо Свете књиге, имамо Свето Писмо, и имамо ми као православни цео опус Светих Отаца. То је врло важно, све што хоћете да знате о православној вери је ту, и само ту, само ту. Читајте то. Ако вам нешто није јасно, отидите код свог духовника и питајте. Његов одговор, вашег духовника, можда неће да вас задовољи, није ваше да решите да ће да вас задовољи или не, и не можете да идете као што се иде у „шопинг“, овде идем у ову радњу не допада ми се овај „бренд“ као што кажете ви, идемо у другу радњу, трећу… не можете тако. Ви имате свог духовника, слушајте га. Ако он греши по вама, није на вама да га исправљате,није. То је прво. Према томе, расправе о нашој вери су ту да би се побило оно што је у нашим Светим књигама, или је ту да би се сакрило незнање, то је важно, оне литературе које су требали да прочитају.

ДРУГО. Наша вера је наше највеће благо. Ја не кријем да сам ја православна. Ја носим крст. Ако га сакријем све се бојим да ће га неко скинути с врата мога. Где ми држимо наше драгоцености? Не носите их тек тако. Наша вера је наша љубав према Богу. Будите мало… када чујете некога ко вам детаљно прича о својој љубави према својој жени, итд, то је приватна ствар. То је ваша лична ствар. То је наше скупно благо и то је наше лично благо. Немојте то износити пред друштво народа.

ТРЕЋЕ. Речи су врло опасна ствар. Ја волим речи. Ја волим језик. Ја уживам у литератури, у песмама. Ја знам како се лако човек може завести речима. Немојте себе излагати том искушењу. Ако желите да дознате нешто што вас мучи, то сам већ рекла једанпут, отидите код свог духовника, отворите Свете књиге, читајте Каноне и Акатисте. Ја више волим да читам Каноне, него Акатисте, зато што Акатист треба да се пева, ја не могу да певам. Можда је то, можда није, не знам. Можда због тога што ми је у једном тешком периоду мог живота мој духовник отац Виктор рекао – сваке среде читајте Молебни канон Пресветој Богородици и видећете. Као свака мајка имала сам проблема са својом ћерком наравно. Нису моји проблеми с ћерком ишчезли, али морам да признам да су се моји ставови према тим проблемима, и према њој и према томе, променили. Ја читам Каноне, читајте их и ви.

***

Немојте да тражите Боже дај ово – дај оно, просто читајте Његове речи. Ја примам наше Свете књиге, ја мислим као што ми људи радимо, као Божије речи. Јер су те књиге писане после многих молитава, после много поста, од стране њихових аутора. И то је реч Божија. Немојте тражити одговоре од људи који не верују.

***

ПИТАЊЕ 1: Да ли сте познавали владику Дионисија Ђорђевића и реците нешто о његовој борби против екуменизма?

ОДГОВОР: Да ли мислите на владику Дионисија који је службовао у Америци, познавала сам га и њега је Герман прогласио расколником, и нас све… То је тај. Познавала сам га и… јел` ви имате интернет.. немате. Рецимо, ја сам написала један чланак, он је изишао негде, зове се О РАСКОЛИМА, РАСКОЛНИЦИМА И СЛИЧНИМ ПОЈАВАМА, и то је баш било о томе. Нисам писала то као сећање на Владику Дионисија, то сам написала због тога што су прогањали нашег Владику, Владику Артемија да је он расколник, и он је то врло тешко примио, морам да признам.

* Да вам испричам мој први сусрет са Владиком Артемијем.
Кад смо завршили посао због кога смо се упознали, повео се разговор између њега и мене и он је схватио да сам ја ћерка Милана Гавриловића, није га познавао али се сетио да је живео у Вашингтону, у Америци, и каже – Ваш отац је био расколник. То ме је мало наљутило. Мој отац није био расколник, ја нисам била расколница, а он ми – па то је страшно… а ми смо се већ били спријатељили… Први састанак био је врло успешан, ми смо се нашли. И он је стварно патио за мене, јер мој отац је умро као расколник.
Па то је страшно, па зар ви не схватате да је раскол нешто, то је грех који не може ни „мученичка крв да спере“. И ја се страшно наљутим и кажем – Да, схватам то оче, то је страшна реч, страшна ствар, то је страшна клетва, ужасан грех, слажем се потпуно са вама, са једном разликом – расколници нисмо ми ви сте расколници. И ја њему испричам причу о том расколу. Он каже и то ви знате. Ја кажем знам зато што је мој отац био главни саветник, незваничан саветник није имао никакву титулу, владике Дионисија по правним питањима. Тата је био добар правник, мада никада није био адвокат итд. али је био учени правник. И ја њему испричам како је дошло до тога да нас Герман прогласи расколницима. То све пише. Он је хтео да умре на лицу места Владика Артемије, моја игуманија Татјана се само ухватила за апостолник, ја кажем то је то, то писмо мора да још постоји, ја не знам да ли постоји. Нама је Герман послао ултиматум, тражио је нешто од нас, ми смо рекли да не можемо то да испунимо, да га молимо да то од нас он не тражи.

