АКТУЕЛНО

АЛЕКСАНДАР ДУГИН: БОРБА СА НЕОЛИБЕРАЛНОМ ИМПЕРИЈОМ ПОСТАЋЕ КОНСОЛИДУЈУЋИ МИТ НОВИХ ИМПЕРИЈА


Шта је познати руски филозоф и геополитиколог рекао о новој империјској култури за Художествени журнал 2004. године

25.07.2014. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

aleksandardugin07

ХУДОЖЕСТВЕНИ ЖУРНАЛ: У последње време интелектуални и уметнички свет испољава занимање за тему Империје. Може се рећи да је та тема чак постала луцкаста мода. Хтели бисмо да боље разумемо ваше схватање те проблематике. Јер управо сте ви први почели да говорите на ту тему пре много година.

АЛЕКСАНДАР ДУГИН: Проблематика Империје се по мени не може схватити изван тематике постмодерне. При томе је важно имати у виду да постмодерна, која је постала актуелна од краја 70-тих, све досад није исцрпљена. И то без обзира на то што већ годинама сви постмодерну сахрањују. Када поједини критичари проглашавају крај постмодерне, чини ми се да не схватају шта то заправо проглашавају. А проглашавају ни мање ни више него крај света. Та модерна је као стил, као историјски тренд, упила у себе читаву историју. Модерна је представљала, па и у ликовној уметности, извесно сумирање свега предходног у превазиђеном неочитом виду. По мени је до 70-тих надвладало осећање да је историцизам развоја цивилизације, кога је модерна подразумевала, стигао до свог врхунца, до свог акме, не претпостављајући притом никакву “златну јесен”, благо склизавање наниже, у угодан маразам старости. Процес постмодерне је процес поимања да је модерна као таква исцрпљена. У суштини, модерна је у тренутку настанка себе прогласила за јединог наследника читаве историје – иза ње је (у прошлости) остала спржена земља пошто је све оно вредно већ било у њој самој. Ново доба, без обзира на проглашени индивидуализам, било је универзалистичко, и модерна је као стил то у пуној мери у себе упила. Када је у модерни започела криза жанра, када је била десемантизована као уметнички процес, није начињен (можда и није могао да се начини) парадигматски избор у другом правцу. Дискусија о постмодерни се расула као шрапнелом по врапцима. Темељ смисаоног континента који је постмодерна хтела да измени остао је нетакнут.

Сматрам да у постмодерни постоје два правца. Први је “хипермодерна” или “ултрамодерна”, тј. продужетак модерне која остаје оно што јесте, до свог сопственог крајњег домета, без његовог превазилажења. Хипермодерна поприма форме тоталног нихилизма, потпуне десемантизације садржајног историјског процеса, када се сам човек укида, али се при томе ничим не замењује, већ постаје преживела маска укинутих смислова.

Други правац у постмодерни развија оно што је на прагу Новог доба одбачено – тј. преиначену премодерну. Тај наиван, сакралан светоназор представља позадину људског постојања, његову подсвест, телесност, све у свему – архаичност. У суштини, ради се о томе да услед својеврсног nettoyage par le vide, “чишћења празнином” (термин Жана Парвулескоа) темеља људске културе, почињу да избијају темељне архаичне црте. То је бременито оним што се може назвати le retour des Grands Temps (такође термин Жана Парвулескоа и назив његовог недавног романа) – “повратак Великог Доба”, тј. враћање премодерни и ревалоризацији свега што је на прагу модерне одбачено. И ту се сасвим приближавамо тематици Империје. Пошто је идеја Империје одбачена управо на прагу Новог доба, заједно са стварањем буржоаских држава-нација (Etats-Nations). Империја суштински припада премодерни, она задаје своју равнотежу између индивидуалног и универзалног, при чему је та равнотежа заснована на прилично архаичном односу према онтологији, социјуму, култури.

