С такве тачке нема ничег чудног – ја се лично с тим сусрећем веома често. При том, не само у комуникацији са Србима, него и са представницима многих других братских народа. На пример, Бугарима и Украјинцима. Суштина је у томе да постоји „Велики брат – Русија“, који „ће доћи и решити све наше проблеме“. И не просто „доћи ће“ него је чак „дужан и обавезан“. Мене то чуди и обесхрабрује. Зар неко, нека је чак и „Велики брат“, мора да учини избор за нас?

24.09.2014. Евроазија.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

Зар неко, нека је чак и „Велики брат“, мора да учини избор за нас?

Мој српски пријатељ Ђуро се жали поводом садашње политичке ситуације у Србији: „Ми једноставно немамо за кога да гласамо! Много је партија, али у принципу оне се не разликују једна од друге, притом ниједна од њих не одражава ни наде народа, ни интересе наше земље. Намећу нам идеје и вредности које су нам туђе, гурају нас на пут ’развоја’, који одговара Немачкој, Великој Британији и САД, али никако нама. Као резултат, да би изабрали ’мање зло’, принуђени смо да гласамо не ’за’, него искључиво ’против’ некога. Или једноставно да не гласамо. Зато није чудно што ситуација постаје све гора. Ми сами се данас данас налазимо у веома сложеном положају и ништа ту не можемо да урадимо. А Русија, нажалост, поклања Србији недовољно пажње. Потпуно недовољно“.

С такве тачке нема ничег чудног – ја се лично с тим сусрећем веома често. При том, не само у комуникацији са Србима, него и са представницима многих других братских народа. На пример, Бугарима и Украјинцима. Суштина је у томе да постоји „Велики брат – Русија“, који „ће доћи и решити све наше проблеме“. И не једноставно „доћи ће“ него је чак „дужан и обавезан“. Мене то чуди и обесхрабрује. Зар неко, нека је чак и „Велики брат“, мора да учини избор за нас? Зар неко може живети за вас ваш живот? Зар ви нисте обавезни да одредите будућност ваше деце и ваше земље? Да слажем се са тим, да за вас то чине Американци и Западноевропејци. Зар ћете ви бити срећни, ако то буде радио неко други осим вас. Чак и „Велики брат“… Познавајући Србе ја сам уверен у потпуно супротно.

СССР и СФРЈ

Хајде да се сетимо наше не тако давне прошлости – Совјетског Савеза и Југославије. Обе земље, блиске једна другој историјски и културно, као нико други, изабрали су у своје време социјалистички пут развоја. „Велики брат“ је активно помагао Југославију и, чак, сувише активно, а резултат тога је да су се Југословени одлучили за свој пут, а СССР за свој. Русофили, којих је у земљи било много, подвргавани су жестоким репресијама, а највећа претња за Југословене одједном је постала Совјетска армија – она иста која је ослобађала Европу, укључујући и Југославију, од немачког фашизма. У исто време за најбоље „пријатеље“ Југословени су одмах одредили САД и Велику Британију. Притом СССР није имао план освајања социјалистичке Југославије. Зато није потпуно јасно зашто су данас многи Срби упорни у томе да Руси опет стану на исте те „грабуље“. Међутим, сами Срби, у очекивању „Великог брата“ жале се на тежак живот, али настављају са не чињењем. Парадокс!

ПРИМЕР – БУГАРСКА

До чега таква животна позиција може довести? Хајде да видимо на примеру Бугарске. Ова земља чини практично све што од ње захтевају САД и ЕУ и одавно је већ фактички изгубила своју независност, како економску тако и политичку. Зар је њеним становницима од тога постало боље? Бугарска је једна од најсиромашнијих земаља Европе и њени грађани настављају да сиромаше. Али сами Бугари чине веома мало како би то исправили. То је стога што „треба да дође ’Велики брат’ и да реши све наше проблеме“. Уосталом, понеко се већ помирио с „новом реалношћу“ живота у режиму колоније. Мада, тешко је не приметити, само богати чланови ЕУ постају богатији, а сиромашни постају сиромашнији.

Голи Оток – „Русофили, којих је у земљи било много, подвргавани су жестоким репресијама, а највећа претња за Југословене одједном је постала Совјетска армија.“

НАЈЈАСНИЈЕ – УКРАЈИНА

Најјаснији пример је Украјина. Када је почетком ове године постало јасно да САД, уз подршку својих „млађих партнера“ из ЕУ (које су већ престале да показују знаке своје политичке самосталности) желе да претворе Украјину у своју наредну колонију, само становништво Крима, практично у пуном саставу, консолидовано је иступило против тога. Зато када су се обратили Русији за помоћ, „Велики брат“ је могао потпуно да их заштити. И данас је Крим у саставу Русије – тако су желели људи који тамо живе. Каква је ситуација створена у остатку Украјине? Око 80% од 45 милиона становника те земље је подржало и подржава приближно исту позицију као и становници Крима. Они не желе да прекидају рођачке, духовне, културно-историјске и економске везе са Русијом, а тим пре да живе у западноевропској колонији којом управљају амерички намесници. Међутим, велики део тих људи седи и чека „Великог брата“, који је „обавезан да дође и реши све све наше проблеме“. Тако је и у Одеси – а то је, између осталог, милионски град – изашло око 500 људи да штите своја права, а против њих су проамеричке „власти“, и олигарси који их подржавају, упутили око 2.000 побуњеника (револуционара), доведених углавном из других региона Украјине. Ужасни резултат тога свима је познат. А сви остали становници Одесе су наставили и настављају да чекају „Великог брата“. Само у две области Украјине, Доњецкој и Луганској области, људи су сами устали у заштиту својих интереса. Али чак и овде нису сви – од 7 милона становника та два региона само десетина хиљада.