Једна од ствари коју је тражио да ми испунимо то је да не помињемо Дражу Михаиловића на Великом Входу, не помињемо Петра Другог господара, и да помињемо уместо Петра Другог – Тита. Моји пријатељи овдашњи, кажу да то никада није било тражено од њих. И ја њима верујем. То је разлог више да се ми прогонимо. Он је то нама урадио да би уништио православну цркву у дијаспори, јер је Дионисије и они сви, ја мислим да нисам била на тој демонстрацији али цела моја породица, укључујући и једну малу бебу, кад је дошао Тито у Вашингтон у Америци, био је и Дионисије, он је предводио демонстрацију, и неко у колима Титовим, отворен је прозор, је чуо да је Тито питао онога ко је седео поред њега – Ко је овај поп. То је владика Дионисије – то је био одговор. Тито је рекао – Нек` се склони. И после тога Герман је морао да га склони.

И после су била послата та три ултиматума, и ми смо молили, врло, врло смерно и понизно нашег патријарха Германа, као верна чада Српске православне цркве у Србији – да то од нас не тражи. Јер ће црква остати потпуно празна. Јер не можемо да тражимо то од наше црквене пастве, то не можемо да урадимо, јер не можемо да се одрекнемо од Драже Михаиловића и краља Петра Другог, и нећемо.
Ми смо остали у емиграцији због тога што нећемо да будемо под тим режимом. Ми смо рекли – Ми знамо, ваша Светости, да ви морате да опстанете на неки начин и ми ћемо вас помоћи на све могуће начине који су нам доступни, али не можемо да се одрекнемо онога због чега смо отишли у емиграцију. Нећемо, ми смо слободни, ми имамо право овде да кажемо Тито је то је то, и нећемо. И ми смо имали још један захтев, да нам не шаљу више парохе из Србије који су чланови такозваног свештеничког удружења. Не знам да ли ви знате шта је свештеничко удружење. То је нека врста синдиката свештеника. И ми знамо, имамо доказе, да ти свештеници, су врло често користили исповест да би се уништио човек који долази у цркву. Био је, ту се помиње и неки свештеник Ластавица, за кога смо знали, кога је паства исто одбила, он је био један члан.
Ми, на наше молбе, наша објашњења зашто морамо овако да живимо, нисмо добили одговор него смо били аутоматски искључени из цркве.

Ја знам како страшно звучи оптужба – ви сте расколник. Али, друго – помислите ко изговара те речи. Да ми неко каже, ви сте енглеска краљица, можда би и поверовала, али зашто ћу ја да верујем некоме, јесам ли ја енглеска краљица – нисам наравно. А ти кажеш да сам ја расколница – ни то нисам. Зашто ће то мене да тангира, што би други рекли, то се мене не тиче шта ти мислиш, зови ме расколник сто пута ако хоћеш, ја нисам расколник. Та твоја оптужба мене не чини расколником. Као што вас ни оптужба да сте украли паре не чини лоповом.
Не чини, али много је страшно, ја знам да је страшно, па то је било давно, вероватно сам била млада, ја сам живела са мојим оцем у истој кући, мама и тата, моја ћерка и ја… а то је друга прича, мој отац је друга прича, али то је фантастична прича… Ја сам имала ту потпору, ја сам имала ту снагу, емиграција је страшна ствар, врло страшна ствар. Али, кад имате јаку породицу, кад имате јаке родитеље, све је лако. Ја сам то издржала, ја сам рекла прва Владици Артемију – немојте се плашити речи – и више се не плаши тих речи. Али је страшно, и то је једна тортура, с којом он живи ту…

***