Дакле, постмодерна је процес који, с једне стране, завршава модерну и утврђује њен последњи акорд – нихилистичку хипермодерну, док, с друге стране, претпоставља примесу архаичних елемената у области коју је модерна спржила, она поставља питања која су током читавог Новог доба остајала изван граница политичке коректности. У том аспекту постмодерна није исцрпљена; она је на новом завоју спирале сагледавања пришла проблему премодерне са сасвим новим знаком. Док је модерна – процес десемантизације и дезонтологизације традиционалног система вредности, постмодерна је напета, подругљива, макар и двосмислена, али ипак ревалоризација свега заборављеног на прагу Новог доба, поготово оног за шта се у то Ново доба испоставило да је нелегално. То је ревалоризација истиснутог, стидљиво склоњеног, скривеног…

У том смислу постмодерна и њен надолазак представљају догађај од колосалне важности: она је ултразасићена и повлачи за собом измене у структурама смислова који нестају. Ми стојимо на прагу глобалне конзервативне револуције, смене самог антрополошког кода. Засад се тај процес одражава на игровни, кикотав начин. Али сетимо се како су изгледале прве ћелије комуниста, социјалиста или фашиста, где је политика била измешана с уметношћу, футуристима, парадоксалистима, песницима и уметницима-декадентима. Брјусов, Штефан Георг, Готфрид Бен, Маринети, Мајаковски, Хлебњиков… Да, све то је почињало смешно – само што се нимало смешно завршило. То је веома несмешна, веома озбиљна ствар – “повратак Великог Доба”.

lebedevfrontov01

Ето зашто уопште није случајно занимање савремених уметника за премодерну уопште, па и за империјски пројекат. Карактер занимања за архаичност сада прелази из подругљивог стадијума, својственог ултрамодерни, ка новој озбиљности. И мој покојни пријатељ Тимур Новиков је добро осећао ту озбиљност. Његова Академија је прелазни беочуг од модерне ка новом проблему постмодерне као новог аватара премодерне.

Ако Империју сматрамо изводом редукције ка условима премодерне, онда с Империјом повезујемо вредности хијерархије, подређености појединачног целини. Ипак је Тони Негри, познати теоретичар нове Империје, постулирао обратно. Говорио је о савременој Империји као о мрежној структури, као о последњем стадијуму капитализма, лишеном јединственог центра, заснованом на сложеној равнотежи разних центара власти. Против Империје протестује исто такво по структури “мноштво” – “multitude”. Отуд је с његовог становишта Империја осуђена на пропаст – она не може да себи потчини мноштво, пошто и сама има мрежну структуру.

— Али шта је хијерархичност? Фуко је, на пример, попут Ничеа читаву историју људског устројства схватао као равнотежу, игру власти. Истовремено је сваки дискурс грађен по законима принуде. Свака фраза, чак и “данас ћу отићи у биоскоп” или “хоћете ли кафу?” у себи носи хијерархију односа, субјектно-објектно потчињавање итд. Људска природа је сама по себи хијерархична – имамо два ока, а не петнаест, стојимо усправно, а не водоравно. А људска устројство се са своје стране одражава у читавој људског култури. Што се тиче делезовског анархичног покушаја да се помоћу ризома или мрежа деструктурира друштво, на крају ће у пракси такве стратегије у стварности само створити нов хијерархијски модел – настаје противсистем који реорганизује систем функција власти. Сваки покушај апсолутне слободе увек доводи до апсолутне хијерархије, тежња да се све и свја ослободи завршава се ГУЛАГом и доласком нове елите уместо старе. И та појава није само политичка, већ и културна, верска итд.

Што се самог Негрија тиче, „Империја“ коју описује – то је мондијални, једнополарни свет, глобалистички, с америчким системом вредности као владајућом идеологијаом, с ултракапитализмом као економско-филозофским моделом. Негријева „Империја“ је акме ултрамодерне, њена апотеоза. Негативна страна “мноштва” – то је нихилистичка страна ултрамодерне, њена негативна основа, а никако алтернатива. Може ли се исто рећи и за Марксов комунизам? Не знам… Нисам спреман да једнозначно одговорим. Ми, реални постмодернисти, читамо Маркса другачије, “здесна”, ако хоћете: он је за нас пророк екстатичне Империје златног века…

