Очи су нам, схватих, давно искљуцане,
Кроз сломљена ребра исцурило срце
И свеједно нам је хоће ли да сване,
Ил` ће орлушине позобат` и сунце.

Само слаби вапај допире са Лаба
И слабашно свјетло несванулог дана:
Што пустисте, браћо, да вас води баба,
Зар сте ви потомци силнога Душана!?

Зар су Обилићи били ваши преци,
Зар је то што оста светоме Лазару,
Има л` горе казне планинској ријеци,
Но да се улије у смрдљиву бару!?

Само слаби шапат допире са Лаба
И истог се часа у јецају гуши:
Што пустисте, бруке, да вас води баба,
Зар да шака јада славно царство сруши!?