АКТУЕЛНО

МАСОНИ НА НАШИМ ПРОСТОРИМА: Од приче до суштине – битни или небитни?


„АКО постоји интрига на српској, али и претходној, југословенској политичкој сцени, онда се она тиче масона (слободних зидара) и њиховог утицаја на кретања унутар друштва. Не постоји догађај за који они нису везани, а да о томе одмах не забруји читава чаршија, и да се по кулоарима не расплетају најфантастичније и најчудније приче везане за овај „ред из сенке“… И тако се, увек наново, отварају приче које се крећу од тога како су масони суштински битни за развој читавог света, до тога да су потпуно небитна, додуше култна организација. Где је права истина? Без жеље да судимо, међу масонима смо нашли безмало целокупну духовну и политичку елиту током протеклих две стотине година…“
Ово је само мој лични избор из фељтона који је 2004. године објавио дневни лист НОВОСТИ аутора Зорана Љ.Николића, повод би могао бити одржани „митинг масона у Београду“, али и све ово што нам се у свакој области живота дешава, окупација у сваком смислу – човека, његових мисли, речи и дела, територије… Власт која националне интересе Србије потпуно занемарује и влада по диктату странаца…
Рече ми један човек: „Изгледа да су баш ово хтели – ми се осећамо беспомоћнима и уместо нас тамо неко други пише наш пут како ћемо ићи и куда, а сви покушаји да се нешто промени у току процеса се заустави и ни макац даље… Шта се то с нама догађа и до када ће то да траје, па има да нас нема?“ Стварно – „има да станемо под једну Тарабићеву шљиву“…

06.07.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

симболи

Само током протеклих неколико недеља (2004) већина медија се огласила поводом једног скупа масона у београдском хотелу „Метропол“. Сви су, широм отворених очију, дошли да виде и чују оно што масони никоме нису хтели да кажу – какав је утицај ове групе људи на савремени живот у нас и доносе ли, и на који начин, било коју врсту светла?
У црним смокинзима и са лептир машнама, само су дали назнаку свој постојања, објаснивши и да је „време да се предрасуде у вези са слободним зидарством, засноване на дезинформацијама и полуинформацијама, коначно уклоне и истини отвори пут до свих који желе да је чују и имају добру вољу да је разумеју и примене“.
– Од овог дана почиње нова епоха у развоју овог зидарства на овом тлу, али и у односу света према нашој земљи – рекао је Драгутин Загорац, домаћин скупа.

Шта би све то могло да значи и чему да се надамо?

КАКО у Београду мало тога може да се подведе под „тајном“, тако је највише о масонима било писано када је тумачена мистериозна смрт тадашњег Великог командера Драгана Малешевића Тапија. Појавило се неколико изјава које су, умногоме, узбуркале страсти, а на директан или посредан начин прозвали слободнозидарску организацију, доводећи је у везу са неким веома битним догађајима, „београдског усијаног асфалта“.

33

Тако је, почетком новембра 2002. године, прво Војислав Шешељ прозвао Драгана Малешевића Тапија, као шефа масонске ложе, да је организовао убиство генерала Бошка Бухе, а да су у истој ложи били и Жељко Максимовић Мака, Борислав Пелевић, Слободан Вуксановић…

Недуго затим, огласио се и Небојша Човић који је, коментаришући Шешељеву изјаву, рекао како нема информацију у том правцу, да „није ни у каквом контакту с њима, али да би по том питању господин Душан Михајловић могао да има компетентан став“.

Недавно, а баш у сличном контексту, везаном за слободне зидаре, огласио се и бивши премијер Србије Зоран Живковић, који је једном београдском ревијалном листу, на питање да ли је тачно да је члан масонске ложе, одговорио речима „Какве то везе има са политиком? Нека остане мистерија.“ Живковић је рекао како у масонима не види ништа мистично ни утицајно.

И тако се, увек наново, отварају приче које се крећу од тога како су масони суштински битни за развој читавог света, до тога да су потпуно небитна, додуше култна организација. Где је права истина? Без жеље да судимо, међу масонима смо нашли безмало целокупну духовну и политичку елиту током протеклих две стотине година.

  • „ЖИВИ ЉУДИ“
    И МАСОНИ су, како се каже када причамо о особинама „смртника“, „живи људи“. Тако је и међу њима било озбиљних несугласица. Међу оним, најделикатнијим је прича да је Иво Андрић, наш каснији нобеловац али и слободни зидар, имао аферу са супругом Густава Крклеца, такође масона. Такав инцидент, а масони изузетно држе до породице и традиције, сматра се као недопустив, па је Андрић био искључен из београдске ложе „Истина“.

Елита међу зидарима

ДАНАШЊИМ српским масонима донели су светло преци који су били дужни васколиког поштовања. Јер, и сам Карађорђе Петровић, приликом покретања Првог српског устанка, био је веома близак са организацијом слободних зидара, а у контакт с њима је дошао будући да је био у аустријским фрајкорима. У то доба Карађорђе се сретао и са члановима хетерија, организацијом грчких устаника, на коју су велики утицај имали такође слободни зидари. Веома битан у годинама тог, предустаничког Београда, био је и Рига од Фере, човек који је такође словио за „брата“, како се масони међусобно ословљавају. Истовремено, у Београду у масонској ложи тада седе Петар Ичко, војвода Јанко Катић, браћа Поповићи – Чардаклије, сви потоњи вођи српског устанка и сви – слободни зидари.

Огроман утицај на српску културу имали су и Доситеј Обрадовић, затим, Сима Милутиновић Сарајлија, који је опет, слободнозидарски дух пренео и на једног од највећих српских умова Петра Петровића Његоша.
Потом, хронолошки гледано, следе имена која су утицала на стварање модерне Србије. Све до Другог светског рата, међу масонима су се, слободно би се могло рећи, налазили најзначајнији и најутицајнији Срби…

Масони - слободно зидарство - фотографија Етнографског музеја

Масони – слободно зидарство – фотографија Етнографског музеја

После Доситеја Обрадовића и периода просветитељства, који су и на интернационалном плану у великој мери чинили масони, у српском јавном животу има све више слободних зидара који формирају јавно мњење, државне одлуке, и уопште, у великој мери утичу на управљање државом.

То је било време када је наступила и француска буржоаска револуција, и када је Европом завладало просветитељство, настајао је амерички устав, а све су то масони описали као своје дело у великој мери, заокружено буржоаском паролом „слобода, братство, једнакост“.
СРЕДИНОМ 19. века у београдској ложи „Али коч“ седе заједно Тома Вучић Перишић и тада водећи политичар уставобранитељ Аврам Петронијевић, који су касније уведени и у масонску ложу у Цариграду, а били су иницијатори збацивања кнеза Милоша Обреновића са власти.

Касније, огроман напор да Србију уведе у савремену Европу улаже управо кнез Михаило Обреновић, за кога слободни зидари тврде да је један од „браће“, а његове идеје су биле у великој мери инспирисане делом Ђузепеа Гарибалдија и његовим уједињењем Италије. Гарибалди је, наравно, био слободни зидар.
У годинама које наступају до краја 19. века масонерија доживљава нову експанзију, и из редова српских виђенијих људи регрутује велики број чланова.

120_svbТако настаје прва искључиво српска ложа „Светлост Балкана“, формирана 1876. године. Међу истакнутим члановима те ложе били су професор Велике школе Михаило Валтровић, као и Јован Ђаја, један од оснивача Радикалне странке, најутицајније политичке партије до почетка Другог светског рата. Ту су били и Ђорђе Миловановић, сликар, Драгутин Милутиновић, професор Велике школе и син Симе Милутиновића Сарајлије…

Већ 1881. године, ствара се нова ложа, овог пута под заштитом Великог Оријента Италије, која се звала „Српска задруга“. Њени чланови били су Емилијан Јосимовић, професор Велике школе и аутро првог урбанистичког плана Београда, али и Лаза Пачу, тада уважени лекар, а касније успешни министар финансија у Влади Краљевине Србије.

