Нашла га је дивно загледана
У Небеса к`о у њено лице,
Бистрих зјена, мушки насмијана,
Господственог као сви Топлице.

Нисам, љубо, завјет прекршио,
Вјенч`о сам те данас у вјечности,
Двор у Рају за нас припремио,
Не за тијело и трулежне кости,

Но за душе наше загрљене,
Да узлете вјерне голубице
Сводовима вишњим васељене…
Винимо се, мила суђенице.

Остадоше занав`јек под њима
Искежени црни агарјани,
Заробљени у трулим труплима,
Злопочинством за земљу везани.

У ноћима око Видовдана,
Још се племство црним пољем б`јели,
Још се чује бруј страшног мегдана,
Ал` су Срби давно одлећели…

Да сустигну двије рајске птице,
Што су летом Небо украсиле,
Дивне сјене Милана Топлице
И његове миле вјеренице.