Снагом своје вере и племените намере српски народ из сребреничког подручја, упркос силним и свакојаким подметањима, препрекама, најмрачнијим оптужбама, после три године је успео да сагради и да у недељу, 14.септембра 2014.године освешта саграђене темеље и звона новог храма Вазнесења Господњег у Дугом Пољу у општини Сребреница.

22.09.2014. ел.поштом аутор Љиљана Булатовић Медић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Тога прелепог дана маса народа стизала је из правца Сребренице и Братунца у Дуго Поље и ходила према новој цркви у тишини, као у неверици да је то истина да су се коначно сви зли духови помирили са правом да на свом, на српском имању – могу подићи своју православну богомољу. Чекајући освештање темеља, нова црква узвишено је стајала на брду изнад Дугог Поља, окружена претежно младим људима, децом, окићена босиоком, окађена тамјаном, са два звона са стране која су чекала свету водицу.

ЗВОНА У БОСИЉКУ

Док смо прилазили цркви схватила сам да се то из ње шири чак до подножја брда тај снажни миомирис босиока и тамјана. Тај дах природе и дух светилишта као да је наткрилио све неправде и све омразе према овој богомољи, која је постала симбол трпељивости и добродушја за све оне који нису оптерећени чињењем зла према српском народу у овом крају.

Међу окупљеним верницима, који су свесрдно учествовали у пригодном обреду освештања, наравно, највише их је било из сребреничке и братуначке општине, али и из Србије и оних који су за ову прилику дошли из иностранства.

Над читавим догађајем од почетка градње до данас лебди и залаже се свом снагом, заједно са члановима Грађевинског одбора, протојереј Српске православне парохије сребреничке Александар Млађеновић. Уз њега је и читава његова породица, посебно супруга која је и угледни  вероучитељ у основној школи у Сребреници. Млађеновић је са   свештеницима тузланско-зворничке епархије дочекивао госте, међу којима су били изасланик председника Републике Српске Душко Четковић и војни аташе у Амбасади Русије у БиХ, пуковник Иван Попов са супругом и маленом ћерком. А када је стигао и Његово Преосвештенство г. Хризостом, Епископ зворничко-тузлански, могло је да почне најсвечанији чин овог догађаја.

Епископ је освештао темеље и звона новог храма, у темеље положио архијерејску повељу, освештао два звона за храм, млади кум храма дечак Огњен Марковић је у томе помагао, како доликује, а затим се обратио окупљеном народу.

А имало је шта да се каже, почев од историјског значаја ове цркве, па до историјата како су бошњачки локални политичари и разна бошњачка удружења још 2010.године најпре успешно забранили градњу цркве у Поточарима, а потом три године бранили изградњу ове у Дугом Пољу; како су их у томе подржавали  и чак и Високи представник у БиХ Валентин Инцко, званичници из амбасаде САД у БиХ. Они су најчешће користили “аргумент“ против овог пројекта да је преблизу Меморијалног центра у Поточарима и да ће угрожавати достојанство жртава.

Овде ваља рећи да је црква изграђена на дарованом земљишту породице Илић, а да је општинска администрација вршила  све расположиве начине опструкције да не одобри градњу. Срећом, Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Владе РС својим одобрењем пресекло је Гордијев чвор. Тако су Срби из сребреничких села Дуго Поље, Жути Мост, Пећишта, Студенац и Биљача, братуначког села Загони, заједно са другим верницима са ове две општине, посебно Срба који живе у иностранству – могли да својим прилозима омогуће изградњу овог храма.

Дочек драгих гостију:
Руски војни аташе дошао је са породицом

Дочек по обичају

Преосвећени Владика г. Хризостом позвао је, пре свега, све присутне да се радују и веселе, јер је ово дан којег створи Господ! Потом је говорио о проблемима са којима се овдашња локална Црква Божија суочила са локалном сребреничком влашћу и међународном заједницом која је покушавала да омете и обустави градњу храма на Дугом Пољу:

„… Ниједно  велико и узвишено дјело не бива лако, без отпора, оспоравања и противљења. Посебно се то  пројавило око градње ове Цркве. Измишљали су разноразне разлоге и изговоре како би  камуфлирали суштину, а то је одсуство људске доброте, вјере у Бога и љубави према Богу и ближњему. Недостатак људства и људског поштења увијек се надомјешта мањим или већим људским злобама, а не ријетко прикривеним и отвореним мржњама….