  • ПОБРАТИМИ
    ВЕЛИКУ прекретницу у активном ширењу слободног зидарства представљало је формирање ложе „Побратим“, а ту су били такође веома утицајни и цењени људи свог времена. И данас је познат утицај Ђорђа Вајферта, дугогодишњег старешине ове ложе, али је мање познато да су у њој били један Стеван Мокрањац, професор и министар Андра Ђорђевић, композитор Станислав Бинички, али и пуковник Живојин Мишић, који се славом овенчао тек касније, када је током Првог светског рата показао своју стратешку ингениозност.

    Међу политичарима из ове ложе треба издвојити и Милована Миловановића, каснијег министра иностраних послова Краљевине Србије, Јована Алексијевића, саветника овог министарства, али и познатог књижевника Стевана Сремца.

Ватра у зимској ноћи

ЈЕДАН од наших најпознатијих, али по многима и највећих политичара, био је Никола Пашић. Његов однос са масонима био је веома необичан, јер није био члан, али је увек био окружен људима из слободнозидарске организације.

То и није неко чудо, јер је међу политичарима његовог доба било пуно масона, а он, лично, управо оснива своју Радикалну странку са поменутима Светомиром Николајевићем и Иваном Ђајом. После је ту био и Милован Миловановић, тако да се за Пашића може рећи све, осим да није знао ко су масони. Најзад, упућени кажу и за Миловановића, да је путем Италије, односно њеног Великог Оријента, чији је и сам био члан, у великој мери завршавао спољнополитичке иницијативе уз подршку слободних зидара.

Интересантно је и то да је управо Пашићева била једна од најпознатијих изрека везаних за овај ред. Наиме, његово је поређење масонерије са „ватром, у хладној зимској ноћи“.
„Што си ближи тој ватри, све ти је топлије“, говорио је. „Али, када превише приђеш, могао би да се опечеш“.

Иначе, један од најпознатијих политичких сукоба везаних за однос државе Србије и слободнозидарског реда одиграо се крајем 19. века, када је влада Светомира Николајевића одлучила да врати устав из 1869. године, уместо напредног устава који је био донесен 1888. године.

НА једном заседању Народне скупштине опозициони посланик Стеван Веселиновић предложио је забрану рада тајних друштава, под тиме посебно алудирајући на „фармасоне“ (Овај термин био је рогобатна адаптација француске кованице „фрамасони“ која се односила на слободне зидаре).

Тада је посебно место у историји српске масонерије добио професор Андра Ђорђевић, тадашњи министар просвете и црквених дела. Он је иступио пред свим окупљеним посланицима, и јасно дао до знања своје чланство у овој организацији. И не само то, већ је панегирично говорио о српским масонима и о њиховим циљевима и задацима. То је било време када је масонска организација у Србији доживљавала процват и када су, много другачије него данас, слободни зидари давали јасне знаке свог припадништва овом реду, уколико би проценили да је на било који начин угрожен.

И 20. век почео је позитивно по слободне зидаре. Тада је на чело државе, после мајског преврата 1903. године, дошао краљ Петар Карађорђевић, који је много година био у изгнанству. Током боравка у Француској и Швајцарској постао је и слободни зидар, што је умногоме утицало на будуће токове српске историје.
Чак је и једна ложа у Сарајеву, њему у част, носила име „Петар Мркоњић“, у периоду који је претходио Другом светском рату. Подсећамо, под тим именом је потоњи краљ учествовао у херцеговачком устанку.

Познато је да је Србија после мајског преврата била у немилости европских држава, посебно Велике Британије, а да би се овај контакт са велесилом обновио, умногоме је утицао Милован Миловановић, тадашњи српски посланик у Риму, који је управо користећи масонске контакте постепено ублажавао анимозитет који су Британци гајили према Србима, као ликвидаторима претходне династије.

Наредни мучан период по Србију је анексија Босне и Херцеговине, иако је преко својих веза индустријалац и масон Дамјан Бранковић први о томе упозорио Пашића. Ускоро избија Први светски рат, а после Нишке декларације 1915. године, која објашњава српске ратне циљеве, поред осталог и уједињење са јужнословенском браћом, масони узимају за циљ да у свакој прилици ову идеју приближе европској и светској браћи.

  • „ПЕТАР МРКОЊИЋ“
    ЛОЖУ „Петар Мркоњић“ у Сарајеву помиње и познати архитекта и слободни зидар Александар Дероко. Он је описивао ову ложу с почетка Другог светског рата, напомињући да је у њој боравио и његов ујак Стеван Сремац, такође познати слободни зидар тог доба.

Озидали краљевину

ПОЧЕТКОМ Првог светског рата велики мајстор Ђорђе Вајферт је, по изласку из Србије организовао рад Врховног савета Србије у Марсељу, у потпуности у договору са Пашићем.

Конгрес масона савезничких и неутралних земаља 1917. године у Паризу, на којем су српски масони равноправно учествовали, иницира формирање каснијег Друштва народа, претечу данашњих Уједињених нација, а даје и подршку покрету за уједињење југословенских народа. Тада Пашић тражи што чвршће контакте са француским масонима, знајући за њихову моћ и своју стратешку „невољу“ – губитак савезника Русије. Тадашња влада увиђала је огроман значај слободних зидара на Париској мировној конференцији, јер је већина делегата била унутар масонског реда, па је дефинитивно огроман утицај ових људи био пресудан за стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Држава, чијем смо распаду били сведоци протеклих петнаестак година, имала је велике противуречности и унутар масонског живота. Врховни савет Србије предложио је да се у новој држави (СХС) формира велика ложа симболичких степена, а да Врховни савет Србије прерасте у Врховни савет шкотског ритуала Југославије.

ПРВИ велики мајстор био је Ђорђе Вајферт, после 1934. године Душан Миличевић, а после њега, до 1940. године Андра Димић. Три загребачке ложе прихватиле су ту иницијативу, док су две покушале да оснују своју ложу.
Тако је 9. јуна 1919. године формирана Велика ложа Краљевства СХС „Југославија“. Интересантно, сама држава је тек 10 година касније понела ово име.
Једна од тадашњих идеја била је и да се на њеном челу нађе сам краљ Александар Карађорђевић, који је и сам био висококотирани слободни зидар.

260px-Kralj_aleksandar1

Био је масон. Када је схватио да су га масони преварили, више није хтео да слуша њихове „савете“… Краљ Александар Први Карађорђевић

Велика ложа „Југославија“ била је, како се то масонским жаргоном каже „самоуспавана“ пре самог почетка Другог светског рата, 1940. године, због објективне опасности која је слободнозидарском реду претила од наступајућег нацизма. Управо тај период, током највећег светског ратног сукоба у историји, сматра се и највећим погромом масона. У великој мери у њему су учествовали и српски поклоници Димитрија Љотића.

У Београду је, у немачкој организацији, 1941. и 1942. године одржана и антимасонска изложба, под будним оком Љотићевог човека Милана Банића, који је био ватрени заговорник против слободних зидара. Банић је пре рата и сам био масон, али је изашао из реда, поред осталог, тврдећи да је за смрт краља Александра у Марсељу био директно крив сукоб који је југословенски владар имао са слободним зидарима Француске.

