ЗАПИС ИЗ РУСИЈЕ: ДАНАШЊЕ, БИВШЕ И БУДУЋЕ… (3)

ЗАПИС ИЗ РУСИЈЕ: ДАНАШЊЕ, БИВШЕ И БУДУЋЕ… (2)

ЗАПИС ИЗ РУСИЈЕ: ДАНАШЊЕ, БИВШЕ И БУДУЋЕ… (1)

Љиљана Булатовић-Медић

30.07.2014. аутор: Љиљана Булатовић-Медић, за ФБР приредила Биљана Диковић

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ: ЗАПИС ИЗ ПРИДЊЕСТРОВЉА

МИ ПАТИМО ЗБОГ НАСИЛНО ИЗАЗВАНОГ БРАТОУБИЛАЧКОГ РАТА У УКРАЈИНИ…

Тираспољ, главни град Републике Придњестровље, Културно-просветитељски Форум “Словенска култура и писменост као фактори јединства народа“

од 5. до 8.јуна 2014.

На крају овог пролећа стигла ми је још једна изузетно импресивна позивница – из Тираспоља, главног града Придњестровске Молдавске Републике. Радост су ми учинили Министарство културе Руске федерације, Руско војно-историјско друштво, Фонд “Созидање“ (Стварање) и Фонд “Будуће Придњестровље“. Остварили су ми жељу коју пре две године нисам могла да остварим, јер нисам имала визу за улазак у Придњестровље, односно Молдавију. А требало је да, по позиву руске Федерције мира и толеранције будем један од посматрача демократских избора за Председника Републике.

Добила сам позив да учествујем на Међународном Културно-просветном форуму, посвећеном теми “Словенска култура и писменост, као фактори јединства словенских народа“. У позивници су нас обавестили да се у Молдавији „Дани словенске писмености и културе“ сваке године обележавају од 1990.године, али да је традиција празновања тих дана добила на посебном значају Придњестровљана од онда када је “словенски фактор“ почео да нестаје, односно, од времена распада СССР-а у новонасталим републикама. Ову годину Руска Федерација је прогласила и Годином културе, а основа свих тих манифестација јесте одбрана и неговање традиционалних вредности руске православне културе.

Овог пута нисам смела да посустанем пред административним препрекама и не посетим ову Републику, за коју је везано много недоумица политичке природе, а из које су на све раније наше словенске сусрете долазили занимљиви и добри људи. Морала сам да прикупим и испуним неопходне формуларе, потврде, оверено осигурање, авио-карте… да дођем у Букурешт и изведем авантуристички пројекат освајања визе за један дан у молдавском конзулату. Као да сам освојила награду над свим наградама. После је све ишло сасвим једноставно и симпатично. На аеродрому у Кишињеву, главном граду Молдавије сачекала ме љубазна млада колегиница Ина и током 120 километара лепог путовања до Тираспоља благодарно сам слушала многе занимљивости из савремене историје овог краја (што ће се наћи у неком од следећих опширнијих путописа).

У Придњестровљу, које заузима готово 17% територије Молдавије, живи приближно 600 000 људи. Влада Тираспоља је на свом подручју успоставила државу са свим потребним елементима: има полицију, судство, пасоше (мада за путовања по свету су им неопходни молдавски), новчану јединицу (придњестровску рубљу) и војску која осигурава неповредивост државне територије. На граници се пролази кроз молдавску граничарску контролу, по средини је руска војна контрола, на улазу у Придњестровље су домаћи граничари и цариници. Са изненађењем и радошћу су примили мој пасош да заврше формалности – уз гласан коментар: А ви сте из Србије! Добро дошли! Ви сте наша браћа.

Тако сам доспела у Тираспољ, прелеп шумовити, спокојан главни град Придњестровске Молдавске Републике – популарно назване Придњестровље. Име је добио из две речи: Тирас, како су древни Грци назвали реку Дњестар и полис – град. Сматра се да је настао 1792.године.
Културно-просветни форум “Словенска култура и писменост, као фактори јединства народа“, везан за 24.мај, Дан словенске писмености и културе у славу светих Ћирила и Методија и њихових заслуга за повезивање писмене културе словенских народа у ћирилици трајао је три дана почетком јуна ове године.У позивници су нас подсетили да се овај Дан слави у Руској федерацији и Молдавији, а да га Придњестровље од 1994. обележава као државни празник. Ову годину Руска Федерација је прогласила и Годином културе, у којој је основа свих манифестација одбрана и неговање традиционалних вредности руске православне културе.