…Жао нам је што морамо то да констатујемо… Дубоко су повриједили и вријеђају наша осјећања и као вјерника и као народа. Зато са овога мјеста поручујемо: ми никада нећемо, нити можемо заборавити што нам учинише и што нам још чине, они који су постављени и плаћени да успоставе демократију и право у овој напаћеној земљи!  Знамо зашто то чине! Важно је да знамо и да то добро памтимо.
Ја сам им говорио: ми Цркву градимо. Не градимо ништа друго, већ дом молитве…  Нека Бог милости и доброте и сваке утјехе данас сав ваш уложени труд и напор, али прије свега вашу вољу и одлучност да и поред свих отпора које имадосте истрајете, прими као најскупоцјенију жртву коју му принесосте.
Бог је свуда и на сваком мјесту, али ми као жива ЦРКВА Божија имамо потребу да са својим Богом разговарамо у објектима као што је овај свети храм у ком ћемо се Богу молити и светим тајнама причешћивати. Ми смо народ и Црква вишевијековне културе и цивилизације! Градили смо цркве и манастире од  9. вијека и богатили европску и свјетску цивилизацију онда када су је други рушили и разарали, као што и данас чине… Српски народ је народ задужбина и задужбинарства! Ми смо Народ светиња и цивилизације. Ево још једног прекрасног додатка том нашем српском украшавању свијета.
У име овог вашег подвига и доприноса нашој свеукупној градитељској и сакралној цивилизацији којом потврдисте да сте потомци Немањића и деспота Стефана Лазаревића СРЕБРЕНИЧКОГ,  захваљујемо вам и благослов Божији на вас и све ваше призивамо. Истовремено, опет у духу Светога Саве и наших дичних и светих предака позивамо Вас да своју Свету Вјеру Православну чувате и увијек свједочите светим живљењем. У овом храму нека увијек и без престанка тече молитва љубави, вјере и наде. Тако живећи бићете свјетлост свијету и со земљи.

Нека Бог испуни срца ваша љубављу и добротом да увијек и непрестано сваког човјека без разлике ко је и какав је видите и доживите као свога брата. Колико до вас стоји са свим људима, прије свега са својим комшијама, познаницима, пријатељима, имајте братску и божанску љубав, лијепу људску ријеч, осјећања и разумјевања која ће бити мелеми за рањене душе, како би овај напаћени и мученички простор Сребренице, умјесто бола и туге,  претворили у простор братских осјећања, људскости и разумијевања. Са овог светог мјеста које данас осветисмо, молитвено се сјетимо наше невино пострадале браће и сестара читавог Подриња: Братунца, Кравице, Сребренице, Скелана и свих других стратишта, браће и сестара које, исто као што и нас живе, дискриминишу као жртве ратног злочина! Нека је свима њима вјечни помен пред Господом и заједница са нашим светим прецима“.

Председник грађевинског одбора за изградњу ове цркве Срђан Ранкић рекао је: „Овдје су цркве зидане и прије 800 година када је изграђен манастир у Сасама и бројне богомоље и ту традицију српски народ Сребренице наставља уз Божију помоћ“.

Након освештања темеља и звона, уручена су признања Епархије зворничко-тузланске најзаслужнијим појединцима и колективима за изградњу овог храма, а потом је приказан духовно-културни програм у коме су учествовали хор Богословије „Света три јерарха“ из Фоче и полазници Школе гусала из Сребренице, као и њихов учитељ, млади гуслар Душан Пејић. Окупљени народ до касно у ноћ је лагано у миру и благом жамору, после послужења за све, одлазио својим кућама низ пут који ће сада моћи да буде завршен.

АМЕРИЧКА АМБАСАДА РАЗОЧАРАНА

Произвођачи трајне нетрпељивости и најгнуснијих оптужби против српског народа били су разочарани, огорчено су реаговали, оптужујући пре свега Српску православну цркву, али и власти ентитета(!) Републике Српске.

Амбасада СА Д у Сарајеву одмах је саопштила да је “забринута због отварања православне цркве на Будаку (а црква је у Дугом Пољу – прим. Љ.Б.), у близини Меморијалног центра у Поточарима; наглашава  да су “разочарани што су власти ентитета (!) РС пропустиле да у овом случају пронађу решење у духу толеранције“; поручују да уважавају свачије право на религију и веру, али наглашавају да „потребе и права верника морају бити избалансирана с легитимним правима других, а у овом случају, с правима оних чије породице су сахрањене у Поточарима како би у миру посећивали Меморијални центар и достојанствено сахрањивали своје најмилије“. Амбасада САД истиче да отварање ове цркве „отвара нове ране код Бошњака“, ствара нове поделе и додатне нетрпељивости међу тамошњим становништвом.