Код Негрија су и “Империја”, и “револуционарна класа мноштва” – мрежне структуре које, свака по своме, настављају трендове обичног модернизма, само доведене до крајњег логичног домета у две верзије – у верзији поретка (турбокапитализам светске владе) и хаоса (трансвестити-гребатори с пирсингом и слабоумни мигранти Тонија Негрија). И једно и друго су последња агонија модерне. Све је то још увек 20. век и покушаји његовог пројектовања у 21. век и у бесконачност. Империје 21. века биће другачије. Биће више премодернистичке. Настајаће у Црној Африци, Латинској Америци, чак и у Европи, где макар постоји историја, за разлику од САД – тог лабораторијског и ултрамодернистичког експеримента. Могуће је да то буде и Евроазијска империја са шаманима и црквама, или Исламска Империја, или Кинеска. Уверен сам да ће процват империја настати после заласка “Империје”. Империја као покушај стварања светске владе с критичком скупштином мрежњака – то су грчеви ултрамодерне. Ти грчеви већ завирују у онај свет где их неће бити, и отуд се јавља елемент макабра у виду Бин Ладена, нестанка струје у Њујорку, естетских хепениншких интуиција “новог светског поретка” заједно с његовом критичком антитезом, који очајнички вибрирају на прагу онога камо неће доспети. Иза границе постисторије већ свиће “le retour des Grands Temps”, “доба нових империја”.

lebedevfrontov02

А о каквој Империји ми уопште мислимо, маштамо? Империја је специфичан спој универзалног и појединачног. Унутар Византијске империје је било много различитих царстава. Мисао о Империји – то је релативно универзална рационалност. Мрежне структуре ће се у новим империјама претворити у етнос настао по основу скупштине типских физичких и умних особености: на пример, може настати етнос од бајкера, фудбалера, уметника или компјутерџија. Такви нови етноси ће се упоредо са старим и класичним укључивати у састав нових империја по језичком, географском начелу, као што су се раније укључивали по верском. И они ће са собом донети посебан рационализам. Тако да ће у новим империјама истинске постмодерне бити много рационалности – насупрот монорационалној “Империји” ултрамодерне. Самим тим ће бити достигнут премодернистички ефекат када је постојао вишеполарни свет с разним рационалностима у основима великих цивилизација. Сада то неће обавезно бити верска рационалност – неко (наравно, ако усхте) може обоготворити Канта, као што се сада у једној од “нових религија” у Бразилу клањају Волтеру и Русоу.

Дах премодерне се осећа већ у самом повратку термина “Империја”. Тај повратак премодерне после модерне рађа специфичну подругљивост, коју најпроницљивији људи чују у тој претензији на успостављање “новог светског поретка”. Нешто подругљиво-фашистичко се може чути у Бушовим речима: “The God said me – strike Iraq”. Не може се рећи да је то позитивно, али је свакако до бола познато из епоха пре Новог доба. Да, засад је све то још пародија која се заклања паролама попут “слободе” и “демократије”, у духу Џеферсонове extensive empire (о чему пише Негри), али је то већ нешто што је очито из прошлости. Буш млађи, душица, знаковни лик постмодерне, у свом либералном фанатизму личи на Бин Ладена, у њему има нечег безумног и симпатичног. Кажу да је он идиот и кодирани алкос, дипсоман… Можда се после своје оставке чак и прикључи нашем пројекту… Видим га како маршира у редовима “Евроазије”, опет пијан као чеп…

Али колико су “Империја” и империје спојиви? Та, “Империја” увек претпоставља империјску нацију. Тако је Римску империју насељавао римски народ – populus romanum. Владајућа идеологија нашег доба постулира глобализацију свих процеса, а у уметничкој средини је меродавно мишљење да је савремена уметност – западни проналазак и никаква друга савремена уметност не постоји.

— Мислим да “Империја” као глобализам захтева извесну универзалност стила. У оној “Империји” која се сада гради, то јест у западноцентричној мондијалистичкој Империји, постоји врло изразита идеологија која, као што је на пријему у Кремљу у мом присуству демонстрирао амерички амбасадор у РФ Вербшоу, може бити формулисана за 60 секунди: “глобални свет”, “све за индивидуалност”, “слобода као универзална вредност”, “националне управе су за рушење” и тако даље. (Алал вера амбасадоре Вербшоу, то почиње да ми се свиђа…) Као средство изградње те Империје служе не само нафтни монополи или ОС САД, него и МТВ, и мондијална култура у целини. Зато до извесног тренутка испада да учешће руских уметника у светском процесу савремене уметности представља својеврсну сарадњу са колонијалном управом: уметници као полицајци… То је помоћ окупаторима у ствари колонизације, у освајању нашег културног простора. Јер је у једнополарном свету укључивање у светски уметнички контекст – у суштини процес потчињавања других полова, њихово растварање. А сарадња са полицајцима може бити различита, не јурцају сви по шумама са псима да лове партизане – поједини цртају агитационе плакате. И учешће, понављам, управо учешће у савременом уметничком свету – то је сарадња са окупаторима и издаја сопственог идентитета.