ПОСЕБНО је важно поменути да су унутар слободнозидарске организације пре Другог светског рата значајна имена заузимали и људи који су после ратних сукоба оставили велики траг на потоњу СФРЈ.
Тако је Мирослав Крлежа био масон, док се међу каснијим комунистичким првацима појављује и Моша Пијаде. Познат је и усташко-комунистички споразум о међусобном ненападању и сарадњи, који је потписан у Лепоглави, између Моше Пијаде и тадашњег масона и усташког идеолога Милета Будака. Постоји индиција да је виши председник СФРЈ Јосип Броз такође био масон у непризнатој симболичкој ложи „Либертас“, који је у Загребу водио познати каснији усташки маршал Славко Кватерник.

  • „КОНСПИРАЦИЈА“
    БЕОГРАДСКА чаршија одвајкада је била неумољива и са лакоћом је могла да разобличи сваку тајну и преведе је на ниво ефектног трача.
    Тако је улазак у масонерију професора Милана Бартоша дочекала на посебан начин. Бартош је био, најблаже речено, говорљив човек, па је његов ангажман обележен речима „оде масонска конспирација у…“.

Титово „зидање“

ПРИЧА о масонерији на овом поднебљу била би свакако недоречена и недовољно занимљива ако у њој не би било поменуто име „највећег сина свих наших народа и народности“ Јосипа Броза Тита. Од када су отпустиле стеге „конспирације“ и од када нису санкционисани напади, или једноставно, аналитички текстови и размишљања о Брозу и његовом „лику и делу“, константно се помиње и његово могуће чланство у слободнозидарском реду.

Аргументи који су говорили у прилог чињеници да је Тито био масон, и они који су овој тези супротстављени, вечито су изазивали пажњу, али су, на крају, и једни и други били недовољни да би могао да буде заузет један изричит став. Па, ипак, неће бити згорега да их још једном изнесемо на видело…

Прве озбиљне контакте Јосипа Броза са слободним зидарима бележи Зоран Ненезић у књизи „Масони у Југославији 1764-1999“. Он наводи како је Броз интензивне контакте имао са масонима ложе „Либертас“, и то преко адвоката Иве Политеа и др Срећка Шаловића. Интересантно, Политео је бранио Броза на „Загребачком процесу“ 1928. године, што говори о њиховом блиском контакту, док је др Шиловић, иначе лекар, прво био члан ложе „Врховац“, а од 1929. године и члан „Либертаса“.

О ПРЕДРАТНОМ интензивном односу Јосипа Броза са слободнозидарским редом говори и његова аутобиографска изјава, коју бележи Ненезић, а односи се на упозорења упућена Совјетском савезу пред почетак Другог светског рата. Тито је говорио како „смо упозорили Совјетски савез. Ја сам се, на пример, састао са совјетским војним аташеом и рекао му да се немачка војска креће према њиховој граници и да ће сигурно доћи до напада. Имао сам информације из Загреба од неких слободних зидара, који су били упознати са оним што се спрема. Све сам му то саопштио и казао да то треба примити озбиљно…“

Очигледно је да је Тито веома добро знао ко су били предратни слободни зидари, као да је, по сопственом признању, са њима имао интензивне, а судећи и по квалитету информација, изузетно битне контакте. Али, то није све.

Коча Поповић, Винстон Черчил, Јосип Броз и Ентони Идн

Коча Поповић, Винстон Черчил, Јосип Броз и Ентони Идн

ВЕРОВАТНО најинтензивнији и најбитнији контакт Јосипа Броза са слободним зидарима односи се на период током Другог светског рата, и непосредно после њега. Управо током тог периода најнепосреднији је контакт између Броза и Винстона Черчила, човека који је у том тренутку био један од најважнијих шрафова у механизму стварања светске историје.

Излишно је поменути да је Черчил био високорангирани масон, истовремено један од оних из светске политичке елите, а да га је Броз, величајући Черчилов утицај на њега самог, једном приликом назвао и „својим духовним оцем“. Истовремено, када је креирана нова карта света, на Јалти, осим Черчила масон је, наравно, био и Френклин Делано Рузвелт. Већ по традицији, председник Сједињених Америчких

Држава је слободни зидар, а Рузвелтово чланство чак је било до те мере отворено да је у највиђенијим светским часописима и литератури објављивана његова фотографија на којој је опасан масонском кецељом и окружен симболима слободног зидарства.

Колико је ово пријатељство било битно, а колика је улога Броза била после рата, не само у нашој већ и у светској историји, најбоље говори креирање и вођство покрета несврстаних. Тај међународни миље, који је ујединио земље такозваног „трећег света“, у суштини био је веома битан за баланс два изузетно супротстављена политичка блока у време такозваног хладног рата.

  • Черчил
    СЕР Винстон Спенсер Черчил инициран је у масонерију у Лондону, 24 маја 1901. године. Тада је имао 26 година. До другог степена досегнуо је 19. јула 1901. године, а до трећег 25. марта 1902. године.

Утицај белих рукавица

СА данашње, историјске дистанце, Титова улога унутар покрета несврстаних била је одлучујућа и незаменљива, али је најбитнији био његов „задатак“, који му је сам Черчил поверио.

Наиме, у то доба, западу је претила опасност од могућности да земље „трећег света“ почну да се приближавају Совјетском Савезу. Оне су са симпатијама гледале на доктрине о равноправности и друге социјалистичке пароле којима је прва земља социјализма манипулисала. Само чланство ових држава у Варшавском уговору, довело би до страховите стратешке неравнотеже. Управо је ту Титова улога била непревазиђена, и установљавање покрета несврстаних, чији је Броз био родоначелник, у суштини је обезбедио западу услове да „мирно спава“. Данас су многе тезе у сфери нагађања, пошто је до званичних докумената немогуће доћи, али је веома основано питање да ли би Черчил био тако благонаклон према Јосипу Брозу да нису били повезани на још неки начин, од обичног уважавања и међудржавничког пријатељства?!

На Нирнбершком суђењу Нацистима, Рибентропов врхунски обавештајац на Балкану, Герхард Емскотер (Gerhard Emskötter) изјавио је “Тито је био наше оруђе”!

На Нирнбершком суђењу Нацистима, Рибентропов врхунски обавештајац на Балкану, Герхард Емскотер (Gerhard Emskötter) изјавио је “Тито је био наше оруђе”!

Још један детаљ умногоме је привукао пажњу аналитичара, а то је чињеница да се управо на самитима несврстаних земаља Јосип Броз појављивао са белим рукавицама на рукама, што су многи тумачили као један од масонских обележја, којима је Тито био склон.
ПОЈАЧАВАЊЕ масонске конспирације и довођење „профаних“, односно оних који нису чланови овог реда, у заблуду, увек је могуће, па је тешко бити категоричан у одређеним тврдњама и бити сасвим сигуран у њихово значење.
Ипак, симболика белих рукавица веома је битна код слободних зидара, и оне представљају чистоту духа оног ко их носи, а током такозваних ритуалних радова обавезно их на рукама има велики мајстор.

Међу различитим мемоарским казивањима везаним управо за беле рукавице издваја се оно које је забележила Јара Рибникар у књизи „Живот и прича“. Она је записала да су током Другог светског рата њеног мужа Владислава Рибникара из затвора на Бањици спасли слободни зидари.

Наиме, сећајући се мужа, она бележи како се „касније запитала шта ли су значиле те рукавице. Да није Влада припадао некој групи људи којима су беле рукавице некакав симбол? И сетила сам се чудног Швајцарца. Сетила сам се и доктора Вајнмана. Да није и он, пре рата, био повезан неким тајним међународним везама са непознатим људима? Не знам ништа о масонима, да ли су постојали у мојој близини? То би било некакво објашњење појаве Швајцарца и његовог непоколебљивог става да одем што пре код Вајнмана и да само он може Владу да извуче. То би могао да буде разлог зашто је Вајнман отишао на Бањицу“.