Председница удружења „Сребреничке мајке“ придружује се својим заштитницима и изјављује да једна „богомоља треба да служи својој намјени, а не да изазива националну нетрпељивост и мржњу“, и наводи да је “још Патријарх Павле благословио оно што се дешавало на просторима Босне и Херцеговине, па и у самој Сребреници, то значи да је стао на страну злочинаца и злочина као и то да су злочинци и Црква били увијек раме уз раме. То је богохуљење“, изјављује председница и тврди: “То не може бити богомоља, ако се зна  да је на неколико метара одатле била масовна гробница, а постоје и неке сумње (!?) да се још једна налази испод самих темеља цркве. То је нешто што ће остати, на чему ће некад и неко рашчишћавати рачуне. Не дај Боже да до тога дође, али они то желе и хоће да дође до тога…”

Она је уверена да се ради о пркосу, нељудском показивању надмоћности, што ће у будућности сигурно резултирати новим сукобима и крвопролићем.

(Извор: депо.ба)

Ипак, најупорнији у овом и сличним процесима у Сребреници јесте начелник  Ћамил Дураковић, који агенцији Ал Џазири резигнирано, између осталог, изјављује:

„У протекле три године као Општина Сребреница смо учинили све што можемо: тражили смо реакцију и у процес укључили омбудсмане за људска права у Босни и Херцеговини, тражили помоћ међународне заједнице и ништа. Са изградњом цркве се наставило и она је завршена. Нико ништа није урадио и подузео да се то заустави у протекле три године. Оно што се десило у недјељу је било само церемонија освештавања. Црква је већ раније била завршена“… Црква је „терет са којим се сада Сребреничани морају носити“.

А тзв. први човек Сребренице, закључује да ће ова црква бити „заувијек наш Јерусалем“ – шта год му то значило. А знам да се од Ћамила не може очекивати ништа добро за српски народ, јер је већ доказао да је лично спреман чак и на прогон Срба из Сребренице, ако му нису по вољи.

НАСУПРОТ НАЧЕЛНИКУ И АМЕРИМА

Међутим, насупрот начелнику у Сребреници, свештеник и главни имам сарађују у правцу неговања суживота и труде се да остваре што ближу сарадњу две верске заједнице.

Зато је био сасвим природан гест главног имама Сребренице, Дамира Пешталића да одбије пут у Енглеску из солидарности са сребреничким протојерејем Александром Млађеновићем, који није добио визу за тај пут. Ради се о томе да је у Енглеску требало да путују заједно имам и свештеник са њиховим верницима, на позив Босанско-британског удружења “Сана“ и методистичке верске заједнице Енглеске и да учествују у програму, по коме би они обишли неколико православних и католичких цркава и џамија, представили своја искуства из локалне заједнице, изложили шта им треба и предложили  своје пројекте.

Протојереј Млађеновић је поздравио потез главног имама Пешталића, уз коментар да многе британске дипломате и представници цивилног друштва долазе у БиХ и Сребреницу “да нас уче толеранцији, помирењу и суживоту, а овај примјер показује да они треба да уче од нас“.

Шта друго може да значи, него дискриминацију администрације Велике Британије према српском народу и православној цркви, ако и Срби и Бошњаци испуне све тражене услове, али Срби не добију визу!?

Тим поводом бројни портали пренели су да то није први случај дискриминације Срба. Пишу да британске визе летос није добило и двоје младих Срба за одлазак на међународну размену аматерских позоришних група, који су добили позив од престижне лондонске уметничке школе да дођу у посету, присуствују глумачким радионицама и изведу представу. Радило се о национално мешовитој групи, а Срби су били носиоци њеног рада. Тако је програм њеног боравка сведен на формалан чин.

Овог пута, главни имам Сребренице није дозволио дискриминацију. Обавестио је организаторе да не жели да путује у Енглеску без попа Млађеновића, јер само њихова заједничка посета може имати потребну снагу и закључује:

“Сваки нормалан човјек, било којој вјери да припада и ако је имало вјерник, ако нешто договори заједнички, то треба до краја да изнесе и испоштује. То није никакав велики потез, што сам урадио“.

У сваком случају, показало се да мирис тамјана и миомирис босиљка има различите утицаје на околину. Можда и зато што легенда каже да је босиљак никао из Христове крви на Голготи, Ћамила и сличне изазива на мржњу. Па, ако је у томе ипак остао тако очигледно усамљен и неостварен, питање је може ли се народ сребренички у име наде за будућност у миру,  надати да ће начелник Дураковић поднети оставку?!

Иако, знамо, да нема шансе!

Јер он није ту својом вољом, ни вољом народа дошао.

Записала: Љиљана Булатовић Медић