ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Интервју са генералом ВРС Миломиром Савчићем новим предсједником Борачке организације РС


БОРС-у вратити мјесто које заслужује

Аутор интервјуа: Добрила Абазовић, новинар
Емисија емитована на Инфо радију Соколац, 26.9.2014.

???????????????????????????????

Генерал ВРС Миломир Савчић у студију Инфо радија Соколац

За предсједника БОРС-а почетком септембра ове године изабран је генерал ВРС Миломир Савчић, шеф истражног тима у тиму одбране бившег предсједника РС Радована Караџића. Током рата био је командант 65. Заштитног моторизованог пука, јединице Главног штаба ВРС. У рату је три пута рањаван и исто толико пута ванредно унапређиван. Одликован је орденом Карађорђеве звијезде. Послије рата је обављао дужност начелника Управе безбједности у Генералштабу ВРС и био савјетник предсједника РС за безбједност. На мјесто предсједника БОРС-а изабран је у пред сам почетак предизборне кампање, у вријеме веома сложеног економског и социјалног стања у Српској, када је тешко одговорити на све чешће захтјеве грађана, демобилисаних бораца, ратних војних инвалида и породица погинулих.

Презентујући свој програм рада, генерал Савчић је обећао да ће демобилисани борци, ратни војни инвалиди и породице погинулих бораца добити статус који и заслужују у Републици Српској.

Савчић – Да, посебно сам апострофирао тежак положај демобилисаних бораца и њихов социјални положај. Општи је закључак да се мора урадити нешто на побољшању тог положаја. Свакако да то, један човјек, без обзира о коме се радило не може сам урадити. Да би се уопште разматрало побољшање положаја демобилисаних бораца па и комплетне борачке популације морамо се прије свега позабавити и јединством борачке популације, прије свега њеним програмским јединством. Треба да јасно дефинишемо која су то питања којима се морамо бавити, а послије тога и акционим јединством које ће се огледати кроз досљедну борбу за остваривање борачких права, рекао је за Инфо радио Соколац недавно изабрани предсједник Борачке организације РС Миломир Савчић, говорећи о положају бораца у заједници.

Дошли сте на чело БОРС-а у вријеме када се почело назирати њено цијепање на „задовољне“ и „незадовољне“. Може ли Борачка остати јединствена у оваквим околностима?

Савчић – Морамо истрајати сви скупа у Српској да БОРС остане јединствена организација. Не бих рекао да су борци подијељени на задовољне и незадовољне, јер мислим да су борци најсавјеснији дио нашег друштва и да су они добро осјетили да није тренутак за исказивање незадовољства на начин како су то поједини наши саборци тражили. Значи о томе се ради. Морамо бити свјесни да је врло мали проценат грађана РС, па самим тим и бораца, задовољан укупним стањем, поготово својим социјалним статусом, али то не значи да се требају и морају нужно предузимати некакве мјере и облици протеста да би остварили своја права. Истина у једном тренутку били смо под утицајем догађаја који су се десили у ФБиХ, у ближем и даљем окружењу. Постојала је могућност или опасност да се то пренесе и код нас , али управо захваљујући високој свијести бораца да би се таквим изражавањем протеста дошло и до угрожавања саме безједности РС. Зато смо дали времена да власт предузме мјере које ће допринијети побољшању положаја борачке популације. Уколико до тога не дође заиста нико не може гарантовати да се неће предузимати и други облици којима ће обезбиједити остваривање својих права.

Ових дана се пред БОРС-ом, али вама као првим човјеком ове организације, појавио и проблем постављања крста на Златишту у знак сјећања на више од шест хиљада погинулих сарајевских Срба. Је ли овај вид обиљежја постављен у вријеме или невријеме?

zlatiste-krstСавчић – Упознат сам са чињеницом да се озбиљно ради на једном свеобухватном пројекту који би представљао спомен обиљежје на локацији Златишта, које би било подигнуто у знак сјећања на жртве Срба у Сарајеву. Ако имамо у виду ту чињеницу да се озбиљно на томе ради и да није упитно да ли треба обиљежити страдање сарајевских Срба или не треба, онда мислим да је ово исхитрен и неодговоран потез. Поготово, због тога што тај постављени, ево да га назовемо и има облик крста, али ништа друго и да је постављен у потпуно погрешно доба дана тј. ноћу. Знамо које су асоцијације у српској традицији за те вјерске симболе, објекте и манифестације које се дешавају ноћу и да их вежемо за некакве силе које нису предмет вјеровања српског народа. Према томе Борчка организације се не слаже са начином на који је то урађено. Не слаже се и са једном тешком импровизацијом симбола, као са тајношћу постављања крста. Значи, када се то буде радило мора бити у духу наше традиције, у духу наших обичаја и потпуно јавно уз присуство породица страдалих, највиших државних органа и других институција РС.