МОЖДА је баш ова анегдота интересантан увод у причу о самиту несврстаних у Хавани, на Куби, 1979. године. Тито се појавио у белим рукавицама, а по мишљењима политичких аналитичара најбитнији догађај целог скупа било је Кастрово инсистирање да се ове земље значајно приближе социјалистичком блоку, и Титов „историјски наступ“, у којем је, уз неприкосновени ауторитет одбио такву идеју праћен френетичним аплаузом окупљених лидера.

На крају, један од најинтересантнијих скупова високих светских државника током друге половине 20. века била је сахрана Јосипа Броза Тита 1980. године.

2.-Državnici-odaju-poseldnju-počast-Titu

И данас многи тврде да Тито није нимало случајно сахрањен испод равне беле мермерне плоче, јер је то један од основних начина на који се обредно сахрањују слободни зидари, када, како то они кажу, „оду на вечни исток“.

  • КУБА
    КУБА је врло интересантна земља, а једна од њених занимљивости јесте да управо у овој острвској земљи масонска штампа излази потпуно отворено.
    Посебно се издваја лист „Мундо масонико“, који излази веома дуго.

Сахрана као обред

БЕЛА мермерна плоча испод које је сахрањен Броз у многима рађа сликовиту асоцијацију, тако честу у масона, која се односи на обрађен камен, а баш такав се налази на Титовом гробу.

Подсећамо, на веома сличан начин данас почивају Доситеј Обрадовић и Вук Караџић, испред Саборне цркве у Београду.
Брозова сахрана била је интересантна и по томе што је то био, како су забележили хроничари, „највећи скуп високих светских достојанственика у дотадашњој историји“. Међутим, ту постоји још једна чињеница на коју многи нису обратили пажњу. Титов погреб био је, истовремено, и један од највећих и најбитнијих скупова слободних зидара планете. На том окупљању били су државници многих великих земаља, дабоме, не само несврстаних, а непобитно је да су многи од њих високо котирани у масонском свету.

Један од пикантних детаља био је да је тадашњи председник Сједињених Америчких Држава Џими Картер, услед спречености, на сахрану послао већ видно остарелу мајку. Интересантно, у таквим приликама се уместо председника појављује неко из високих политичких кругова, ко адекватно мења председника. У овом случају Картеров гест могао је да буде протумачен као изузетно интиман пријатељски чин, али нимало није занемарљива ни чињеница да, унутар дубоке слободнозидарске симболике, масони себе третирају као „децу удовице“. Управо овај симбол детаљно разрађује велики писац и нобеловац Херман Хесе у књизи „Демијан“. Излишно је напоменути да је Хесе био слободни зидар, и то у Великој ложи Швајцарске „Алпина“, у време када јој је председавао један од највећих умова света Карл Густав Јунг.

ЧАК постоје тврдње како је цео скуп, на одређен начин могао да буде описан и као масонски обред. Наравно, а у добро познатом стилу слободних зидара, неупућенима ништа не привлачи пажњу, док је самим масонима добро познато припадништво слободнозидарском реду.

Тако данас многи слободни зидари остају без одговора на питање да ли је Броз био слободни зидар. Међу различитим обедијенцијама, како називају различите масонске опције рада, остаје могућност да је Броз био близак овом реду, али и чињеница да ни самим масонима баш сви подаци везани за ово питање нису до краја доступни. Одважније хипотезе говоре у прилог Титовог чланства у посебном реду блиском Ватикану, па чак и о томе да Броз уопште није сахрањен у Кући цвећа, већ управо у близини римског папе.

АРГУМЕНТИ којима масони побијају Титов ангажман међу слободним зидарима везани су за послератни период, у коме је масонерија готово потпуно нестала са српске, односно југословенске политичке сцене.

Па, ипак, не може да буде без значаја чињеница да су многи масони остали веома утицајни на политички живот послератне државе, јер је Тито и даље остао окружен великим бројем људи из слободнозидарског миљеа. Тако није без значаја његово пријатељство са Мирославом Крлежом, који је пре рата био масон, а који је, према белешкама Зорана Ненезића, на веома волшебан начин био заштићен током рата. Крлежу је посебно штитио Ђуро Вранешевић, масон, али и загрижени усташа, којег су и његови саборци „морали да смирују због окореле антисрпске политике“.

Можда је још интересантнији ангажман др Ивана Рибара. Као предратни масон, Рибар се налазио на месту председника Народне скупштине Краљевине Југославије, а после свих ратних преокрета и смене власти, гле чуда, ето опет Рибара на челу скупштине нове комунистичке Југославије.

  • ДЕЦА УДОВИЦЕ
    СИМБОЛИКА везана за „децу удовице“ била је позната и током светских ратова. Тада су се масони често тако представљали, што би им спасавало главе, јер би их на тај начин „препознавала“ „браћа“ из непријатељског табора.

sprovod-tito_271213S1

Масони оборили Ранковића

ЈЕДНО писмо, написано 27. јуна 1975. године, уноси потпуно другачије гледање на Брозов однос са слободним зидарима оног времена. Писмо је написао генерал Иван Гошњак, упутио га је председнику Јосипу Брозу, али га маршал никада није добио. На том писму дописано је Кардељевом или Доланцовом руком „не треба га дати Титу јер је болестан и у годинама. О томе треба да разговара посебна комисија са Гошњаком“. Испод ове напомене после Кардељевог потписа, стоје и потписи Владимира Бакарића, Станета Доланца, Петра Стамболића, Николе Љубичића и Јованке Броз. Како је забележио Венцеслав Ценчић у књизи „Последња Титова исповјест“, писмо је имало 60 страница, и у њему је Гошњак тражио одговоре на 20 питања.

„Друже Тито, пишем ти ово писмо, први пут оваквог садржаја и са оваквим насловом“, почиње Гошњак. „Од мог присилног одласка у мировину, осјећам потребу да бих желио разговарати с Тобом у четири ока. Јер, након састанка Војног савјета, на којем сам добио подршку од Џемила Шарца, Радојице Ненезића и Ђоке Јовановића, а мислио сам да ћу је добити и од Тебе, а нисам, осјећам се људски повријеђен, јер је уз Твоју „добронаклоност“ побиједила Кардељева линија, а ја сам умировљен, па се све окренуло, захваљујући Теби, у корист конзервативаца, оних који су и до сада опонирањем владали земљом, и оних који ме годинама оговарају.“
У ПИСМУ Гошњак предлаже Титу да позове Кочу (Поповића), Косту (Нађа), Јосипа (Копинича) и њега, и да га они информишу „шта се заиста догађа у земљи“. Такође, Гошњак тражи одговор зашто је пао Александар Ранковић.

„Тито, ја знам да ћеш ми замерити што Ти с мојим смењивањем повезујеш и Марка (мисли на Александра Ранковића), који је прије девет година прошао још горе од мене. Само нас неколико, Ти, Колишевски, Копинич, Коча, Јованка и ја знали смо зашто си напросто отерао Марка. И сам знаш да је прислушкивање лаж… Разлог смењивања Марка, Ти то друже Тито добро знаш, јесте његов извештај о масонима у Југославији, односно констатација и тврдња аутора извештаја да масони владају Југославијом. Друже Тито, знаш и то да сам имао прилике прочитати тај извештај, али послије Пленума, а писали су га наши најбољи обавештајци и имао је два дијела. У првом дијелу извештаја пише се о масонима који су дјеловали у Југославији до 1941. године, а у другом, `строго поверљиве нарави` – Масони и њихова активност у СФРЈ.

