ПОВЕЗАНО: ЗАПИС ИЗ РУСИЈЕ: ДАНАШЊЕ, БИВШЕ И БУДУЋЕ… (1)

Москва, Међународни конгрес жена и промоција мојих књига, 25-28. марта

Москва: Врховнa Управa Козачких војних старешина Русије, Казахстана, Киргизије, Украјине, Белорусије и иностранства, 27. марта 2014.

30.06.2014. аутор: Љиљана Булатовић-Медић, за ФБР приредила Биљана Диковић

РАТНИЦИ АРМАВИРА ПОЗДРАВ ЗА ГОШЋУ

Прекрасни Краснодар, бајковити братски Армавир…

28. марта до 1.априла 2014.

Знам да генерал Младић има по свету много поштовалаца и оданих сабораца, али једино Друштво пријатеља Генерала постоји у Армавиру, основано онда дана када га је Србија испоручила хашкој тамници. Разумели су армавирски козаци да је Генералу тада и до данас била и јесте потребна њихова подршка, пре свега морална, молитвена. Ступили су у везу са сином Генераловим и слали му писма и дарове пријатељства. Писмо које им је упутио Генерал одштампали су на свом Билтену “Кубањског братства имена светог благоверног великог књаза Александра Невског“. Из писма су закључили да Генерал духовно није сломљен и да позива своју руску браћу да се придруже борби за његову духовну слободу, за веру и Отаџбину. Утолико је било веће огорчење Армавираца када власти хашког трибунала нису дозволиле да Генерал прими њихово писмо. Објавили су јавни протест и појачали своје активности.

Генерал ми је често преко телефона из Шевенингена говорио да пођем у Армавир, до тих честитих људи и да им пренесем његове поздраве и велику захвалност. Учинило ми се да је дошло време да то и учиним. Када сам то објавила на фејсбуку Друштва “Дон и Дрина братска осовина“, основаног у Кикинди и Ростову на Дону почело је узбудљиво одбројавање. Предњачио је Алексеј Петрик.
Али, где је тај Армавир? На југу Русије, на Кавказу. До Армавира се може путовати аутомобилом 1.370 км готово 17 сати… Још дуже можете и возом и имати прилику да разгледате дивне руске пејзаже и просторе… Ја сам се определила за удобну руску авиофлоту: два сата од Москве до Краснодара. Дакле, најпре у Краснодар.

А Краснодар!!! Један је од најлепших градова југа Русије, престоница Краснодарске или области Кубањ, по реци Кубањ око које се простире. Зову га Мали Париз. Основала га царица Катарина Велика 1794.г. и дала му име Јекатеринодар. У почетку и данас је војно и духовно упориште кубанских козака. Отуда је и природно што је још давне 1811.г. баш овде основан Кубањски козачки хор, који је први национални колектив Руске федерације, најсветлији легендарни представник козачке културе, чију славу проноси сталним гостовањима широм планете.

Ја сам имала ту величанствену част да ме Краснодарци са очигледном радошћу дочекају. У главној улици града, „Красној“, неколико дана стајао је билборд, који је био позивница за сусрет са мном и промоцију мојих књига. На иницијативу добро организоване и приличнобројне српске заједнице «Југовићи» из Краснодара, сусрет је одржан у изузетној институцији – Дому Кубањског козачког хора. Срела сам ту сјајну породицу Јаћимовић, Горана из Брчког, Жарка из Дрвара, здружила се са Аном и Миодрагом Живковић, он из Завидовића…

УГЛЕДНИ РУСКИ ПИСАЦ ЛИХОНОСОВ ОМИЉЕН И У СРБИЈИ

Почео је узвишеним речима добродошлице легендарни уметнички руководилац и главни диригент Кубанског козачког хора народни уметник Русије и Украјине, Виктор Гаврилович Захарченко. Говорио је о неуништивим братским везама словенских народа и изразио радост што сам из Србије кренула у Армавир, са искреним братским словенским разлозима и задацима. Затим је на српском језику молитву изговорио значајни писац Виктор Иванович Лихоносов, уредник литерарно-историјског магазина «Родни Кубан». Узбуђено је говорио и Алексеј Петрик, човек-душа Друштва пријатеља генерала Младића, као и Милислав Реповић, председник Општине српске у Краснодару.

