Руска пословица „И один в поле воин“

Отац Сергеј из града Краматорска

Извор: Москва Трећи Рим, 19.6.2014
Приредила редакција СРБског ФБРепортера
Са руског превела: Нада Љубић

Донбас: У овим тешким временима рата постоје људи који су спремни да дају своје животе да би одбранили људе и своје родне куће од казнених експедиција из Кијева. Један од њих је – свештеник Руске православне цркве, отац Сергеј Миронов – бивши војник, падобранац, ветеран рата у Авганистану.

Старешина храма Блажене Ксеније Петербуршке у Краматорску, протојереј Сергеј Миронов, зауставио је колону украјинске војске и допринео да она напусти град. Отац у мантији и са трачицом ордена Светог Ђорђа на грудима, позвао је украјинске јединице на оклопним транспортерима да напусте Краматорск и не провоцирају цивиле. И они су, послушавши аргументе свештеника, отишли из града.

***

ХЕРОЈИ

Отац  Сергеј Миронов,
старешина храма Ксеније Петербуршке у Краматорску

У наш град су изненада упали на оклопним возилима непознати људи који очигледно нису били пријатељски расположени. Прво и прво, ја сам их стигао јурећи за њима од контролног пункта, али, као што и сами знате, „волга 21“ не иде брзо, и док сам их ја сустигао они су практично стигли до центра града. Моје најјаче и вероватно прво осећање био је страх.

Прво, триста метара од места на коме сам их зауставио живе моја мама и млађа сестра Наталија. Испод тог места низ улицу Парковаја налази се наш храм, а тај Светотројички храм је, како бих рекао, заштитни знак града. У тој цркви служи мој парох. Када сам разговарао са капетаном, он ми је рекао – Никуда ви нећете ићи. А ја сам му одговорио: – Ја идем у свој храм.

Он мени опет – Никуда ви не идете, а ја њему: – Види, капетане, имаш ли ти свог командира? Он каже: – Да. – Ти си по уставу обавезан да га штитиш? Он каже: – Да. А ја њему говорим: – Ено тамо је мој командир. И ако хоћеш чак и да пуцаш, пуцај сад одмах, али ја ћу на сваки начин отићи к њему.

Ја знам нашег пароха Јована. Он је такав човек, више дипломата. Он неће моћи да им  се супротстави. Искрено, спремао сам се да полетим тамо, али договорили смо се. Ја сам им рекао – Децо, не идите никуда зато што ће вас спалити. Враћајте се. Дајте, ја ћу вас извести. Просто, на аеродрому се налазе ваши.
– А зар то нису ваши?
– Не, наши су сви овде.

И тада смо се организовали да их склонимо одатле. Договорили смо се да оду. И после договора да оду, они су пролазећи, ипак пуцали увис, показујући своју надмоћ, силу. Пуцали су увис и бацали шок бомбе. Памтим да је гелер једном младићу откинуо делић ушне шкољке.

Они одрађују паре. Они овде просто зарађују новац и то је све. Када човека позову да одслужи војни рок и одужи дуг према домовини, то је једно. Али када човек служи по уговору, он зарађује новац. Па сад погледајте, ако би он остао да седи у свом Трнопољу у касарни, зарађивао би хиљаду и по до две хиљаде гривни месечно. Али када он улеће у борбу, новац капље сваки дан. Солидна сума се накупи јер се сабирају дани у борби, плус повластице. Стиче статус учесника у борбеним дејствима а онда има попусте на станарину, бесплатни превоз и томе слично…

Наравно да се отимају да дођу овамо и наравно да им је свеједно на кога ће пуцати. Они просто одрађују новац који добијају. Тако сам му и рекао. С капетаном сам разговарао. Није ми се представио, нажалост. Али, ја сам му рекао: – Јако велика је разлика да ли седиш тамо или овде и зато си ти дошао, просто да зарадиш паре! Он ми је рекао – Не може, кажу, много да се заради.  Каже две хиљаде или тако нешто. А ја њему говорим – Слушај, ја исто тако ту живим, сасвим скромно, видео си каква су ми кола, стан сам добио од војног одсека… А он мени каже: – Ја чак ни стан немам. – Да си дошао код мене и затражио, ја бих се преселио у храм и тамо живео. Нас је двоје, ја и жена. Деца су већ одрасла. И ми би прешли да живимо овамо или би изнајмили стан. Живи у мом стану! Али ти си дошао са оружјем да узмеш тај стан и због тога је наш разговор сада сасвим другачији. Једна је ствар када човек долази и тражи – Немам где да живим, дај ми да негде живим. Вероватно ћу наћи нешто за тебе и помоћи ти колико могу. Друго је кад дођеш да отмеш. То овде не пролази. Ово је Донбас. Отети од Донбаса нешто, е, то је јако тешко.

БРАЋА

Ова власт се толико искомпромитовала… Код мене су у цркву долазили људи који су били против одвајања Донбаса од Украјине. Ако ћемо искрено, на самом почетку сам и ја био против тога и највероватније бих се задовољио аутономијом у саставу Украјине. Али сада, пошто сам превозио рањенике, пошто сам одржао опела толиким мирним грађанима, ја нећу такву Украјину.