ТАЈ извештај Маркове полиције казнио је Ранковића, посебно део извештаја где се спомиње и Твоје име. Наиме, тебе се спомиње са 1961. годином, када је дошло (а Ти си био на путу мира по афричким земљама), до сукоба између Јованке и Колишевског, који је спречио да идеш на скупштину масона коју је организирао марокански суверен – краљ шеф `Велике масонске ложе`.

Тај, и други подаци `убили су` Марка, мислим, политички `га убили`. Мислим да то и друге `бисере` тог извештаја Ти добро знаш. Нисам знао, друже Тито, док нисам прочитао извештај (а дао ми га је Марко), да су Кардељ, Бакарић (под именом Куперштајн, због тајности), браћа Диздаревић, Крлежа, Видмар, др Новак, др Савић, Коча, Велебит, Аугустинчић, З. Кунц, др Коцбек, Иван Рибар, Иво Андрић, А. Белић, Иван Крајачић – Стево, Срђан Будисављевић, Црњански, Васа Чубриловић, Оскар Давичо, Џемал Биједић, М. Ђилас, П. Грегорић, Христић, Исаковић, Младен Ивековић, Рибникар, браћа Леви, Моша Пијаде, Х. Мацановић, Иво Миховиловић, Крајгер, Иво Политео, Срђан Прица, Смодлака, Велимир Терзић, Алеш Беблер, Мика Трипало, Милан Бартош, Густав Крклец, Крешимир Барановић, да не набрајам и друге, масони, којој је ложом `Нова Југославија` до смрти руководио Иван Рибар, а после њега Крлежа. Друже Тито, сада ми је јасно зашто је Марко морао отићи, зашто сам ја морао да будем смењен!“

  • ПОДАЦИ
    У ПИСМУ Гошњак информише Тита и о „бујању“ шпијунаже у земљи и армији, и да су Американци само током 1973. године потрошили више од 300 милиона долара за шпијунске захвате у ЈНА.

gosnjaktitorankovic

Брозу на услузи

ЦЕНЧИЋ, који је забележио Гошњаково писмо Титу имао је потребу да се консултује са Копиничем, који му је потврдио да је „све што је Гошњак написао Титу било тачно“.
– У вези са тим писмом морам ти дати нека објашњења – рекао је Ценчићу Копинич. – Прво, у СССР није било масона, Стаљин их је све послао у Сибир. Они су имали устројство државе по принципу феудалног господарства – расипност, виле и аутомобили, па смо и ми то наследили од њих. То је уништило нашу државу, а посебно масони који су владали њоме.
Гошњак у писму Титу каже и ово: „Масони су, а и сада ће, прекрајати карту Балкана.“ Он се пита и „да ли је у Југославији кадровску политику водила Партија, он (Тито) или масони?

Према Гошњаку, иако комуниста, Тито је искористо масонерију за себе. Није случајно да је Моша Пијаде, прво као слободни зидар, а касније као члан Велике ложе „Нова Југославија“ примао писма слободних зидара са апелима јачања масонерије у земљи, што би, по њима, земљи донело непосредну корист у добијању кредита. Није случајно да је масонерија у Југославији имала велики утицај и на вањску политику земље. Београдска декларација из 1955. године, Београдска конференција 1961. године, па одлазак Тита 1963. године у САД, односно таквом спољном политиком створили су услове да су амерички и богати европски масони водили другачију политику према својој „браћи у Југославији“, посебно код одобравања кредита.

У време кад је католички верски врх тражио нове путеве у реформи и кад је дошло до сукоба конзервативних и реалних кардинала, који су схватали промену деловања Католичке цркве, из кругова противника реформи, оптуживали су масоне из Југославије за заверу и подршку реформистима, и ту се спомињу Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Моша Пијаде, Алеш Беблер и други, који као масони шурују са реформистима.

Sanu1

*споменик слободном зидарству испред зграде САНУ у Београду

МИКА Трипало је био слободни зидар везан за Југословенску академију наука и са масонима из те академије. Он и његови слободни зидари више су били везани за сепаратизам, а главно упориште тој политици били су слободни зидари из Италије и Немачке, а делом из Аустрије.

Ценчић бележи још неколико веома интересантних детаља и размишљања, па каже: „Када се говори о масонима у Југославији и њиховом утицају, тешко се неке ствари могу опростити Титу“. Тако је Коча Поповић, као масон, дошао у сукоб са Титом, јер, према њему, „Југославији није било место у Африци или Азији, већ у Европи“. Такву подршку Коча је добио и марта 1956. године, кад се од „Београдске“ и „Југословенске ложе“ створила Велика ложа „Нова Југославија“. Чланови те, новостворене ложе, посебно су били, бележи Ценчић, одушевљени Ђиласовом књигом „Нова класа“, иако је та књига била на „црној листи“ Централног комитета Савеза комуниста Југославије.
Ценчић бележи и то да масони „и сада прекрајају, не само карту Балкана, већ и карту Европе. Велику помоћ имају у Ватикану, и масонима папске државе.
Највећу улогу ту имају слободни зидари Сједињених Америчких Држава и Ватикана, који су преузели власт масонерије света и њихов је утицај на масонерију најјачи.“

  • „У СЕНЦИ“
    ЦЕНЧИЋ је, кажу упућени, доследно забележио ову својеврсну форму Гошњаковог „политичког тестамента“, на неки начин дајући конкретне одговоре на Титову улогу у домаћој, али и светској масонерији.
    После таквих наступа постаје очигледно да се велики део, како домаће, тако и светске историје одиграва „у сенци“, далеко од очију оних који нису довољно упућени у стварна догађања. Тако, тек неколико деценија после неких догађаја, постајемо свесни како су се заиста одвијали, иако су били ту, поред нас, неупућених у начине настанка светске историје.

masonski-znak-u-beogradu-600x403

Градили и рушили

ДАНАС је потпуно неспорно да су слободни зидари имали изузетан утицај на стварање „прве“ Југославије, односно, првобитно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и на њен живот, како у унутрашњој, тако и спољној политици. Међутим, мање је познато да су били присутни и током њене разградње и распада с почетка деведесетих година прошлог века.

Прецизније речено, масони су првобитно показали интересовање да се раздвајање Југославије на „саставне елементе“, односно минијатурне основне државе спречи, али су ваљано дали до знања и да матично руководство мора у том правцу да предузме одлучне кораке.
Упозорење је, очигледно било без одјека. А последице су данас и те како добро познате…

Битно је да је по доласку на власт Михаила Горбачова у Совјетском Савезу дошло до споразума између совјетске и америчке стране, у којем је закључено да је „међусобно уништавање илузорно, и да не може да прође без катастрофалних последица по обе стране“. Тако је амерички политички врх имао јасне замисли о томе како би свет требало да изгледа до краја 20. века, као и разрађене опције како до тог циља стићи. Било је јасно да ће Совјети морати значајно да измене своју политику, поготово да очувају доминацију унутар свог блока по цену великог економског исцрпљивања, које ови више нису лако могли да поднесу.

ТАКО су представници Совјетског Савеза и САД направили специфичан споразум, у којем је већ било договорено уједињење Немачке, али и персонална политика унутар два политичка џина, као и ко ће бити на челу најбитнијих међународних институција и организација као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка, па и саме Уједињене нације.

diagram-bilderberg

У том контексту позиција Југославије није била нимало безначајна. Тако је осамдесетих година формирана посебна међународна институција, која је имала задатак да у пракси спроведе овај совјетско-амерички план уређења света, и која се звала CEI HC (Countetrade ehcange international holding company). Припреме за формирање ове агенције почеле су 1984. године, а дефинитиван договор постигнут је управо кад је Михаил Горбачов ступио на власт.

