СРБИЈА

– Далибор Дрекић –

Србија је јадна,
Јаднија но икад,
Најгору јој пашчад наболи на чело,
Деца су јој гладна,
Рана као никад
трпи њено голо срамоћено тело.

Кукољи су никли,
Коров обузео,
Искварено семе погани јој њиве,
Људи с бедом свикли,
Јад их одузео,
Живи пљују мртве, мртви куну живе.

Србија је бедна,
понижена стидом,
Белосветске курве моралу је уче,
достојанства жедна,
Опасана зидом
са којег је псине вређају и муче.

Највише се цене
уходе и слуге,
Регрутује Ђаво хијене и вране,
да бацају мрене
и бљују поруге
на све што је вредно, на све здраве гране.

Србија је пуста,
Опљачкана цела,
Здружила се багра изнутра и споља,
Па граби из уста,
Отима из ждрела,
Разноси по свету шта је коме воља.

Србија је мајка
забрањеном чеду,
Посвојчад јој не да да брине о деци,
По Србији хајка
блати све по реду
што се српским зове и што су нам преци,

Далибор Дрекић, Београд