Није мајка она која убија своју децу. Зато ја више не могу да изговорим да је домовина мајка, језик то више не може више да преломи. За мене је домовина сада постала… погледај… некаква деградација се највероватније догађа… Раније је моја домовина била од Чопа до Владивистока и од Мурманска до Кушке. Огромна земља. Имао сам браћу: Грузине, Узбеке, Казахе, Белорусе, Прибалте… Молдавија, Далеки Исток… то су све била браћа. А затим, са распадом Совјетског Савеза, захваљујући… нећу сада да говорим захваљујући коме и чему се то догодило, али није прошло без маљаве руке Запада, моја домовина је постала много мања. Украјина је постала моја домовина, али су тамо остала браћа.

А сада ја, захваљујући тој власти која је била привремена власт и чија је дужност била да просто сачува некакв мир и ред до тренутка  када се изабере председник, и ето та привремена власт (Турчинов, Јацењук) је уништила све што је било унутра, у души човека који је… Мени су се, наравно, допадале и  у бело окречене хатке (традиционалне сеоске кућице) и украјинске народне песме, и девојке и њихов вез, и славуји  и све, све ми се то допадало. Сада не желим ништа од тога ни  да видим, чак ни близу.

ИДЕОЛОГИЈА ЉУДИ

Овде се не води рат за земљу, овде је у току, највероватније, велики рат за слободу мишљења. Зато што ми нећемо да нам идеологију намећу други људи, ми сами можемо да направимо то што ми прихватамо. Знате, долазили су и говорили „Ето, споменик Лењину треба срушити.“ Зашто? Он вреди пара, људи. То је цела епоха, људи су градили тај споменик, правили га. Дајте да га пажљиво скинемо и пренесемо у парк Лењина, поставимо тамо и нека они који памте ту епоху доводе своје унуке, показују и причају да је постојала таква земља, да су постојали такви људи,  овако су живели, овакве су биле њихове вредности… А зашто рушити, разбијати?

Због тога устаје Донбас. Нама намећу то што ми никада нећемо радити. Ми нећемо европске вредности. Ми имамо овде на Донбасу своје вредности и оне се из корена разликују од европских вредности. За нас је вредност пријатељство које у Европи нико никада није и никад и неће ценити. Ми ценимо родбинске везе, а тамо су те везе давно погубљене. Ми ценимо чистоту односа, то јест, ако је пријатељство онда оно мора бити право пријатељство, ако је љубав, она мора бити она права. Тамо ништа од тога није право. А покушавају да нама то наметну. Зато је Донбас устао.

(Са звоника)

Ено тамо видимо Карачун. Ми смо од њега мало као заклоњени овим брдом, али иза тог брда овамо долећу гранате, а иза тог брда су се појавили и прошли путем у подножју и упали у наш град БТР тенкови. Мало даље, десно од њега је Семјоновка, ено иза оних брда. Оданде се стално чују експлозије и види се пламен и како све гори. Када су гађали тим запаљивим бомбама, фосфорним, видело се како оне полећу са стране Карачуна (положај украјинске војске) и иду онуда на Семјоновку. А тамо је горело све. Било је бљештаво видно. И ноћу је било  јако видно.

Ја мислим да је крајњи циљ да буде мир на земљи Донбаса, на земљи Луганска, Запорожја, Дњепропетровска… И, наравно, ми не желимо да живимо у таквој земљи  какву нам намеће западна Украјина, западна Европа. Ми у таквој земљи нећемо да живимо. Стога ја мислим да ћемо ослободити Донбас, и да ће раније или касније да се постави питање присаједињавања Доњецке народне републике Русији због онога што је с нама урадила украјинска власт, украјинска армија… То им чак ни будућа поколења неће опростити. Многа поколења им то неће заборавити.

(На пункту с младим припадниицима народне милиције)

Увече ће доћи [….], а ја ћу се потрудити да следеће недеље крст, ако га донесу,  са распећем… Ми ћемо га онда тамо поставити. Па нека онда пробају да прођу кроз крст.

За мене су хероји, на пример, Громов, командујући, то је батја и …Херој је за мене генерал Лебед, Шаман. Хероји су ти људи који су се борили са несрећом на Чернобиљу. Истина је, то су људи који су нас својим телима спашавали од радијације. Знаш како, херојима  последњих година можемо назвати све оне људе који су се старали да живе часно. Ако у теби буде живела истинска љубав, увек ћеш бити херој и увек ћеш пронаћи где ћеш испољити свој хероизам. Ако ћеш да волиш, онда истински воли. Воли земљу у којој живиш, воли људе који су ту с тобом, воли веру у којој си крштен. И тако ћеш и пре него што схватиш да је то хероизам… Ако будеш живео по савести и љубави, то ће бити подвиг.

П.С:
Први младић: – Шта може да се каже. Изванредан човек. Служи Господу нашему, и ми му служимо. Он је наш духовни учитељ. Под заклетву нас је одвео […]
Други младић: Подржавам речи свог друга.