Један од битних задатака који је ова међународна организација имала пред собом било је и решење питања Југославије. Наиме, CEI HC била је спремна да помогне опстанак бивше државе, дабоме, под условима да се унутар земље уведе ред, како у политици тако и у економији.

ПОЧЕТНИ буџет ове организације био је 12,6 милиона ондашњих долара, од којих су обе стране уложиле по 50 одсто. Са совјетске стране у инвестирању овог пројекта учествовало је 45 министарстава и владиних институција, а о важности оних који су учествовали са америчке стране најбоље говори податак да су ту биле најзначајније банке и мултинационалне компаније чији су сви председници били – масони.

Колико су то били битни и утицајни људи најбоље говори податак да је један од учесника пројекта била и Федерална агенција америчких резерви (са Полом Волкером на челу, уз учешће А. Клаузена, директора Међународног монетарног фонда и рођеног брата Хенрија Клаузена, тадашњег командера Шкотског ритуала јужне јурисдикције САД). Веза овог тела са Владом Сједињених Америчких Држава била је поверена тадашњем потпредседнику, а будућем председнику САД Џорџу Бушу старијем.
Толико о „небитности“ опстанка бивше Југославије за слободне зидаре.

  • БЕЗ ПОСЛЕДИЦА
    „МЕЂУНАРОДНА позиција Југославије као тампон-зоне између два блока, после смрти Јосипа Броза, који је био гарант обеју страна и нових америчко-совјетских односа није више повлашћена и због тога владе, међународне финансијске институције, банке и фирме нису заинтересоване за улагања у југословенску привреду. Економска криза у Југославији озбиљна је, и не може се превазићи без помоћи са стране…“

Одбијена помоћ

ПРОГРАМ CEI HC, који се озбиљно позабавио питањем опстанка бивше СФРЈ, тако да су се анализом наше ситуације позабавили америчко-совјетски стручњаци, и то тако што су закључили да „Југославија представља потенцијално жариште нимало безазлене кризе, која није у интересу ни ње, уколико жели да се очува у постојећим границама, али са потребним реформама, као што није у интересу међународне заједнице предвођене САД и Совјетским Савезом“.

Карте су биле бачене на сто, уз коментаре који су говорили и да „дотадашњи развој унутрашњих економских и политичких процеса у Југославији показује да она сама није у могућности да све то превазиђе, па је одлучено да јој се понуди целовит програм који би јој обезбедио претпоставке за очување интегритета у постојећим границама, заснован на економским мерама и реформама које су основ предлога и могући реформски модел и за друге земље совјетске интересне сфере“.

Дакле, већ по овоме се види да је бившој Југославији била понуђена несвакидашња прилика да се извуче из нимало лаке ситуације у којој се нашла. Већ по понуђеном се види – нисмо морали да будемо на репу транзиције, као што смо то данас, већ напротив, на њеном самом зачетку. Међутим, данас је већ добро позната „усклађеност“ ондашњих политичких лидера, која је и довела до распада на најгори могући начин.
А чак и тај распад из CEI HC су најавили као опцију до које ће неминовно доћи уколико њихов програм не буде прихваћен.
СОВЈЕТСКО-АМЕРИЧКИ експерти су закључили, на основу свих анализа, да су Југословени немоћни да проблеме решавају самостално, па је предлог сачињен у два нивоа. Први је био усмерен на очување Југославије, и то тако „што би могао да резултира у релативно кратком року, позитивним економским ефектима, које би утицале на стабилизацију стања и очување целовитости земље“. Експерти су захтевали примену економских и структурних реформи, чак су понудили увид југословенској влади у све што су њихове анализе показале, и шта је неопходно предузети да дође до потпуне економске стабилизације у Југославији.

Међутим, она, црна страна медаље такође је била битна, а она је носила консеквенце уколико план за стабилизацију и очување Југославије наше руководство не би прихватило. Наиме, како су јасно нагласили, „уколико југословенске политичке власти нису заинтересоване за укључивање у CEI HC програм, јасно је да се унутрашња криза не може разрешити. Совјети и америчка страна ће, на основу већ израђених програма, тада подупредити унутрашње антагонизме и допринети распаду Југославије по национално републичким шавовима.

ПРОГРАМ ове несвакидашње међународне агенције под патронатом елите међу најутицајнијим светским масонима, руководство СФРЈ је одбило. Потпуно је извесно да би данашњица сваке од бивших република изгледала потпуно другачије. Југословенски улазак у транзицију као „земље лидера“, која би била на челу процеса у који тек касније улазе земље некадашњег источног блока, много лакше би увео све ове земље у ЕУ, а избегле би се све патње и разарања на чијем удару смо били протеклих година.

Jugoslavija-raspad

Према информацијама које је објавио Зоран Ненезић, најутицајнији човек заслужан да план буде одбијен био је тадашњи председник Савезног савета за заштиту уставног поретка Стане Доланц, човек који је умногоме „ведрио и облачио“ у посттитовској СФРЈ. Веома је битно и да је у својим ставовима имао апсолутну подршку Јосипа Врховца.
Тако је пропала последња масонска идеја да се очува Југославија, земља коју су масони и створили.

  • СЕПАРАТИЗАМ
    ЕЛЕМЕНТИ кризе коју „Југословени нису сами у стању да превазиђу“, према најавама ЦЕИ ХЦ били су неравномерна развијеност република и покрајина, економска основа национализма и сепаратизма појединих република, неефикасан систем управљања и вршења централне и републичких власти, социјална раслојавања, корупција, општа економска несигурност, проблем мањинских етничких заједница…

На рубу понора

ПРОЈЕКАТ CEI HC није био једини који се односио на мир на Балкану и реконципирање српске државе, а у којем су значајно место заузимали масони. Слободнозидарска идеја је на посебан начин имала ођека почетком деведесетих година, у време најјаче власти тадашњег председника Слободана Милошевића. Шта се заиста догодило, вероватно ће још дуго бити тајна…
Половином јуна 1992. године, у јеку тзв. Видовданског сабора и озбиљне политичке кризе, под ознаком „ургент“ неке светске агенције пренеле су из Мадрида, Лондона и Стокхолма вест да се у добро обавештеним изворима и круговима блиским владама у Лондону, Паризу, Москви, Вашингтону и Токију, врло благонаклоно гледа на успостављање парламентарне монархије и повратак краља Александра Другог Карађорђевића, а помињу се, између осталих, и нека конкретна имена, која би ушла у састав владе националног спаса или „концентрационе владе“.

У вести која је дистрибуирана 16. јуна 1992. године, као чланови будуће владе помињани су Војислав Коштуница, Оскар Ковач, Јуриј Бајец, Милорад Унковић, Слободан Ракитић, Борисав Пекић, Матија Бећковић, Милорад Павић, Слободан Селенић, Весна Пешић, Зоран Ненезић…
КАО битан саставни део такве информације поменуто је и да је „због невиђеног дилетантизма и агресивности власти Социјалистичке партије Србије (`Милошевићевог крила`) Србија преживела `пола` апокалипсе. Безумље Милошевића и Шешеља, затим Туђмана и Параге, мора да се што пре заустави и због Србије и због балканског и европског мира“.

То је био резиме једног дела швајцарске, шпанске, шведске, холандске, канадске и јапанске штампе и појединих њихових радио-станица.
Колико је ова вест била битна, остаје читаоцу да процени, али је очигледно било да је нека врста договора била постигнута. Посебну јачину овој информацији додаје чињеница о снази медија који су је пренели, као и о њиховој традиционалној информисаности, и уобичајеном ослањању на „поуздане изворе и кругове“.
Као „шлаг на торти“ била је чињеница да је вест била дистрибуирана и преко сервиса Међународног монетарног фонда, институције која се не ослања на непоуздане изворе, и коју у великој мери чине, наравно – слободни зидари.