СА ДИВНИМ ДОМАЋИНИМА, С ДЕСНА НА ЛЕВО:
ЛЕГЕНДА РУСКЕ КОЗАЧКЕ КУЛТУРЕ ВИКТОР ЗАХАРЧЕНКО – МИХАИЛ ПЕТРИК И ВЛАДИМИР ЖУЧЕНКО

Три сата је трајао овај сусрет. Сви смо били узбуђени бескрајно. Потресени. У сали је било 500 људи, међу којима је било представника Цркве, културне и научне заједнице ове области, студената, војске, козака, као и сасвим младих кадета. Чинило ми се да су нас слушали заустављеног даха. Томе су допринеле и моје истине о страдању српског народа последњих деценија и историјском значају улоге генерала Младића за одбрану слободе, а посебно о изузетном доприносу руских институција и руског народа у одбрани истине у хашком трибуналу и заштити части српског народа. Посебно одушевљење изазвали су дарови које сам донела: књиге на руском језику “Србски генерал младић – заштитник отаџбине“, мајице са његовим ликом. Али врхунац узбуђења достигло је када сам Алексеју Петрику предала писмо генерала Младића!

Наравно, посетила сам и Манастир Светог књаза Александра Невског, у коме се редовно у молитвама помиње генерал Младић. Оставила сам књигу на руском уз захвалност.

ЦРКВА У КРАСНОДАРУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ – ОДЈЕДНОМ СНЕГ

У Армавиру: једино на свету Друштво пријатеља генерала Ратка Младића

Армавир је задивљујући град, захтева сложени опис свега што то значи. Чудесно је размештен на обронцима Кавказа, разливен по левој обали величанствене реке Кубањ, у крају коме се дивио својим стиховима и Пушкин и Љермонтов. Град је пребогат историјским збивањима, становници, који су се још 1836.г. у страху од исламизације, обратили команданту Кубанске линије генерал-мајору Григорију фон Засу, са молбом да их “прими под покровитељство Русије“. Од тада је он заштитни знак, оснивач града Армавира.

СТИГЛА ЗАСТАВА СРБИЈЕ У АРМАВИР

Формално, моји домаћини су чланови “Кубањског братства светог благоверног Великог књаза Александра Невског“ и “Друштва пријатеља генерала Младића“. Али, показало се да се то односи на много шири круг људи. Као да српско срце куца у руском-козачком Армавиру! Сваки сусрет је значио ново узбуђење и братску заклетву да је ово само први сусрет, иако се чинило да смо знани од искона. Армавирци зраче племенитошћу и одраз тог поднебља и духа своје непокориве борбе за част и слободу! Међу њима сам разумела појам – БИТИ КОЗАК.

Посета музеју Града, разговор са атаманом Љабинског одсека Кубањске козачке војске Виктором Александром Верзуновим, који ми је даривао портрет ратног генерала, учесника Отаџбинског рата 1812.године, чији подвиг у служби Отаџбине сматрају равним подвизима генерала Младића; споменици који говоре о томе да је хришћанство овде утемељено још између 5. и 7.века, али и готово све историјске ратне споменике и спомен места, од кавкаског рата до недавно. Браћа козаци говорили су ми о храбрости и жртвовању за одбрану своје православне земље, свог Кавказа, о Кавкаском рату који је трајао од 1817-1864.године! О херојизму у борбама са немачким фашистима… У сасвим удаљеном селу Лјапино чекали су ме свештеник Андреј са сељанима. Потпуно невероватно. Говорили су ми о својим надањима да победи правда и да баш к њима дође лично њихов Брат – генерал Младић на освештање нове цркве, коју су започели. У част томе – попела сам се на импровизовани звоник и звонила…

Нажалост, један симпатични наизглед тихи човек, који је центар свих ових активности, капетан другог ранга Александар Владимирович Јузковец, председник “Кубанског братства Светог Благоверног великог Књаза Александра Невског“ разболео се после прве краснодарске свечаности. Али смо га редовно обавештавали о свему, док је лежао у болници.

Никада нећу заборавити тренутак када ми је у дому Александра Петрика, пред сестринско пажњом и срдачношћу његове мајке и супруге, пуковник Владимир Владимирович Жученко предао своје лично одликовање Крст “За службу на Кавказу“ 2003. Године.
Сви разговори и сусрети у Армавиру ређали су се из сата у сат: на Армавирском државном педагошком Универзитету, у Козачкој школи- интернату, међу ратним ветеранима, на Православном универзитету, у Цркви Свето-Тројицког сабора, међу члановима Друштва… Са задовољством сам прихватила позив атамана да у октобру ове године учествујем на деветој Међународној Кубањско-Терској научној конференцији, посвећеној историји козаштва Северног Кавказа. И томе се већ радујем, а они ишчекују да им том приликом прикажем филм “Анђео са горе Заглавак“, посвећен жртви руских и свих добровољаца у борби српског народа са слободу у БиХ…

Пред неминовни повратак за Србију посетила сам Свето-Тројицки манастир и поклонила се чудотворној икони Мајке Божије “Млекопитатељница“, а Отац Сергеј нам је дао благослов и пожелео поновни долазак!