Намера Форума била је да буде и међународни подстицај духовно- културне сарадње међу државним и друштвеним организацијама, на основама вредности словенских култура, њених историјских традиција и основа. Учествовали су научници, историчари, новинари, представници патриотских удружења Русије, Чешке, Украјине, Белорусије, Бугарске и Србије. Ја сам имала ту част да будем први представник српског народа на једној државној манифестацији у овој, мада, још увек формално непризнатој Републици. Тако ми је рекао председник Врховног савета Придњестровске молдавске републике Михаил Бурла, када сам му на свечаној завршној седници Форума у Градском Дворцу културе, предала књигу на руском језику “СРПСКИ ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ – СУДБИНА ЗАШТИТНИКА ОТАЏБИНЕ“ и мајицу са Генераловим ликом, а потом, када смо и официјелно били примљени у Парламенту – предала заставу Србије!

Намера овог форума јесте да подстакне духовно- културну сарадњу међу државним и друштвеним организацијама, стваралачким удружењима словенских народа, са циљем очувања међунационалног мира и сагласности, на основама вредности историјских традиција и основа словенских култура. Форум је започео посетом Меморијалном споменику Руске ратне славе у граду Бандеру.

Било је то у време, када су на међународној политичкој сцени почели да доминирају драматични ратни догађаји у Украјини. Не без разлога упирао се поглед у Придњестровље, јер административно још увек припада држави Молдавији, иако се 1990. прогласила самосталном совјетском републиком и од тада ишчекује и чвршће формалне односе са Русијом. После повратка Крима у састав Русије, очекивало се да се то догоди и Придњестровљу, нарочито после посете вицепремијера Руске федерације Дмитрија Рогозина Тираспољу. А памтим да су на састанку маја 2010.руски и украјински председник потписали декларацију којим називају Молдовију и Придњестровље два различита политичка ентитета. У новим околностима Молдавија и НАТО драматизују ситуацију својом “забринутошћу“ да Придњестровље не постане ново жариште у Европи.
Недавно, одржали су састанак политичара Молдавије, Румуније и Украјине на коме су се договорили да уђу у економске програме Европске уније! На Придњестровље нису обратили пажњу.

***

– недеља у Тираспољу…

***

Придњестровље је интригантнан појам већ годинама у међународном политичком речнику и везан је за “косовски преседан“,као и случајеве признања независности Абхазије и Јужне Осетије, које у суштини омогућавају њихово признање по принципу “нове реалности“ , а у вези са тим и питање међународне легитимности Придњестровља превазилази међународно-правни и прелази у геополитичку проблематику.

Придњестровље жели да опет буду Руска Придњестровска Република. То је једна прелепа, питома покрајина. Прострла се уз и око реке Дњестар између Украјине и Молдавије. Дуга је око 200, а широка од 12 до 15 км. Настала је после последњег молдавско-придњестровског рата, 1992.године. Оснивач и њен први председник био је Игор Смирнов читаве 22 године. Зову га “други Лењин“ или “отац нације“. Важи и даље за поштованог и угледног политичара, али можда баш зато, према прописима Европске комисије, руским држављанима Игору Смирнову, његовим синовима Владимиру и Олегу, као и другим лидерима Придњестровске Молдавске Републике, је забрањен улазак у Европску унију.
Лако је уочити да је Придњестровље пребогато природним лепотама и природним богатствима, а људи су: добри, присни, љубазни. Веома поштују своју историју, нису ратоборни и воле мир. Огромна већина жели остварење православног сна – да опет буду са браћом Русима. У томе виде и бољи живот, јер су за сада на тржишту јефтине радне снаге, са више пензионера него активно запослених људи. Раде и више него што могу да зараде због статуса републике – све мора преко Молдавије…