Често се у историји српског народа дешавало да након завршеног рата на чело државних инстутуција и организација дођу људи који нису припадали борбеним редовима. И након минулог рата, у РС је било таквих случајева. Ваш избор су неки демобилисани борци прокоментарисали: „Коначно прави борац на челу БОРС-а“.

Савчић – Мени лично велико је задовољство чути такве коментаре. Без имало лажне скромности рећи ћу да сам из редова бораца који су углавном борбена дејства изводили испред првих линија ровова ВРС. У сваком случају годе ми таква признања и такав став о томе да је неко ко је заслужан у борби дошао на чело Борачке организације. Иначе није та поратна појава само одлика Срба, познато је да је Британски премијер послије Другог свјетског рата, прве изборе у миру изгубио. Али свакако треба обратити пажњу да је не мали број оних, а то вам је као и у оној Српској трилогији Стевана Јаковљевића – када се заврши рат, окрене се фронт – онда они који су били на зачељу долазе на чело и обрнуто. Надам се да се и у том погледу мијења нека ситуација. Користим се овом приликом да позовем своје саборце, поготово из Интервентних јединица ВРС, који су носили терет оружане борбе на својим леђима да се евидентирају у општинским борачким организацијама и да заједно радимо на побољшању стања борачке популације, а и на очувању РС.

Борци се питају да ли ће доћи до кадровских измјена унутар локалних Борачких организација, с обзиром да ће очекују појачане ативности ових удружења ?

Савчић – Борачка организација се не налази у неком ванредном стању да би ишли на било који облик пријевремених, ванредних избора. То немамо за сада у плану. Имамо у плану да прије свега регулацијом нормативних аката почев од Статута Борачке организације, разних пословника итд… нађемо праву мјеру и по трајању мандата и по начину организовања и провођењу редовних избора. То је процес за који треба времена. Мислим да било какви пријевремени избори у Борачкој организацији, на брзину не би донијели никакве резултате. Нама треба времена да то све усагласимо, да добро припремимо и у некаквој редовној изборној процедури која ће доћи сама по себи, по истеку мандата, предвиђеног Статутом уђемо спремније и одговорније према самима себи у ту изборну процедуру. Покушамо да заиста не буду усамљени случајеви да долазе борци са првих линија и испред првих линија на чело борачких организација, почев од мјесних одбора, општинских борачких организација, градских, па све до Борачке организације РС.

Обилазите општинске борачке организације широм Српске и упознајете се са стањем у њима. Шта је за похвалу, а шта то желите мијењати?

Савчић – Незадовољан сам тренутном друштвеном улогом Борачке организације у заједници. На шта конкретно мислим? Чињеница je да ми, кроз остваривање своје друштвене улоге имамо један од задатака да одајемо пошту нашим погинулим и преминулим саборцима, али то није наша једина улога.

Борачка организација би морала прије свега много више да се активира у обиљежавању значајних датума из наше новије и раније историје, поготово кад говоримо о догађајима из савремене историје. Прије свега требало би да о тим ратним дешавањима говоре сами учесници тих догађаја. На сву срећу ми имамо велики број тих људи, који ће на најизворнији и најтачнији начин говорити о томе. Друга ствар – увијек је на таквим догађајима и манифестацијама обавезно присуство органа власти јер они представљају државу.