lebedevfrontov03

Али ту искрсава интересантан моменат. Данијел Бел у једној својој књизи износи занимљиву мисао: у садашњој Империји култура мора одумрети, пошто је тај пројекат у суштини алтернативан технолошком развоју. Та, култура и уметност су замумуљена премодерна, заснована на оним ирационалним странама човекове душе које очито не доспевају у “Вербшоуов списак”. У Империји постоји “слобода од”, тј. “liberty”, а никако слобода сама по себи, не “слобода за”, тј. “freedom”. А у уметности има и једног и другог. Слобода као садржајан појам, то јест “freedom” – вредност је премодерне, слобода као негативан појам, то јест “liberty” – то је већ концепт модерне. И зато култура, по мишљењу градитеља “Империје” мора бити искорењена, уосталом, као и пол. Није тек онако Жан Бодријар говорио да је постојање двају субјеката у полном чину – већ недопустив архаизам. У стерилном свету глобализма сви морају једнополно да се рађају – простом деобом, као клонови, инфузорије или ћелије рака. Премда је, дабоме, првобитно било обрнуто – слобода од обичаја је представљала модерну у односу на традиционалну породицу. Данас је полни чин двају бића – тим пре разног пола – већ права “конзервативна револуција”, својеврсна “црностотинашка” представа… Политички коректни су само асексуалност, овца Доли, бледуњави инфантилни импотентни милијардер Бил Гејтс итд.

Зато увлачење представника уметничке Русије у светску уметничку средину – то није само њихово укључивање у процес колонизације. Они могу, ако мућну главом, учествовати у револуционарном процесу. Залагање за ирационалност, еротику, архаичност – то и јесте пут њиховог повратка у пројекат премодерне. Једино што је уметнику неопходно да у ту сврху изврши врло сложену процедуру – да завири преко границе, да види тамо где – како се свима чини – ничега нема. И на страни руских уметника може бити околност што, укључивши се друштво ултрамодерне, ипак имају конзервативне корене – и такав спој их може променити и из саучесника окупације и колонизације учинити важним фигурама револуционарног покрета. Али то је врло танан и сложен процес, ту треба узимати у обзир промену појмова током времена. Док је хетеросексуални либертинизам некада био у суштини “левичарски” процес, после свих сексуалних револуција се претворио у врло “десничарски”, па чак и “конзервативни” процес у поређењу с истополном љубављу и тоталним унисексом. А бивши су се непомирљиви непријатељи и супротности – комунизам и фашизам – пошто их је модернизам надјачао, стопили. Данас је тешко наћи разлику међу њима: ево, на пример, Хаким-Беј; ко је он – ултратрадиционалиста или радикални леви анархиста? И зато је тако велик револуционарни потенцијал “повратка Великог Доба” – ту се може уписати јако и јако много елемената које је “модерна надјачала”.

lebedevfrontov04

Како ви замишљате нову империјску уметност? Ту не подразумевам уметност јединствене “Империје”, већ уметност њој сучељених нових империја. Може ли се васпоставити њена поетика? Хоће ли она одговарати традиционалним цртама империјске уметности?

— Мислим да ће основно начело бити одсуство подругљивости, тј. нова озбиљност. Уместо осмеха – гримаса, уместо смешне шале – страшна шала. Фундаменталност ће се појавити у свему, премда фундаменталност не подразумева обавезно гломазност. Чак је боље употребити термин “тежина” пошто је традиционална империја (не Негријева “Империја”) увек скопчана са тежином, са бременом. Уместо игре са смисловима, доћи ће до симболистичког укључивања тих смислова у враћену онтологију. У уметности империја ће се слагати оне врсте уметности које се раније нису слагале, или су се слагале, али подругљиво, на пример, мртва природа и перформанс. У новим империјама ће бити тотална еклектика: тамо ће се наћи место за телеграфе, шаманске образине, брзе возове ТГВ, јапански терор буке, Русоов минимализам и грлено певање. Али та еклектичност неће бити смешна, обрнуто, биће ултраозбиљна, на њој ће се заснивати нови империјски неогностицизам. При томе је укључивање у “нову озбиљност” могуће не само за озбиљне ствари, већ и за наизглед тако чудне и чак глупе појаве, попут некаквог програма “Бели Папагај”. Нова империјска уметност мора утопити у себе све, показати своју безалтернативност. Ту ће се одвијати исто оно варење историје као и у ултрамодерни, али са знаком плус.