Без обзира на сложену ситуацију, главни град Тираспољ се успешно развија у статусу престонице Републике: има свој универзитет, много дечјих институција, школа, има лепо позориште са квалитетним ансамблом и репертоаром; очигледно је да се граде стамбене зграде, отвара се велики број квалитетних трговинских и спортских центара, међу којима се издваја фантастични спортски комплекс “Шериф“, изграђен 2002., један од највећих у Европи, најсложенијег садржаја. На десној обали Дњестра развија се туристичко-рекреативни центар и заиста им је перспектива у туризму. Код њих је храна природна, ваздух чист, река, храна домаћа… .
Тираспољ, са својих око 150.000 становника има добру сарадњу са многим градовима Русије, Белорусије, Украјине, Немачке. Тираспољ је ушао у чланство Међународног Црноморског клуба, а примљен је и у Међународни савез престоница и великих градова.

У Придњестроовљу је очигледна брига за породицу, за подизање и васпитање деце у словенском духу. Стога су 2004. године у Придњестровљу затворене све школе у којима се говорио молдавски језик писан латиницом. Наиме, сматра се да су молдавски и румунски два иста језика, но када је писан латиницом сматра се румунским, а ако се ради о ћирилици онда се назива молдавским језиком. Затворене „румунске” школе су поновно отворене, али имају статус приватних школа, према томе не добивају никаква средства од придњестровске Владе. У Придњестровљу се углавном говори руским језиком, али и украјинским и молдавским. Школски систем је врло развијен и образовању се посвећује велика пажња.То смо имали могућности да се уверимо у време овог у оквиру Форума …

Брзом привредном и административном развоју града допринело је то што је имао добре саобраћајне везе: налазио се на железничкој прузи, која је с једне стране водила до морске луке у Одеси, а са копнене стране до Кишињева, који је данас главни град Молдавије. Још за време Царице Катарине Друге постао је административни центар читаве херсонске губерније, а једно време био је у саставу Украјине… Дух града и квалитет живота учинио је да је још 1936 године овде отворен градски театар, који и до данашњих дана негује врхунску уметност и таленте, упркос постојећим ограничењима. Током19.века Придњестровље је припадало у целини или делимично Русији, па Украјини и најзад – у целини, заједно са Украјином ушло је у састав СССР-а. Румунија је све време узалуд вребала могућност да приграби Придњестровље. Своје прсте уплитали су и Хитлер и Стаљин у судбину ове републике са компликованим последицама.

Тираспољ 2014.
СПОМЕНИК ПУШКИНУ

Радни део нашег Форума почео је 6.јуна и све време био под маестралним брижним вођством главног организатора – професора Ољге Гукаленко. (Она је, иначе, родом из Тираспоља, а “дејствује“ из Москве и са многих других позиција. Апсолутно невероватне позитивне енергије жена.)
На дан Пушкиновог 225.рођендана и Сверуског Дана руског језика, положили смо цвеће на споменик песнику у једном лепом парку испред лепе зграде градске библиотеке имена Пушкина, преко пута нашег модерног хотела, имена – “Русија“, наравно. Уз пријатне говоре домаћина, и ми као гости смо се обратили присутним пионирима и приличном броју одраслих озбиљних љубитеља песничке речи, у славу песника над песницима Александра Сергејевича Пушкина. Потом је следио програм из сата у сат на другим локацијама.

Виза – за коју се треба изборити

У Центру “Руски свет“ Придњестровског универзитета, заједно са ректором и проректором, са професорима докторима наука, са организаторима Форума, студентима започели смо Округли сто “Истоветност духовних и културних вредности – основа мира и међунационалног разумевања“.
У Дворцу културе присуствовали смо такмичењу ученика основне школе у рецитовању песама по њиховом избору – “Велика руска реч“ – и били задивљени и избором и снагом њиховог талента… Потом су улепшали крај наше свечане седнице – када су им додељене дипломе.

На тој завршној седници у препуној сали прелепог Градског дворца културе разменили смо мишљења на тему “Словенска култура и писменост, као фактор јединства народа“. Све то појачавало је утисак илустрацијама – музичким тачкама талентованих придњестровских уметника.