Власт ће се мијењати и то је оно што је воља народа , и то и не споримо, али сигурно да се Борачка организација мора бавити и развијањем и његовањем патриотизма млађих генерацијаНама су сада генерације кроз образовни систем у приличној мјери осакаћене у односу на раније, које су то имале кроз своје наставне планове и програме у току школовања, затим било је обавезно служење војног рока, гдје се такође у многоме посвећивала пажња револуционарним тековинама или традицијама из ослободилачких ратова српског народа, односно раније југословенских народа. Сада је тога нема па Борачка организација мора попримати одређене задатке на његовању традиције и патриотизма, када говоримо о тој друштвеној улози. Значи, тим остваривањем укупне друштвене улоге Борачке организације, нисам задовољан. Има ту и неких других ствари које су слабости више субјективне природе и то се да отклонити уз мало више рада и стрпљења, али у суштини ово је основно.

Што се тиче неких успјеха, треба признати, ја сам човјек који не бјежи од тога да истакне све оно што је урађено прије мене, да је углавном у великом проценту ријешен проблем стамбеног збрињавања породица погинулих бораца и ратних војних инвалида од I-IV категорије, нормално заједно са државом, односно држава са Борачком организацијом. Ако нешто треба посебно истаћи из прошлог периода, онда је то тај успјех.

У протека два/три мјесеца дешавалао се да СИПА хапси по неколико лица у јендом мјесту осумњичених за почињене ратне злочине у једном дану. Борачка организација је немоћна да било шта учини у том тренутку, али може ли заједно са Републиком Српском тим породицама изаћи у сусрет бар при обезбјеђењу правне помоћи?

Савчић – Проблематиком истраживања ратних злочина, практично истраживања догађаја из протеклог рата из угла тужилаштва бавим се већ дуже вријеме, тако да ми је та материја врло блиска и мислим да сам један од бољих познавалаца те проблематике у РС, без лажне скромности и најбољи. И та проблематика је вишеструка и није тако лако рјешива. Није довољно само пружање одређене финансијске помоћи породицама лица осумњиченим за ратне злочине или осуђених. Мислим да смо као друштво, као држава, урадили врло мало или готово ништа на пружању правне помоћи. При том мислим на истраживање догађаја из угла тужилаштва.

Тужилаштво има један угао гледања на све што се десило на овим просторима у протеклом рату. Најчешће тај угао гледања не осликава право стање ствари. Ми се нисмо ни потрудили да ситуацију превазиђемо. Прво смо били у дефанзиви дуго времена, рачунајући и руководећи се неком старом логиком да истину не треба доказивати, да је то Боже мој било тако и да ту више нема шта да се дода, али вријеме је показало да то није тачно.

Послије дужег времена успио сам да формирам један тим који ће радити у саставу Републичког центра за истраживање рата. Састоји се од искусних истражилаца, који су се заједно са мном бавили истраживањем ових догађаја и који ће сада управо радити на прикупљању докумената, на идентификацији потенцијалних свједока, изради хронологија у општинама или појединим мјестима о догађајима из протеклог рата. На такав начин ћемо покушати да лицима оптуженим за ратне злочине будемо од помоћи. Значи да њиховим адвокатским тимовима колико/толико понудимо одређену документацију, материјале, предложимо свједоке, па и неке друге ствари које би биле од користи за утврђивање истине, односно допринесемо бржој одбрани тих лица. Свакако ни ово само по себи неће бити довољно.

Ми имамо проблем неравномјерне или пристрасне позиције тужилаштва гдје се несразмјерно велики број Срба оптужује за све што се десило на простору БиХ. Често сам у прилици да присуствујем обиљежавању страдања српског народа, гдје ни послије 22 године од тог догађаја нико није одговарао. Чак не знамо да ли се било какав предистражни поступак води. Ми смо с правом незадовољни радом, поготово Тужилаштва. Незадовољни смо том селективном правдом, али ћемо, уколико се оваква пракса настави, морати озбиљније да се позабавимо тим проблемима и тражити нека адекватна рјешења. Саме осуде чинова хапшења и вербални протести против хапшења Срба више очигледно не дају никаве резултате, односно никада нису ни давали. Тако да је то бесмислено радити, али у сваком случају ми ћемо ово питање сматрати једним од прворазредних наших задатака и њиме се активно бавити.