Хајде да се сетимо да је у току спроведених референдума почетком ове године скоро 90 % становника гласало је за самоопредељење и против политике коју спроводи руководство Украјине, које је дошло на власт уз свестрану подршку САД-а посредством оружаног удара (преврата). Они, такође, чекају да неко други реши њихове проблеме. И како је реците „Велики брат“ могао да их заштити? Чак и то што су Руси нису дозволили крвопролиће на Криму, Запад не може да опрости Русији. Већ због тога Руси су били притиснути санкцијама са свих страна. И, пазите – нико у овој ситуацији „Великом брату“ не помаже…А замислите шта би се десило да је Русија увела војску да заштити 500 људи у Одеси? Или чак 50.000 до 100.000 људи у Доњецкој и Луганској области… Да, управо толико, па сви остали (ско изузмемо жене и децу) просто седекод кућа или су избеглице у Русији. У Русији проклињу САД заједно са Европом и Кијевску хунту и чекају када ће све то само од себе нестати.

Таква животна позиција је довела до тога да Украјине нема као целовите државе, а то што је још остало на њеним рушевинама не припада више Украјинцима него онима који стоје иза нове украјинске власти. Данас је немогуће претпоставити што ће бити с том територијом даље, али је очигледно да може бити још много горе. Русија ипак не може да се умеша у ову ситуацију директно, док 80 % становништва седи кући, а осталих 20% пуца уз подршку САД у леђа Русима, који су дошли да помогну братском народу. Можемо да се надамо да ће Украјинци сами изаћи из тог необјашњивог окружења. Мада, очигледно је, ако би се то десило одмах никаквог грађансмог рата у Украјини не би ни било. И, уопште, све би било другачије.

Ужасни исход у Одеси свима је познат. А сви остали становници Одесе су наставили и настављају да чекају „Великог брата“.

И НА КРАЈУ – СРБИЈА

Али, хајде да се вратимо Србији. Зар Срби желе да понове пут Бугара и Украјинаца? Уверен сам да не желе. Али за то не треба чекати. Зар политичке партије, које ће одговарати интересима Србије и Срба, треба да оснују Руси? Зар је улазак у те партије и гласање за њих потребан још неко сем становника Србије? „Али је наш положај данас веома тежак“ – рећи ћете ви. А ко је рекао да ће бити лако? Штавише, осим вас самих нико то не може урадити. А од тога зависи и судбина ваше земље и будућност ваших потомака, и историја Срба и будућност српске цивилизације у целини. Ситуација је сложена, то је тачно. И Русија, наравно, жели и може да помогне. Али коме конкретно? Оним партијама и владама које не одговарају интересима Србије и Срба? Направите тако да „Велики брат“ има коме да помогне. И не треба чекати да неко све уради за вас, јер ћете ви сами први бити незадовољни. Али и знајте да  процените ту помоћ коју Русија покушава да вам укаже – засад то Србима због нечег не успева. Узмимо на пример учешће „Газпрома“ у акционарском капиталу НИС-а.

У почетку нико није био заинтересован за куповину, обнову, а самим тим и за развој овог предузећа, осим руског „Газпрома“. То је због тога што Срби једноставно нису имали новца, а у планове западноевропских и америчких инвеститора и политичара очигледно не улази стварање снажне индустрије у Србији и јачање економских позиција земље у Европи. Зато су биле само две варијанте развоја догађаја: да се угаси предузеће или да се прода „Газпрому“. Чудно је, али овај потпуно једносмеран и очигледан избор српске власти никако нису могле да учине и разматрали су га више од годину дана губећи време… Међутим, треба признати, да је избор био, ипак, у интересу Србије, а не њених западноевропских и америчких „партнера“. А интереси Србије овде се поклапају са интересима Русије. Па, Русија је природни савезник Србије и Руси су заинтересовани за јаку Србију. Још 2009. године НИС се налазио на ивици банкротства. Сви производни капацитети компаније застарели су морално и физички, производња нафте и гаса смањивала се већ низ година, нафтно-прерађивачка снага била је озбиљно уништена током НАТО бомбардовања, а произведено гориво није одговарало савременим стандардима, што је не само погубно утицало на економију, него је кардинално смањивало приход од њиховог извоза. При том, у тренутку продаје компаније руском инвеститору дугови НИС-а износили су скоро 450 милиона евра.