У једном од последњих бројева Художественог журнала Борис Гројс говори о последњој утопији која је остала у неолибералном свету – утопији новца. Управо је новац, с његове тачке гледишта, последње универзално начело – универзални еквивалент који гарантује јединство савременом свету што се све више распада на појединости. Искрсава питање: у којој мери ће те “нове империје” моћи да међусобно воде дијалог? На којој основи? Имају ли оне нешто заједничко, универзално? Наравно, осим заједничког сучељавања јединственој “Империји”.

— Како је говорио Хегел, “нећемо потцењивати велику силу одречности”. Одричући нешто, ми нешто формирамо. Зато је чињеница сучељавања потенцијалних “нових империја” садашњој актуелној “Империји” конститутивна: у најмању руку разумљиво је шта оне заједно одричу. А оне одричу ултрамодернистичко схватање уметности, одричу “слободу од” уместо “слободе за” и тако даље. Управо ће борба с неолибералном “Империјом” постати консолидујући мит “нових империја” – тако хришћане за борбу са грехом консолидује мит о ђаволу. Да, одрицање у извесном тренутку претпоставља и стварање алтернативе. Ако сви буду против тржишне привреде, онда ће у свакој империји обавезно искрснути нешто своје, да замени тржишне односе. При томе, то чак неће бити измишљање нечег новог, већ ревалоризација онога што већ имамо. Рецимо, у Русији ће се новац сачувати, али ће универзална вредност опет бити руски балет.

Онда испада да су “нове империје” лишене сопственог идентитета, оне се хране само негативом, он им гарантује конституишући принцип. У суштини испада да су империје ступиле у тајни дослух с “Империјом”.

— Да…, као што је ђаво код Елијадеа потајно наклоњен Богу… При томе не некакав тамо ситан злодух, већ глобални историјски ђаво, чије надјачавање у сваком конкретном случају отвара сопствене путеве спасења. Изазов је општи – одговор појединачан. Као што је својевремено заводљива изградња Вавилонске куле конституисала настанак народа. Да, сви су имали заједнички језик – али у извесном тренутку више није имало шта да се на њему каже. Сви су разјурени, и уместо језика су настали језици. И када садашња “Империја” као онтолошки изазов буде надјачана, она ће постати жижа конституисања “нових империја”. Али то неће бити мноштво неповезаних сингуларности (откуд је Негри узео идеју да индивидуа аутоматски тежи “солидарности”, идиот!), које јесте мрежна саставница садашње “Империје”, чији је револуционарни потенцијал фиктиван. То ће бити локални рационализам, рационалност ограничена конкретним “великим простором”. На територији сваке од “нових империја” постојаће сопствени заједнички језик, али ће у њему бити много наречја.

А нема ли ту тајне замисли “Империје”? Та, “Империја” је током 90-их стално говорила о “политичкој коректности”, о “правима мањина”, о “прихватању другог”. А иза свега тога је стајала истанчана рачуница – политичка економија касног капитализма је захтевала нове брендове, укључујући и етничке?

— То је донекле тако. На извесној етапи “Империји” постају потребни не више само разни етноси, већ и мале квазиимперије. “Империја” под одређеним условима лако вари оно локално: на париским изложбама бедуин иза стакла клања намаз, братичина Осаме бин Ладена је солисткиња исламске рок-групе.

