„Довољно је само прочитати садржај ове референтне књиге па схватити да Миодраг Новаковић ради оно што би требало да буде државни посао, и да га ради годинама…“

22.07.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

„Г. Новаковић припада једној посебној српској елити која се (само)профилисала током последњих двадесетак година, година кризе каква је ретко виђена у дугој српској историји. То је елита коју држава, или оно што се издавало за државу или њене представнике током овог периода, није препознала, или није нашла место за њу. То је један број пожртвованих, вредних људи који су иступали у јавности тамо где државни представници нису, а требало је, или тамо где то нису радили на адекватан начин. Који су се борили за истину тамо где држава није умела или хтела. Који су се обраћали онима у светској јавности који су имали уши да чују и очи да виде – кад год би се нашао неко да се бар мало потруди око њих. Који су истраживали тамо где њихова сопствена држава није. Који су оптуживали тамо где њихова сопствена држава није смела. И који су оставили трајан траг о том свом, скоро донкихотовском подухвату.

Траг попут ове књиге, књиге помоћу којег ће се заинтересовани читалац информисати, подсетити на све видове непријатељског деловања с којима се као народ и држава суочавамо на крају 20. и почетку 21. века – и споља и изнутра. Од доказа за одговорност западних држава за крвави распад СФРЈ, чија је кулминација била злочиначко НАТО бомбардовање СРЈ, и варварских метода који су коришћени – у распону од осиромашеног уранијума до крађе људских органа – па до унутрашњих последица по народ и државу, и домаћих актера који су (са)учествовали у разбијању земље, а који и дан-данас нажалост, некажњено, одређују њену судбину.

Ова књига је, дакле, не само извор знања, информисања и самооријентације, већ и својеврстан споменик. Споменик (скоро) незнаном српском јунаку новог доба, који, одбачен или презрен од лажних елита које су, после скоро 80 година државног и националног самозаборава, испливале на површину политичког и јавног живота српских земаља. Незнаном јунаку који сам на себе и своја плећа, о свом времену и трошку, преузима дужност одбране отаџбине онако како најбоље зна и уме. Без уздања у материјалне награде, земаљску славу или признања. У име Србије својих предака и својих потомака, ако му већ није допуштено или омогућено у име постојеће, скоро виртуелне државе Србије. Дакле, у име вечне Србије, која надилази режиме, поретке, промашене или лажне владаре и величине, Србије чија праслика стоји пред очима сваког искреног родољуба.

 

Србија неће пропасти, упркос свих непријатеља и непријатељстава с којима је суочена, о којима је у овој књизи реч. Неће пропасти управо због неуништивог духа људи попут Миодрага Новаковића, који не траже ништа да би се борили за оно ушта верују и што безгранично воле. А, само нека замисле, и они који воле Србију, и они који је мрзе, и они који је се плаше: шта ће бити онда када овакви људи и држава поново буду једно. Нека размисле, док читају ову књигу, која ће их већ, сама по себи, навести на размишљање. И то не само о Србији и ономе што ју је снашло, већ и о свету који је све то произвео и производи.

Неки ће се запитати како је могуће да једна Србија, за коју непријатељи и недобронамерни стално покушавају да докажу да је неважна и никаква – привлачи толико непријатељства, толико острашћености, толико излива неправде, и дан-данас. И можда ће схватити да одговор лежи управо на супротној страни: да је Србија и те како важна. И да је један од великих ребуса нашег доба одговор на питање зашто је то тако. И зашто су прегаоци попут Миодрага Новаковића тако спартански упорни, плодни, наизглед неуништиви. Ако буду имали среће и помало памети, казаће им се само. А ова књига, овај запис српског положаја и борбе једног релативно усамљеног српског инфо-ратника у контексту светског вртлога насталог после пада Берлинског зида – преставља важан путоказ у том правцу. И као извор знања, и као инспирација, и као споменик, који ће показати да је, без обзира на све, за одабрану групу Срба, борба била и остала непрестана.“

Александар Павић, Београд, јул 2014.