„Газпром“ је купио 51 % НИС-а за 400 милона евра и преузео обавезу да инвестира у најскорије време у реконструкцију предузећа минимум 500 милиона евра. И већ 2013. године НИС се променио до непрепознатљивости: производња угљоводоника је скоро дупло порасла, квалитет прераде се повећао на рачун инвестиција до средњоевропског нивоа (према неким показатељима чак више), квалитет горива – до класе Евро-5. Компанија је у потпуности отплатила дугове и не само да је постала рентабилна, него је по билансу из 2012. године први пут након много година исплатила акционарима (међу које, уосталом, улазе влада и становници Србије, којима припада 44% акција НИС-а) дивиденде у висини 25% од чисте добити. Од банкрота НИС се претворио у највећег пореског обвезника земље, формирајући, само на рачун пореза, 13% доходовног дела буџета, осигуравајући при том више од 8% националног БДП-а Србије. Уосталом, планови развоја компаније тиме нису завршени – прошле године руководство НИС је изјавило да узима на себе добровољну обавезу да инвестира у производњу минимум 1,5 милијарди евра само у наредних неколико година, развијајући и производњу, и прераду, и промет (укључујући трговину на мало).

„Ситуација је сложена, то је тачно. И Русија ,наравно, жели и може да помогне. Али коме конкретно?“

Али, хајде да погледамо како је на све то реаговало српско друштво. Уместо захвалности покушавају да окриве Русе да су купили НИС будзашто. Чак има и покушаја да се иницира преиспитивање приватизације компаније. Заориле су се оптужбе за корупцију. Међутим, напоменимо, прво што је предузео „Гаспромњефт“, да би исправио тежак положај у НИС-у од тренутка свог доласка – било је да учини пословање максимално транспарентним да би се искључиле све могућности за корупцију, бавили се смањењем трошкова. Један од најсложенијих проблема био је оптимизација броја запослених. А ево зашто. Власт у Србији стално се мењала, и сваки пут када је на изборима побеђивала нова партија, она је постављала своје чланове на руководећа места НИС-а. А ови су, природно, доводили са собом нови тим. А сарадници којима су они долазили на смену, такође су остајали у компанији – једноставно су их премештали на друга радна места. На тај начин, у моменту појаве Руса у Србији, у НИС-уз се скупило (нагомилало) неколико генерација политичара са својима. А то су једноставно били огромни губици за компанију.

Ипак, у складу с споразумом акционара компаније – влада Србије и ОАО „Газпромњефт“ – једноставно се није могао смањити вишак радника. Зато су људи напуштали компанију искључиво добровољно и при том њима су исплаћиване солидне новчане отпремнине. Можда то, што су се затворила солидна места, некога у Србији јако љути. Није искључено (уосталом, и сами Срби знају куда иду средства, добијена од приватизације НИС-а, и куда иду „руски“ порези оних 13% доходовног дела буџета и 8% БДП). Али можда је и овако, западни старатељи, који контролишу српску власт, просто нису очекивали, да ће Руси успети, не само да оживе НИС, него су га извели и на нови ниво развоја. Нажалост, сами Срби, као да то уопште нису проценили. Ето вам помоћ…

ЈУЖНИ ТОК

Још један пројекат, који овде треба поменути је Јужни ток. Он је користан у свим односима Русије, Србије и Бугарске и, уопште, за целу Европу. Али ни у ком случају није користан за САД (искључиво због политичких мотива). Шта ће он дати Србима? Оно, што је на самој површини: поруџбине за градњу и многе друге послове у току изградње гасовода, поруџбине за услуге, постројења за транспорт гаса, нова стална радна места, додатне количине гаса за становништво, индустрију и пољопривреду, пораст енергетске безбедности Србије. Последњи фактор, уосталом, посебно је важан, јер у случају прекида испоруке руског гаса у Европу преко територије Украјине, Срби и Бугари ће први осетити недостатак. И управо они неће имати грејање ако се испорука прекине у зиму. А, Немачку, на пример, то неће дотаћи. Али како на све то реагују у Србији? Српске власти чине све да успоре (закоче) овај пројекат због интереса САД, а не никако у интересу Србије и Срба. Чиновници схватају, да је, као и у случају с приватизацијом НИС-а, то супротно логици. Но, очигледно, те противречности неко добро плаћа. Ето вам још помоћи…

Није ли вријеме нешто мијењати?

А шта је са обичним Србима, шта је са народном? А народ, чини се, наставља да чека „Великог брата“. Чак не примјећујући у потпуности очигледну помоћ од њега…. и ништа не ради, позивајући се на тешку ситуацију. Зато, што нема за кога да гласа, партије се не разликују један од друге, ниједна од њих не одражава очекивања народа и интересе земље, намећу се туђе идеје, вредности и путеви „развоја“. Али нико, осим Срба ту ситуацију неће моћи да исправи. Није ли време да се нешто мења?

АУТОР: Денис Кирилов
ПРЕВОД: Милана Бабић/Евроазија.инфо