Ја сам више пута већ у ово кратко вријеме истакао да је кампања подизања оптужница за велики броја хапшења Срба у неким срединама, поготово мањим руралним, попримила елементе етничког чишћења. Осумњичена лица, се по некој условној реакцији склањају, склањају се њихове породице, у срединама гдје живи и онако мали број становника, тако да се том проблему мора најозбиљније прићи и разматрати га. Ни једног тренутка не мислим да онај ко је починио злочин не треба да одговара, али исто тако мислим да не треба тужилаштво да иде и изврши идентификацију свих присутних људи који су били у одређеном времену на одређеном простору и онда против свих подигне оптужницу, а од те групе људи, само је један извршилац. Умјесто против једног, оптужница се подиже против 15 људи. Они сви пролазе кроз разне стресне ситуације, тако и њихове породице, постају им угрожена радна мјеста, егзистенција итд…

Шеф сте истражног тима у тиму одбране бившег предсједника Републике Српске, Радована Караџића. До краја октобра очекују се завршна ријеч тужилаштва и одбране. Шта очекујете у том поступку ?

Савчић – Да. Још увијек сам званично на челу истражног тима у тиму одбране предсједника Караџића. Јавности је познато да 29. септембра почиње извођење завршних ријечи тужилаштва и одбране у том предмету и онда ће сигурно у времену најкраће од годину дана услиједити и изрицање првостепене пресуде. Све оно што смо урадили, значи комплетан тим истражитеља и адвокатски тим, тим правних савјетника, нас увјерава да је предсједник Караџић апсолутно невин човјек. Они немају ни један једини доказ и документ материјални којим могу доказати његову одговорност по било којој тачки оптужнице.

Sef istraznog tima u timu odbrane Radovana Karadzica

Генерал Миломир Савчић, свједок одбране Радована Караџића

 

На жалост, исто тако опште-позната је ствар да међународно право и међународна правда практично не постоји. Она се ево овако од примјера до примјера, када треба показати свјетској јавности наводно функционисање међународног права, показује кроз формирање ад хок судова, али од стварног дејства или дјеловања међународног права нема ништа. Сигурно да је тај посао укупан био изузетно тежак, поготово, што ни ту нисмо имали подршку државе у било каквом облику. Тек недавно смо успјели да формирамо један истражни тим који ће се бавити тим питањима озбиљније. Тако смо довијајући се на разно-разне начине и уз помоћ људи који су били расположени да се волонтерски и без икакве накнаде ставе на располагање, урадили један огроман посао. Извели смо 238 свједока у предмету предсједника Караџића.

Истим путем иде и тим одбране генерала Младића. Ја ћу исто са задовољством рећи да ће од укупног броја предвиђених свједока у предмету генерала Младића бити 122 свједока, што је Тим одбране предсједника Караџића урадио. Предали смо све оно што смо имали од изјава и докумената. Свако ко је мисли да се у Хагу брани било који појединац, вара се. Треба погледати само оптужницу и видјети како је она написана. Значи тамо су дословно осуђени сви. Прво наведу имена личности против којих је подигнута оптужница, а онда кажу; то што су наводно урадили, урадили су зајдно са, па онда иде комплетна Војска, комплетна Полиција и политичка странка која је тада била једина. Када се то погледа онда се види да је то суђење и пресуда ће бити комплетном народу.

Познат је случај пристрасности и судова у БиХ. Поменимо суђење генерала Ђукића?

Савчић – У предмету генерала Ђукића, несумњиво је доказано у једној референтној установи Министарства одбране Србије; то је Технички опитни центар у Никинцима и то у три наврата је изведено вјештачење догађаја, онако како тврди тужилац да се он десио на Тузланској капији. Ти експерименти су несумњиво научно доказали да догађај како се тврди у Тужилаштву није могућ. Значи да се из тога може извести само један закључак – да је оптужница против генерала Ђукића потпуно измишљена и фалсификована. То није једини предмет на којем се доказује како се монтирају оптужнице против Срба. То српска јавност прије свега треба да схвати и да има на уму. Био сам у прилици да чујем примјер оптужбе српског војника из околине против кога је подигнута оптужница да је извршио кривично дјело ратног злочина, а да је у то вријеме био на болничком лијечењу, зашто има апсолутне доказе. Значи има стопостотни алиби и ником није пало на памет да тог човјека изузме из случаја, да каже да уопште није био ту. Али десио се тако неки свједок који је набројао неких десетак људи које је он наводно видио ту негдје и онда то тако иде и функционише. Томе се морамо супротставити.

