АКТУЕЛНО

Срби данас: Маса поробљених и обезбожених поданика, којима и дан-данас диригују медији, социјални инжињеринг и неостварљива обећања режимских политиканата


Драгослав Бокан је на свом фејсбук статусу укратко резимирао своја осећања поводом свих ових догађаја из протекле недеље (пре, за време и после фамозне САД, ЕУ & НАТО параде у центру Београда)… О оном што нам се догађало раније у прошлости и сада у Србији… Преносимо у целости…

02.10.2014. ФБ Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић

гробови

 

Најважније је осећање да смо изгубили сопствену земљу, не само у Српској Крајини (Славонији, Лици, Банији, Кордуну, Далмацији), на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и по ободима садашње Србије (ослушните само хук скорашњих трвења у Рашкој и оних што тек следе у Војводини), већ И ОВДЕ, у срцу онога што се још увек (не знам само с којим правом) назива „Републиком Србијом“.

Ми смо, ми Срби и Српкиње, дакле убедљива (формална) већина нашег становништва, у потпуности изгубили Београд, изгубили смо и Нови Сад, изгубили Ниш, Крушевац, Ужице, Краљево… и све друге (некада давно – српске, затим – југословенске, а сада – никакве и ничије) градове и вароши.

НЕМА ВИШЕ НИЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ СРПСКОГ ГРАДА, НИЈЕДНЕ СТВАРНО СРПСКЕ ВАРОШИ, НИЈЕДНОГ ЗАИСТА СРПСКОГ СЕЛА.

Нигде не влада српска власт, нигде се не може нормално чути истина о рату, генералу Младићу и председнику Караџићу, о Јасеновцу, заборављеним херојима, о Милану Тепићу и нашим јуначким пилотима из рата са НАТО бездушницима, о лоповској приватизацији, о страдању нашег села и наших градских сиромаха (некадашње „средње класе“), о језивим покољима над невиним српским цивилима на подручју Сребренице и Братунца, о лажним узорима и идолима-идиотима, о одвратним снобовима и размаженим „татиним и маминим синовима“, о моронима из невладиних организација, о издаји у Бриселу, о транзиционој и дивље-капиталистичкој бездушности, о страдању и истини српског народа, о смислу добровољачке борбе и херојству свих наших суграђана што одласком у далеку а тако блиску Новорусију враћају бар део дуга нашој руској браћи.

Нигде се не може на првим странама и у ударним вестима читати шта се то ових дана дешава у Русији и Доњецкој и Луганској Народној Републици, у Републици Српској и на окупираним српским територијама у некадашњој „великој Југославији“.

Не занима ме да и наши медији прежвакавају приче о Исламској држави, побијеним америчким обавештајцима и новинарима, сукобу у Гази, суђењу Саркозију, променама глобалне државне администрације у Бриселу и све оно што могу (и морам, хтео, не хтео) да гледам на свим страним инфо-сајтовима.

НЕМА НАШИХ МЕДИЈА. НЕМА НАШЕГ ЈАВНОГ СЕРВИСА. НЕМА НАШИХ ДНЕВНИХ НИ НЕДЕЉНИХ НОВИНА. НЕМА НАШИХ ЧАСОПИСА ОД УГЛЕДА И ЗНАЧАЈА. НЕМА НИЧЕГ НАШЕГ У ШКОЛСКИМ ПРОГРАМИМА, ЗАБАВНИМ И КУЛТУРНИМ СТРАНАМА ОВДАШЊИХ ВОДЕЋИХ ТЕЛЕВИЗИЈА (СА НАЦИОНАЛНОМ ФРЕКВЕНЦИЈОМ).
КАО ШТО ВИШЕ НЕМА НИ НАШЕ ВОЈСКЕ, НАШЕ ПОЛИЦИЈЕ, НАШЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ, НАШИХ СПЕЦИЈАЛНИХ (А СРПСКИХ) ЈЕДИНИЦА, НАШЕ ВЛАДЕ, НАШИХ ИНСТИТУЦИЈА, НАШЕ АКАДЕМИЈЕ, СТВАРНО НАШЕ ЦРКВЕ, НАШЕ ДИЈАСПОРЕ, НАШЕ ЕЛИТЕ, НАШИХ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА, НАШЕ ОПОЗИЦИЈЕ, НАШЕ ОТАЏБИНЕ..
НЕМА СРПСКОГ ПОНОСА И (СТВАРНОГ) ОТПОРА, НЕМА ТИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КОЈЕ МОГУ ДА ПОДИГНУ НА НОГЕ ДЕСЕТИНЕ ХИЉАДА ОБЕСПРАВЉЕНИХ, ПОНИЖЕНИХ, ОСИРОМАШЕНИХ И УГЊЕТЕНИХ ПОБУЊЕНИКА, а камоли читав народ.
Сви хоће да се догоди нешто значајно, али нико не зна како и с ким.
Нико не види ништа иоле озбиљније и паметније на нашем националном хорозонту, а и ако види – опет ником ништа, јер су могућности деловања тих и таквих појединаца минималне, а њихов друштвени утицај искључиво вербалан и површински.

krim dva koloseka rusija eu srbija

Ми смо у гету. Ту животаримо.