ГЛЕДАНО са ове временске дистанце, ипак, јасно је да је Милошевић био превише јако позициониран на српској политичкој сцени, и да је и на овој „раскрсници“ у домаћој историји српска држава кренула другим путем.

Па, ипак, тада, 1992. године, висока делегација српских масона присуствује Лондонској конференцији о Југославији, на којој су учествовали уз пуну сагласност и помоћ тадашњег командера Клајхнехта и Врховног савета Шкотског ритуала јужне јурисдикције Сједињених Америчких Држава.
Када је инсистирао да се сретне са Милошевићем, приликом обнављања рада Велике ложе „Југославија“ Зоран Ненезић је записао да је Милошевић углавном био слушалац, уз мали број питања. Неизоставно питање било је да ли је Тито био масон, будући да га је интересовао „лик и дело“ почившег маршала.
Милошевић није утицао на спречавање да се слободнозидарске ложе установе код нас, али им, очигледно, није ни придавао велики значај.

  • ЗИДАРИ У САНУ
    КОЛИКО су масони битни у српској историји говори и податак колико их је било у Српској академији наука. Тако се тамо помињу имена Мише Анастасијевића, Иве Андрића, Александра Белића, Михаила Валтровића, Јована Дучића, Слободана Јовановића, Марка Лека, Стевана Мокрањца, Бранислава Нушића, Вељка Петровића, Михаила Пупина, Владимира Ћоровића…
    Вез обзира на то да ли је неко благонаклон према слободним зидарима или не, пред овим именима се „скида капа“.

велика ложа србије

Спречавали бомбардовање

ПИТАЊЕ је: како функционише данашња масонерија, ко су њени представници, а неретко се примећује интересовање колико су ови, потоњи, достојно наследили претходнике, попут Живојина Мишића, Стевана Сремца, краљева Петра и Александра Карађорђевића, Лазе Пачуа, Бранислава Нушића… Оно што сигурно јесте да су наведена имена људи који су сигурно доказали како висок морал, тако и врхунски патриотизам.

Која су дела савремених слободних зидара показала српској јавности нешто од утицаја на догађаје из протекле деценије?

Према незваничним информацијама којима тренутно манипулише домаћа јавност, утицај масона нарочито је био битан током бомбардовања СРЈ 1999. године, јер је тада, наводно, француска страна инсистирала код осталих савезника да се не руше београдски мостови на онако суров начин на који су порушени новосадски.

Масони сами тврде да су у великој мери утицали на то да 5. октобра не дође до озбиљнијег крвопролића, које је већ било на помолу, али се никако не може заборавити и први велики такозвани демократски скуп, 9. марта 1991. године.

ТАДА су слободни зидари покушавали да контактирају са Милошевићевим врхом и њим лично, како би се спречио хаос који је претио, како престоници, тако и самој држави. Један од најупечатљивијих бардова српске литературе Борисав Пекић, такође масон, покушао је да утиче на српско руководство како не би дошло до сукоба. Његов ангажман у слободнозидарској организацији тог времена није био нимало небитан, због високог ауторитета који је уживао због свог дела.

Тадашњи масони су контактирали са једним од лидера тадашње опозиције Драгољубом Мићуновићем, али су тражили и остале путеве да утичу на Милошевића, што је на крају резултирало ослобођењем из затвора првог човека протеста Вука Драшковића.

Њега је из затвора пустио Слободан Милошевић, управо после интервенције Џорџа Буша старијег, на иницијативу Велике ложе „Југославија“. Излишно је коментарисати да је лидер тада најмоћније земље света такође масон, као што су то, по правилу, били и његови претходници.

ОВА ложа имала је контакте и са првим човеком америчке морнарице, адмиралом Петром Карамарковићем, иначе масоном нашег порекла, током прве блокаде Јадрана 1992. године. Масони су добили уверавања да нас Американци тада неће бомбардовати.

Нимало занемарљив утицај на токове модерне масонерије у Београду није и на Правном факултету, где је предавао и професор Андрија Гамс. И данас је на Универзитету неколико битних масона, попут Драгора Хибера, док је садашњи велики мајстор Велике регуларне ложе, настале 1993. године, професор Електротехничког факултета Срђан Станковић.

Нешто касније, формирана је Уједињена велика национална ложа, на чијем је челу данас познати сликар Драган Мартиновић, који се већ неколико пута оглашавао у јавности. То је, можда, знак и да ће домаћа масонерија дати јавности јаснији знак свог присуства и постојања, будући да њени чланови нису јавно иступали.

Можда је недавни скуп у „Метрополу“ само први корак у том правцу, који је некада не скривајући почео професор Андра Ђорђевић, када је проценио да је слободно зидарство, којем је припадао, на удару.

  • ЈАВНА КУПАТИЛА
    ВЕРОВАТНО није чудо да су још пре две године најпознатији међу масонима, енглески слободни зидари, чак започели посебну јавну кампању, којом су желели да докажу како нису особењаци. Они су тада организовали „недељу отвореног дружења“ са онима који нису у њиховим редовима, а тадашњи портпарол Уједињене велике ложе Енглеске Џон Хамил, и њен некадашњи велики секретар објаснио је да је циљ „јавно прихватање нашег постојања“. Тада је изјавио да су „предуго, пуне три деценије енглески масони били сами себи највећи непријатељи“.

masoni-1338666182-169996

***

Пирамида у срцу града

У ЦЕНТРАЛНОМ делу најпознатије београдске улице, Кнез Михаилове, данас стоји симбол који представља још један јасан масонски **потпис**. То је пирамида која се налази испред здања Српске академије наука и уметности.
Званично, направљена је 1995. године, када је у Великој галерији САНУ одржана веома посећена изложба **Свет мерења**. Пирамида официјелно означава географски положај Београда, на њој су уцртане стране света, као и географска дужина и ширина.
Формално објашњење зашто је овај симбол постављен гласи да је (а заиста је тако) мало знаменитости које су посвећене науци, и да је ово једно од њих.

Репортери **Новости** су ипак желели да пронађу и **друго лице** овог симбола. **Прогоњени** искуством које смо имали на Авали, као и великом важношћу пирамиде као битног обележја у слободних зидара, решили смо да упоредимо изглед овог споменика са другим масонским представљањима пирамиде. Овог пута било је заиста једноставно…
Уз фотографију пирамиде испред САНУ поставили смо новчаницу од једног долара… Сличност је била очигледна, па разлога за сумњу готово да није било.

Посебан доказ представљала је чињеница да је пирамида при врху прецизно зарубљена, на истом месту где је то сликовито учињено на америчкој новчаници. На монети је на том месту приказано **око свевидеће**. Подсећамо да се у левом углу новчанице од једног долара налази масонска пирамида од 13 цигли, на чијем се врху, у троуглу налази око. Оно лебди изнад заравњене пирамиде, и симболички изражава слободнозидарску идеју о предодређености масонерије да буде једна врста елите.
Изнад ове пирамиде, на новчаници је исписан масонски мото од (опет) 13 слова, **Annuit coeptis**, који потврђује да су они на врху **изабрани**.

ануите

Тако је Београд добио још један од многих симбола који одражава масонску симболику у самом срцу града. У односу на ову грађевину, која је новијег датума, масонски симболи између два светска рата, када је настало и највише слободнозидарских **потписа** на граду, били су обично саставни део декорација на кућним фасадама.
Ова скулптура издвојена је, и потпуно самостална. Најзад, масони су по ко зна који пут дали јасан знак свог присуства, али по правилу непрепознатљив за **профане**, односно за оне који нису чланови њиховог реда. Одани својој традицији, која очигледно дуго постоји у српској престоници, не скривају своје симболе на невешт начин, већ их чак отворено пласирају у самом срцу града, али тако да неупућени **од дрвећа не виде шуму**.