Радило се ефикасно и успели смо да донесемо и резолуције, а радови ће бити објављени у Зборнику, као увек после оваквих форума. Није изостала ни посета задивљујуће велелепног спортског комплекса “Шериф“, а свакако је незаборавна посета фабрици коњака и дегустацији седам врста овог заносног напитка, уз изузетно лепо казивање наше домаћице, заносне паметнице и лепотице из Тираспоља.

У складу са садржајем и порукама Форума последњег дана боравка посетили смо Кицканско насеље и Ново-Њамецки манастир…

Споменик борцима одбране Придњестровља у граду Бендера

Сасвим мало детаља из врло компликоване историје…

Придњестровље су насељавала словенска племена још у раном средњем веку, заједно с номадским туркијским племенима. Једно време ово подручје било је у саставу Кијевске Русије, а у другој половини 11.века у саставу Литве. Мировним споразумом од 1792. године Придњестровље је постало део царске Русије, у коме су живели углавном Молдавци и Украјинци .Зато што је било слабо насељено, крајем 18.века Царица Катарина насељава ово подручје не би ли заштитила југозападну границу царевине Русима, Украјинцима, Немцима, Арменима, Грцима, Молдавцима… По одлуци Царице Јекатерине Друге гроф Александар Васиљевич Суворов на левој обали реке Дњестар основао је град Тираспољ.
У Другом светском рату за време немачке-фашистичке окупације града погинуло је више од 4.000 људи.1944. ослободила га је 37 Армија трећег Украјинског Фронта. За отпор и беспримерну снагу духа током другог светског рата Тираспољ је одликован Орденом Великог отаџбинског рата првог степена. Улога Стаљина у решавању статуса Придњестровља је била пресудна.

Распад СССР-а имало је трагичне последице по Придњестровље. У историјским записима то се назива “40 трагичних дана у Бендери’‘. Војска Молдавије је 19.јуна 1992.године напала мирни град Бендера и тога дана је погинуло много мирних становника. Колоне аггресора кретала се по граду и убијала свакога ко се у том моменту налазио на улицама. Зато до данас на улицама овог лепог града има много крстова, какви се обично стављају на гробље. Пред њих се стављају живи цветови.Бендера је град који је спасио Придњестровље. Али се тешко може заборавити и опростити злочин када су освајача, плаћеника са моста много недужних придњестроваца бацали у реку Дњестар.

Кроз причу о тим ратним данима боље распознајем и карактер овог народа: свака породица саздана је од више националности и не може се борити против своје крви. За време тог напада молдавских национал-нациста, већина старих, деце и жена, око 75.000, избегли су у Одесу код пријатеља, познаника, родбине и остали тамо све док се нису ратне несреће стишале. Зато придњестровљани сада теже него многи доживљавају ратна страдања у Украјини. Они ми говоре: “И Руси и Украјинци – то смо ми. У време тих 40 дана страхоте наши војници нису хтели да пуцају. Долазили су до средине моста са војничким наоружањем и на врху цеви носили белу марамицу. Пуцали у вис. Домаћи војници нису ратовали једни против других. Неки други, плаћеници из Молдавије убијали су домаће војнике и народ. Патимо због насилно изазваног рата, братоубилачког у Украјини…Нама је Одеса ту, под пазухом…“, уздишу моји саговорници.

Придњестровље данас…

У Резолуцији нашег форума основни закључак је да је данас крајње важно сачувати свој корене, своје изворе. Само тако, ујединивши се, блиски по духу и култури, народи могу да се одупру опасности поништења националног, словенског, идентитета.
Ми, учесници форума смо се заложили и за заштиту историјских истина од непријатељских манипулација, а за васпитање младих у духу патриотизма и поштовања чињеница из историје.
И сви закључци и ставови ишли су ка томе –да се сачува мир међу народима, да се сачува цивилизација, хришћанство и основне вредности православља и словенског духа од агресије опет нарастајућег фашизма.

Најмлађи такмичар и један од победника – рецитатор

Придњестровље, са својом ведрином, дружељубивошћу, трпељивошћу и радиношћу у људима, са својим богатствима и лепотом – могло би бити рај на земљи. А огромна већина од њих дубоко верује да би то остварили када би опет били у истој држави са Русијом! Верују и очекују. Рат и као помисао одбијају…