Скоро двије деценије након рата породице траже нестале војнике и цивиле у БиХ. По неписаном правилу најмањи је број пронађених и идентификованих међу несталим лицима српске националности?

Савчић – То су двије врсте проблема. Један је – тражење несталих, а други – идентификација пронађених. Ако можемо да имамо донекле разумијевање за проблем тражења несталих, онда не можемо имати разумијевање за проблем идентификације несталих. Поготово у овој ери гдје наука практично дневно напредује, а у склопу тога и медицинска форензика, гдје је врло лако извршити идентификацију посмртних остатака. Заиста не могу да нађем ни једно логично објашњење зашто је то тако споро, осим нечије лоше намјере или жеље да се тај поступак развлачи десетину година, из неких политичких или неких мени нејасних разлога. У сваком случају тражење несталих и идентификација пронађених, отворено је питање, којим ћемо се морати позабавити. Очигледно је да било каква досадашња организација и на нивоу РС и на нивоу БиХ није дала одговарајуће резултате. На жалост и ту нисмо јединствени. Ми имамо у склопу Борачке организације Одбор породица погинулих и несталих и исто тако самостално Удружење које се бави том проблематиком. Значи ми ионако мала средства и мали број људи расипамо својим нејединством и својом неорганизованошћу, тако да ћемо и у том правцу морати извршити једну добру анализу.

У оквиру БОРС-а у свим локалним заједницма дјелују општинске организације, које се финансирају из општинских буџета. Јесу ли чланови тих организација задовољни дозначеним средствима?

Савчић – У цјелини нисмо задовољни. То је разнолико од општине до општине. У општини Вишеград сам имао задовољство да видим диван примјер побољшања буџета Борачке организације. Урадили су то тако што су смањили паушал одборника у општини и плате функционерима, па су грант за Борачку организацију са 120.000 повећали на 200.000 КМ. Негдје је то, као у Сокоцу и Броду, изузетно добро ријешено, гдје се чини ми се близу пет одсто из укупног буџета одваја за рад општинских борачких организација и допунска права. У већини других општина та средства су прилично скромна.

По рођењу сте Сокочанин, по мјесту одрастања Ханпјесчанин, а по мјесту живљења у посљедњих двадесетак година становник Бијељине. Шта би нам још могли рећи о вашем животном и војничком путу?

Савчић – Завршио Војну гимназију и Војну академију у Београду, а потом радио у Панчеву у Специјалној јединици тадашње ЈНА, под директном командом Савезног секретаријата за народну одбрану. Почетком 1992. прекомандован сам у Сарајево и почетком ратних сукоба у БиХ прикључио се Војсци Републике Српске. Читав рат сам провео на дужности команданта 65. Заштитног моторизованог пука, јединице Главног штаба ВРС. Послије рата сам обављао дужност начелника управе безбједности у Генералштабу ВРС, био сам савјетник предсједника РС за безбједност. Ожењен сам, отац троје дјеце и живим у Бијељини, од завршетка ратних сукоба у БиХ.

Изабрани сте за првог борца Републике Српске у години избора, непосредно пред почетак предизборне кампање. Шта у оваквој ситуацији поручујете демобилисаним борцима, ратним војним инвалидима и породицама погинулих бораца у Српској?

Савчић – Мој принцип је да никада нећу позвати борце или било кога из борачких категорија да гласа за конкретну политичку партију. Мислим да би то било потцјењивање здравог разума грађана, а самим тим и бораца, али ћу им препоручити да изађу на изборе. Они ће сами најбоље знати коме ће повјерити свој глас. Ако су задовољни оним стањем у коме се налазе направиће један избор, ако нису задовољни направиће други избор и то је све. И не да ћу покушати, него сам сигуран да ћу се одупријети било ком покушају увлачења у замке, као што су учинили неки моји претходници позивајући борце да се опредијеле овако или онако. На крају крајева ми смо се опредијели за вишепартијски политички систем, сматрам то цивилизацијским демократским достигнућем и поштујем било чије политичко опредијељење и то је слобода за коју смо се борили.

Разговарала Добрила Абазовић