Заробљени смо ту, унутар сопствене земље (која одавно још није Отаџбина), ужасним стицајем судбинских и историјских околности, ненормалним притиском светских сила, несналажљивошћу и издајничком политиком овдашњих политичара (и „државника“), нашом националном неорганизованошћу, страшним утицајем домаће тајне полиције и страних обавештајних служби, језивим и дебилним комунистичким и атеистичким наслеђем, а све то у условима хипер-демократског интернета на коме свако може да (без икаквих реалних последица и утицаја, сем прављења све јаче „буке“ и „шума“ који заглушују сваки појединачни глас) баљезга шта год хоће (са све чергарским псовкама, неваспитаним уличарским тирадама и писањем спојених речи које и основци знају да одвајају и пишу граматички правилно) и одвратне власти која ће пендрецима, отказима, аферама, цензуром, бојкотом, маргинализацијом, изједначавањем најопаснијих и сасвим безопасних противника, рекетирањем, уценама и претњама све вратити у понизни положај, на патос („Лези доле!“) и у опште разочарење због немогућности жељених Великих Промена.

Ми смо окупирани и поражени. Без обзира на лично непристајање појединаца (већина мојих читалаца, пријатеља и сабораца се не осећа поражено), чињеница је да нам је војска капитулирала још Кумановским споразумом 1999. године, да се та наша поражена армија након тога повукла и оставила Србе на Косову и наше средњовековне светиње без одбране и на милост и немилост шиптарским кољачима. Да би овај страшни и срамни пораз био коначно докрајчен годину дана касније, током фамозног Петооктобарског пуча, у режији америчке Централне Информативне Агенције (они то и не крију) и наших издајника и корисних идиота, човеколиких пацова и магараца са успаљених улица и тргова тада дефинитивно поражене Србије.

До тада је постојала каква-таква (зла и корумпирана, недовољно патриотска и метиљава, безвезна и фолирантска) држава, а након тога – више није постојала НИКАКВА ДРЖАВА, већ само ТЕРИТОРИЈА, којом су управљали западни амбасадори, преко домаћих окупационих службеника (из редова локалног ДОС-а). И маса поробљених и обезбожених поданика, којима и дан-данас диригују медији, социјални инжињеринг и неостварљива обећања режимских политиканата. Робови далеких, невидљивих господара, за које су они само нужно зло и јефтина радна снага (ускоро и топовско месо у НАТО специјалним јединицама).

Нема Србије.
А уместо српског народа сада је ту само дезоријентисани, обезбожени и обезглављени „живаљ“, који се с јаловим жаром међусобно расправља и уплиће у ствари које не разуме, све трагајући за историјским Деда Мразом који ће нам дати паре, станове и посао. И, у међувремену, с уздахом повијајући главу и планктонски жустро (брже-боље) пловећи низводно, у канализацију и шахт историје.

ЈЕДИНЕ ПРЕОСТАЛЕ НАДЕ СУ НАМ ПРАВОСЛАВЉЕ И РУСИЈА.

1) Српско и руско, византијско и светогорско, светоотачко и покајничко западно православље, у фреквенцији наше матерње мелодије што нас је водила од Светог Саве и његове Свете Породице, па до битке на Кајмакчалану и послератног разочарења доктора Арчибалда Рајса (седам векова и још мало поврх тога).

2) И Русија, моћна, обновљена и усправна, Путинова и путиновска Русија која се подиже и супротставља управо онима који су нас убијали, уцењивали, изгладњивали, клеветали и понижавали.

КО ТО НЕ РАЗУМЕ – НИШТА НЕ РАЗУМЕ.

русија и србија браћа заувек

4 replies »

  1. ZASTO SMO SVE IZGUBILI I NISTA NEMAMO NASE ? Ubi nas nejedinstvo. Umesto da budemo prvo SRBI,pa onda sve ostalo,mi se delimo na naprednjake,socijaliste,radikale,demokrate, itd,niko nama nevalja ni pozicija ni opozicija,mi smo sami sebi najpametniji i sve cemo da ih kritikujemo.Koliko samo imamo stranaka pokreta,koji se samo bore sa sebe i svako tvrdi da jeon najveci patriota.Svako bi da bude CAR JOVAN NENAD:Dokle tako? Car Lazar je uspeo da ujedini Srbe i zaustavi silnu tursku vojsku od daljeg prodiranja na evropskom tlu. Kad je nesatlo to jedinstvo,turci zavladali nasom zemljom.Neko rece istorija je uciteljica zivota. Dokle se ne budemo se ujedinili necemo biti svoji.drugi ce nam odredjivati kakve cemo parade odrzavati. Zato nam je ujedinjenje jedini spas.

    Свиђа ми се

  2. Е мој куме, не уздај се у ме већ у се и у своје кљусе. Руси као (могући) савезници ОК. Али гдје смо ми ту,шта радимо, и шта ћемо урадити. Били смо и под горим (да ли?) окупацијама, па преживисмо ови и овакви. Ваљда ћемо и ову. Али се ми морамо трзнути. Историја је показала да нам ништа није дато на тањиру, па ни нека нова слобода гарантовано неће бити дата онако, без труда и муке. Чак ни сам велики труд није довољан да резултује успјехом. Тешко је нешто постићи са народом који не препознаје свој властити интерес. Све се бојимо да не увриједимо некога, желимо да будемо „политички коректни“, а други остварују своје интересе… Не ваљамо кад смо мањина, а ни кад смо већина. Коју је борбу имао А. Фајгељ да одбрани ћирилићну таблу на културном центру у Н. Саду која је стављена поред латиничне. Да ли је то нормално? Па није стављена у Франфуркту на Мајни. Увијек се морамо некоме извињавати. Врло је корисно да се прочита Путинов говор из августа ове године који је одржао у руској Думи (има га на овом сајту). Тако се брани интерес Руса и Русије. Понављам У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ.
    „Вражја сила одсвуд оклопила;
    да је игђе брата у свијету,
    да пожали, ка да би помога.“
    Руси ће помоћи, ако ми прво сами себи помогнемо.Да би нам помогли ми морамо прво знати шта хоћемо.

    Свиђа ми се