Да ли је ово једини симбол који се, као део масонског фолклора види на фотографији, остало нам је као питање, јер се на истој фотографији виде и прозори који на Улицу кнеза Михаила гледају са зграде САНУ.
Можда ово нису три стилизована ока, која гледају право на улицу, односно тачно на пирамиду која се налази испод њих, а можда и јесу? Тек, **око свевидеће** је јасан, и довољно пута поменут симбол…
Само здање САНУ, које доминира овим делом Београда изграђено је између два рата, а како кажу архитекте, направљено је у модерном стилу, поготово за време у којем је настајало. Зграда је настала изван контекста тадашњих стремљења у београдској архитектури, уз обиље орнаменталне пластике.

Али, ово нису једини симболи у овом делу града. Напротив. Већ смо помињали чињеницу да је раздобље између два светска рата било доба процвата масонерије код нас. Тако управо здања која се налазе у околини Улице кнеза Михаила, али и у Нушићевој и Улици мајке Јевросиме, као и у Палмотићевој обележавају време експанзије оних грађевина чији су власници или пројектанти давали јасне знаке своје слободнозидарске припадности. О њиховој моћи и угледу говори и чињеница да су ово била веома вредна здања, изграђена управо на најскупљим локацијама, тако да су њихови власници били из самог политичког, пословног или финансијског врха.
Па ипак, и до Другог светског рата масони су били дискретни. Јака антимасонска пропаганда пре рата и рад ондашњег министарства полиције унела је новине у понашање масонерије и потребу слободних зидара да се повуку у дубљу дискрецију. Масони су се значајно повукли у илегалу поготово током рата, када су их нацисти немилосрдно прогањали. Зато је Велика ложа била **самоуспавана** пре почетка рата, 5. августа 1940. године.

Данас су у многим земљама света њихови симболи јасно изражени, док су код нас, изгледа, много дискретнији него ли је то обичај на западу.

  • СИМБОЛИ
    СИМБОЛИ масонерије нису свуда у свету распоређени на исти начин. Тако је познато да у Сједињеним Америчким Државама све **врви** од слободнозидарских знакова, али да, на пример, у Аустрији и Немачкој много другачија, и тамо су овакви **потписи** кудикамо дискретнији. Слично је и у Италији, Француској и Великој Британији.

masonske-loze

5 replies »

  1. IZVINI A U KOJOJ AUSTRIJI JE CIPOVANJE OBAVEZNO JER U OVOJ U KOJOJ JA ZIVIM TO NIJE SLUCAJ !
    ZAISTA MI NIJE JASNO !
    KAKO JE MOGUCE DA TO PROLAZI MIMO MOJE PAZNJE KOJA JE PRILICNO FOKUSIRANA NA DESAVANJA OTVORENOG RATA PROTIV HRISTOSA !
    DAKLEN , MOLIM ZA ODGOVOR ..

    Свиђа ми се

  2. Господине Томићу,

    можете ли нам рећи како гласи наслов те
    књиге коју помињете да је написао
    Ратибор Ђурђевић?

    Свиђа ми се

    • Податак из електронске дикументације Народне библиотеке Србије (програм cobiss.rs):

      ЂУРЂЕВИЋ, Ратибор
      Масонерија – завера против бога и човека кроз векове и данас / Ратибор-Рајко Ђурђевић. – Земун : Сфаирос, 1993 (Нови Београд : Олимпос). – 80 стр. ; 21 цм. – (Библиотека скривене историје ; бр. 1)

      Тираж 2200. – О писцу: стр. 72.

      ISBN 86-81277-85-5
      061.251
      COBISS.SR-ID 16693772

      Liked by 1 person

  3. MASONI SU ( VELIKI INKVIZITORI), ANTIHRISTI
    Masoni su jedna od mnogih svetskih satanističkih organizacija bez ideologije ,iza njihove lažne filantropije krije se jedan jedini cilj – uništenje ljudske populacije na planeti Zemlji. NJihovo „mirotvoračko“ delovanje pod geslom “pravde , slobode i jednakosti“ pokazalo se na delu tokom poslednjih 200 godina svetske istorije kao retrogradno I uništavajuće svega duhovnog i hrišćanskog u koris raspadljivog – materijalnog . Mnoge značajne i uticajne lučnosti su poverovale u masonski „program“ o pravdi jednakosti i slobodi a da pri tom nikada nisu saznali šta se u „finalu“ sprema i šta će biti sprovedeno kad za to finale dođe vreme. Poslednji čin (epilog) su znali retki pojedinci , veliki majstori i niko više. Najbolju studiju, (kapitalno delo o masoneriji i njihovoj pogubnom delovanje na ukupni ljudski rod) dao je čuveni profesor doktor Ratibor Đurđević. Njegovo nezaobilazno delo ne pominje Nenezić niti bilo koji drugi autor. Razlog za to je veoma jasan. Gospodin Ratibor Đurđević je ušao u suštinu masonerije. Došao do najskrivenijih tajni. Saznao njihove krajnje namere i razobličio ih. Da bi što bolje objasnio njihov „internacionalizam“ „međunarodno bratstvo“ Sve ih je po važnosti i opasnosti po svet smestio u njihovu masonsku- satanističku piramidu Osnova na kojoj počiva piramida je Satana a potom se unutra redaju koministi, fašisti, rotarijanci, sekte, bankari,i sve ostale mamonove sluge. Masoni preko svojih izabaranih vlada, predsednika, diktatora ubijaju narode, razgrađuju države, seju siromaštvo na planeti bogaćenjem svoje demonske „braće“ iz MMF, Svetske banke, NATO, EU, i mnogih nevladinih „tobožnjih“ humanitaraca. Nezamislivo je da je mason koji je pošten, human, pobornik slobode, pravde i jednakosti Mila Budaka , Tita, i mnoge druge zlikovce oslovljaavao sa brate …Niko od pisaca biografa zloglasne masonerije nije opisao masonsko ritualno glasanje belim i crnim kuglicama. Na tom glasanju se ne odlučuje tek koji će „brat“ biti izbačen iz tajne zlikovačke organizacije već da će (neposlkušni brat) biti ubijen ukoliko, na glasanju, prevagnu crne guglice. Imenima genijalnih ljudi poput Ive Andića, Gustava Junga, Bore Pekića i mnogih drugih masoni žele da prikriju svoj zločinački naum , Glorifikovanjem poznatih, umetnika i naučnika daju sebi na značaju. Da su, osvedočeni, antihristi svedoče njihovi grobovi. Svi su bez verskih obeležja. Na grobovima hrišćana nema Ksta, komunisti nemaju petokraku, jevreji davidovu zveddu, masoni muslimani nejamu polumesec i tako redom.
    Beograd je , masonskom piramidom, postavljenom u fol naučne svrhe, označen kao jedno od mesta Sataninog carstva. Na Srbima je da što pre uklone taj gnusni Satanin simbol koji na skrivenom mestu( kao i na dolaru) ima tri Satanine šestice, znak koji će uskoro čipovanjem i odlukom „Svetske vlade“ biti tajno i trajno ugrađivan novorođenoj deci i mnogima koji neće ni znati da im je to urađeno. U Austriji je čipovanje obavezno za sve građane, nikakvo čudo jer se Satana na Zapadu odavno zacario.

    Miodrag Tomić Stublinski
    6. jula 2014.

    Liked by 1 person