Извор: Реци не ЕУ
(Из књиге “Легенде о Милошу Обилићу“, Славомир Настасијевић)

…

Одједном, у дубини турског фронта заори се страховита вика. На неколико стотина метара у позадини подиже се големи крсташ барјак, за њим други и трећи, и ношени изнад глава људских и коњских, стадоше задирати у масе турских ратника.

– Реља Крилати! – викну Милош Обилић и остругама оштро запара трбух Ждралину.
– Реља! – као у одјек довикну Иван Косанчић и у налету мачем пререза грло једном големом ратнику. Појава страшнога витеза удвостручи му снагу.

Стасити витез Милан Топлица сејао је ударце мачем и топузом. Никаква страхота, чак ни сама смрт, није могла да наруши његов мир. Оправдање и ове и свих битака које је раније водио видео је кроз лик девојке са Косова изнад ускомешане масе ратника.
Заповедници Јаку челебија, Сариџе-паша и Ајна-бег, скривајући се иза својих најхрабријих ратника, повлачили су сепрема Муратовом шатору на Газиместану. Турско лево крило било је разбијено и поражено. Пометња обузе турске ратнике.

Ждралин се пропе и као помаман јурну у преплашену гомилу Турака. Милошев мач се као гром спуштао на главе, вратове и леђа. Пратећи га у стопу, Иван Косанчић задавао је брзе бодове, остављајући за собом прободене непријатеље пре него што би стигли да крикну и падну са коња. Милан Топлица још увек с осмехом на уснама надирао је десно од Милоша као да не мари много за оно што се дешава. С новом снагом, пратећи ударце покличима, надирали су према турском табору на Газиместану.

Али тада видеше нешто што их натера да застану и застрепе. Одморна Турска војска под под Бајазитом Муњевитим у широком луку опкољавала је и своје и српске ратнике. Са брда Мазгит дигао је резервну војску и сад је правио велики обруч око целога бојишта крај реке Ситнице. За повлачење је било касно.

Међутим, потиснуто лево Турско лево крило повукло је за собом и центар. Тако се десило да су се Обилић, Косанчић и Топлица нашли у близини Мурата и великог везира Али-паше. Сунце је већ прешло велики део свог небеског пута.

Од силне вике, звеке оружја о штитове и оклопе, јаукања рањеника, бректања преморених коња, надирања, ковитлања, повлачења и враћања у битку, од помаме, пренеражених гласова полулудих људи и коња, хватао је ужас и старе ратнике обеју страна који су у бојевима оседели и зубе погубили.

Обилић, Косанчић и Топлица, иако изранављени и готово малаксали од умора, бодрили су своје коњанике и тукли се већ с Бајазитовим одморним ратницима који су са свих страна пристизали.

У близини Газиместана, где се дизао големи шатор султанов, а надомак три српска витеза, крај великог везира Али-паше борио се султан Мурат. Око њега, витлали су кривим сабљама и дворезним секирама најоданији ратници из Анадолије.
– Ено султана! – викну Милош Обилић. – Пробијајте се!
Витез добро запара остругама трбух своме коњу. Животиња врисну, подскочи и свом силином груну у гомилу турских газија, разби њихове редове и јурну према везиру. Али паша у тренутку сагледа витеза и викну својим пратиоцима:

– Коња му убијте! Убијте му коња, проклети да сте! …

Турски ратници се сјатише око Обилића. Али за српским витезом хрлили су у стопу Косанчић и Топлица, а за њима Шумадинци и Подринци. Око султана и везира плану велика битка. Газије се стадоше повлачити бацајући џилите на витезе. Ждралин, изранављен на неколико места, стаде посртати. Витез искочи из седла и настави борбу пешице. Газије се збише у гомилу потурајући сабље и штитове под његов мач. Обилић у неколико скокова стиже до султана и муњевитим ударцима стаде обарати турске ратнике. У првом налету уби тројицу, четвртом одсече руку до рамена и нападе петог. Пренеражени ратник дрекну, одскочи у страну и подбаци топуз. Мач Милоша Обилића тресну о главу топуза и преби се до балчака. Али од силног ударца Турчин посрну и клону на лево колено. Српски витез, тргнувши нож иза појаса, у маху му пререза грло. Крв шикну и попрска Али-пашу. Велики везир ободе коња, утече испред Обилића и за длаку избеже смрти.

Одједном, битка застаде. Газије, лица скамењена од запрепашћења, остадоше укочени. Пред српским витезом указа се прилика султана Мурата. Милош Обилић замахну и свом снагом сјури му нож у трбух. Онда наново настаде сеча. Изранављен и крвав, с победничким жаром у очима, Милош Обилић је дочекивао ударце на леву руку, задајући хитре бодове ножем. Косанчићу пође за руком да се пробије до њега и заштити му леђа. Као срасли, два витеза наставише борбу.

Милан Топлица, заостао за својим друговима, гонио је коња кроз море турских ратника ка месту где су се борили Иван и Милош. Витез је знао да им не може помоћи. Хтео је бар да умру заједно. Али, стигавши до мноштва турских ратника који су се тискали око двојице витезова, Милан пребледе, наже се у седлу и паде, џилит му је извиривао из слабине. Његов коњ стаде и, оњушивши лице свога господара као да хвата његов последњи дах, тужно зарза. Са ките божура откиде се последња црвена латица и стопи се са крвљу витеза Милана Топлице.

Обилић и Косанчић још кратко време су одолевали налетима Турака. Милошев панцирни рукав био је исечен. Из руке је липтала крв. Витез паде на колена и покуша даље да се брани. Али га снага издаде и он се сруши ничице. Готово истовремено Иван Косанчић паде преко њега.

Победнички поклич заори се из грла турских ратника …

___________
Повезани текстови: Витези Кнеза Лазара (одломак из романа Славомира Настасијевића)