Власт “Империје” није само прагматична, она је и идеологизована, она разлаже сваки холистички ансамбл. Зато се етничко као чињеница подржава, али до одређене мере, као инерција. У одређеном тренутку, пре или касније, етничко измиче контроли “Империје”. Етничко као такво никад не може бити укључено у “Империју”, пошто се не слаже с њеном рационалношћу. Етничко – то је “анти-Империја”. Судбина, руско-совјетске уметности на Западу – изванредан је пример тога. Запад је првобитно поздрављао бивши нонконформизам, пошто је у њему видео “пету колону” у СССР, бледу слику своје опште “империјске” глобалистичке уметности. Али потом руској уметности није омогућено да се равноправно укључи у општу културну размнену, пошто је кроз њен универзализовани језик почела да се назире етничност. И руске уметнике су послали у… Где су и шта су сада? Ништа! Њихова функција је исцрпљена… И они ће сада бити у нашим редовима, или ником неће бити потребни…

Својевремено је интересовање Запада за совјетску незваничну уметност било сасвим очито изазвано геополитичком борбом “Империје” са СССР. Сада у Европи можемо констатовати симптоме новог интересовања које је изгледа изазвано сучечљавањем Француске, Немачке и Русије са САД.

— Свакако. Сада би Европа да види шта смо ми на етнокултурном плану. Ту може своју улогу играти евроазијски елемент – та Франци су дошли из наших степа. И ми им реконструишемо комад земље којим су ишли њихови преци из Крима. Ми им можемо вратити претходни стадијум њихове етногенезе, изгубљени фундаментал. И садашња евроазијска или конзервативна уметност се мора родити у авангардном правцу…

lebedevfrontov05

Узгред о авангарди. Како ви разумете везу уметности нове озбиљности, тј. уметности “нових империја” с иновацијом? Руска – и не само руска – авангарда је такође била устремљена ка новаторском пориву, одрицању од канона. А империјска уметност је по дефиницији статична, традиционалистичка.

— А на шта се своде иновације за модерну? Иновације су за модерну облик надјачавања, тј. то није стваралачка ствар. Отварање нових обзорја – то је заправо свргавање старих ауторитета, надјачавање табуа. Сви пројекти модерне су – пројекти “слободе од”. Зато су у ултрамодерни прешли с иновација на стереотипе. Основна вредност је постало серијско, а не индивидуално. У погледу високе модерне не може се говорити о реалној креативности – то је само рециклирање нихилистичких pattern-а. Излаз у “нову архаичност” не може бити инерцијално конзервативан; он је остварив само кроз спознају нихилистичке суштине ултрамодерне. Све оно конзервативно што није спознало модерну заражено је њоме изнутра. Сетите се Ничеових речи о “болеснику који се опоравља”… Не цени се “здрав”, он просто “још није болестан”, цени се “болестан”, али који се “опоравља”… “Бивши болесник”… Све се подвргава десемантизацији модерне изнутра. Прости инерцијални конзервативизам увек иде у пару са модернизмом, при чему модернизам неизоставно побеђује – он предњачи, макар у садашње доба. У “retour des Grands Temps” више шансе да се пробију имају сами модернисти – они су ближи понору, они знају да даље пута нема и треба узлетети. А конзервативац је увек уверен да још постоји чврсто тло, и неће да иде ка понору. Али модерниста увек вуче конзервативца ка том понору, а он се противи… Зато је ствар саздавања уметности “нових империја” – ствар модернистичких уметника, који су заправо аутентично доживели драматично искуство понора. Ту је јако важно што су сада у процес савремености увучени Јапанци, Руси, Арапи, тј. етноси који органски припадају традиционалном друштву. Нихилизам мора спрати конзервативне предрасуде да би се открио глобални, тотални фундаментализам. Ми градимо “екстатичне империје” – јер се само екстатичношћу може сучељавати с технократском и бирократском “Империјом”. “Нове империје” ће настати само у наглом пориву напред, а никако у покушајима да се нешто по инерцији одбрани…

Уметност “нових империја” – како је ви описујете, тј. пуна нове озбиљности, која се клони модернистичког стереотипа, екстатична, таква уметност изгледа није спојива с масовном производњом. Екстатичан објекат мора бити јединствен. Али како ће онда та уметност моћи да обавља идеолошку функцију? Како ће моћи да влада масама?

