Прошло је пар година и дете је порасло. Долазим у исту фирму и постављам исто питање.

– Колико Вам је година госпођо?

– Тридесет једна.

– Аууу, па шта сте до сада чекали, жао нам је никако немамо посао за некога Ваших година.

Сцена три

Преквалификација. Завршим физику на ПМФ-у и почнем да се распитујем на који начин да се запослим као наставник. Одговор:

– Трк у СПС, али мало да се средиш, да обријеш бркове и ноге и да се утегнеш, другачије се не појављуј.

Отрчим до фризера, козметичарке брже него што ме ноге носе па у СПС. Тамо ме дочека олињали функционер иначе бивши полицајац у пензији и члан школског одбора елитне градске школе само не знам како када нема децу у тој школи а нема ни унуке, одмери ме од главе до пете и каже следеће.

– Знаш душо ниси баш у годинама има много млађих и лепших од тебе. Али даћу ти прилику, само да знаш ако желиш да имаш привилегије, шминкицу и тако то и да ти буде лепо мора и мени мало да буде лепо. Ако смо се разумели?

– Јесмо – кажем ја – али ја имам и мужа.

– Па шта, имам и ја жену. Ко је хтео да те жени’?

– Ма јок, онако – констатујем само, чисто да нешто кажем…

– Слушај душо, ти јеси завршила тамо неке факултете, али много си закаснила у животу и брате немаш педигре. Ти ми дођеш као арматура без темеља.

То сам моментално разумела јер ми је струка. Добро, битно је да имам бар арматуру, и то је нешто. И каже ми још:

– Али ја ћу да дам све од себе ако се ти потрудиш.

– Хоћу –  кажем ја.

– Шта мислиш о аналном сексу? – пита он.

Ја занемела, одузела се скроз, срце престало да ми куца, страх ме да га не удавим а дете ми остане без мајке. Прећутим некако, а он помисли да се слажем, да ме довео пред свршен чин. Настави он даље.

– Душо, да се видимо у ….. (нећу писати ком ресторану)?

– Добро – кажем ја.

– Да те повезем до куће?

– Нема потребе, волим ја да пешачим, навикла сам.

– Видимо се.

– Видимо.

И онда ја пошаљем мужа на тај састанак, али  не говорим ништа ни једном ни другом. О чему су причали, није ми било познато, знам само једно да ми се  после тога  више није јавио господин функционер чак ни на улици.

Ово није прича која се односи на све партијске кадрове, далеко било. Ово је молба њима да ако већ имају моћ, престану да је злоупотребљавају на тако низак и бедан начин.

Пошто су нам узели све, а као што морам да приметим, планирају и много више од тога, нека учине мали напор и оставе нам бар понос.
Србија може много да истрпи, али нема тог материјала који је отпоран на кидање.