— Мислим да је извесног езотеризма увек било у уметности, има га и сада. И то независно од тога иде ли ка масама или не. Друга је ствар што ће се формат тих односа с појавом “нове озбиљности” изменити. Сада уметник мора бити пропагандиста, мора укључивати гледаоца у свој контекст. Зато је сада потребан херменеут, коментатор, приповедач који масама објашњава смисао дела које може бити и слика, и спот, и песма, и симфонија, и позоришни комад… Али је потребно то чинити озбиљно, стварати нову митологију. Масе се морају увлачити у “ново империјско сновиђење”, у премодернистичко-постмодернистички битак, да се тамо осете сигурно. А ми засад имамо само имитацију мисли о култури – канал “Култура”. Али чак и она већ приморава човека да се замисли, заинтересује за ту сферу живота.

Мислим да се у процесу модерне одвијао сложени дијалог уметника с материјалом, а то уопште није једноставан процес. Сећате ли се, Хајдегер је о томе писао: “Када творац ствара свет, он издваја земљу”. „Wann der Schoepfer ein Welt aufsteht, stellt er die Erde hervor”. Код њега је то било објашњење зашто су ципеле на Ван Гоговој слици у земљи. Стваралац увек има материјал с којим ради. И током кретања ка савременом друштву одвијало се постепено скидање чаролије – desenchantement – с околне средине, све до њеног потпуног нестанка. У Негријевој “Империји” нема средине – тамо има средстава комуникације, новца, технологија. Ту нема гледаоца, масе – то су реципијенти који ништа не вреде, пошто је рад већ одавно изгубио вредност. Капитализам може постојати и без експлоатације, и без пореских обвезника – увек ће се наћи некакав Тајван где ће се све направити јефтиније и потом сами скупље платити произведене трице с налепљеном европском марком. Зато нема ни истинске тражње – постоји симулација тражње, “испровоцирани живот” (“das provozierte Leben” Готфрида Бена). Гледалац (потрошач) више није потребан. Рејтинзи су игра коју капитал имитира. Становништво “Империје” с њеним тотално-технолошким карактером је већ у суштини укинуто. Становништво је лишено онтологије. А нема ли онтологије – нема ни средине. Постоји индивидуално, али нема људског. Перформанси 90-их упадљиво изражавају то одсуство средине, пошто уметник нема више материјал, ни унутрашњи свет, већ му преостаје само да скакуће, цичи, испушта мехуре… Уметник је тотално усамљен (индивидуалан) и нема шта да каже – ето основне садржине уметничког света ултрамодерне, јер је са средине већ скинута чаролија, што значи да је десемантизована.

Новој империјској уметности предстоји да изнова пронађе зачарану средину. Нека је уметник и трауматизован, али се неће обраћати психоаналитичару или друштву анонимних алкохоличара, већ тамо где може стећи “зачарану средину”. И уопште није обавезно да таква средина буде природа – то може бити и социјална средина, то може бити и други човек. Нова империја ће вратити масе, приморати на стицање ирационалног Другог, новог схватања материје, новог субјективитета – пророчког, терапеутског, херменеутичког. Технократској и максимално настројеној на утилитарност “Империји” може се супротстављати витализмом и привидном неутилитарношћу, лудизмом. Само, тај лудизам мора бити селективан – он ће оставити све позитивно. Нека то изгледа чудно – изба с Интернетом, али ће то бити уграђено у средину. А аутомобиле ћемо све бестрага спалити! И нафте више неће бити! Ни гаса! Само Интернет! И Сунце ће радити… И пиринач ће расти, и Јапанци… И Кинези ће нам изградити куће, а Турци ће их окречити, а Срби ће доћи и направити одличан цреп… Измениће се парадигма техничког, измениће се карактер ратова – све због измењеног односа према материји. То не значи враћање у прошлост, то је пре, по Леви-Стросу, отварање себе Другачијем. Уметници – паладини празнине морају пронаћи Грал средине, спознати нову дијалектику. И после три столећа постојања у ничеанској пустињи то је већ доспевање у оазу. Премда је та оаза засад још нереална, то је фатаморгана, пошто је за појављивање праве оазе неопходно извести геополитичку револуцију.

 

Разговарали ЕКАТЕРИНА БОБРИНСКА, ВИКТОР МИЗИАНО

Художествени журнал, 2004, јун. бр. 54. под насловом: Александр Дугин: Заколдованная среда „новых империй“

Одабрао и приредио ИВАН ЋУПИН

Са руског САВА РОСИЋ

Цитирано према: Геополитика постмодерне, Преводилачка радионица Росић, „Никола Пашић“, Београд, 2009.