Писао сам о кризи у бившој Украјини и покушао да објасним најосновније ствари у ауторском тексту УКРАЈИНА ЈЕ РУСИЈА, који је настао у времену између државног удара у Кијеву 22. фебруара 2014. год. и референдума на Криму 16. марта 2014. Био сам и остао сам олзојеђен због руског нечињења на заустављању фашистичких банди у Кијеву, а нисам могао знати да ће Руска федерација убрзо извести изврсну акцију враћања Крима у састав руске државе.

Тако да и данас када ово пишем не могу знати шта ће урадили Владимир Владимирович Путин, али оно шта се дешавало након феноменалног дјеловања на Криму буди неке старе и ствара нове сумње. Знао сам када је кренуло враћање Крима и када се видјело како је то врхунска војно-политичка акција, да Запад не може и неће реаговати и да је Крим коначно поново Русија. Видјело се још тада да Руска Федерација након тога још дуго неће ништа учинити и зато је Запад био спреман да се помири са слободом Крима, јер им остаје читава бивша Украјина. Представници руског народа Крима су након уласка у Руску Федерацију раздрагано, али упозоравајуће казали руској власти: Више нас не поклањајте никоме! У тој реченици је речено све.

Сви смо били одушевљени руском акцијом, показала се савршеност и модерност руске војске и политике, а и немоћ Укри банди. Знало се и зна, да тзв. Украјинска војска нема ни теоретске шансе у било каквом сукобу са феноменалном руском војском, а и како ће бандити на витезове. Но, нисам могао писати и говорити са великим усхићењем, јер ме је све вријеме нешто упозоравало, а шта ће бити са НовоРусијом, МалоРусијом, Буковином, Закарпатском Русијом и Кијевом!? Велика је цијена дати цијелу руску духовност, историју и традицију за једно веома значајно и стратегијско полуострво. Мада практичност је говорила боље и то него ништа. Но, савјест душе словенске не да мира.

Нацистичка хунта је чврсто држала Кијев и терорисала становништво, своју фашистичку власт лагано је проширила на запад и средњи дио бивше Украјине, почели су да се појављују и на југоистоку, е онда је руском народу тамо пукло пред очима. ДОСТА! Рекли су сви ко један. Кренуо је народ на улице и за неколико дана поскидане су све плаво-жуте крпе које представљају заставу монструм творевине Украјине. Бијело-плаво-црвене руске тробојке су се завијориле широм југоистока на свим званичним здањима. Народ је протестовао против злочиначке хунте у окупираном Кијеву и није признавао ту банду за власт. Што је још битније, нестала су обиљежја бивше Украјине, јер не да нико није хтио да их носи, него су их људи рушили и уклањали гдје год су могли. Сви као да су у глас говорили – преварили сте нас 1991. и угурали у Украјину, покрали сте нам изборе 2004. па 2010., изводили сте обојене револуције и на крају извели бандитску меку револуцију преотимања власти 2013/2014. год. Лагали сте, подметали, крали, медијски спиновали, малтретирали, мучили, понижавали и убијали, а сад је стварно доста. Нема више.

Неће руски народ фашистичку и нацистичку власт, а одбацили су и смотаног Јануковича. Појавили су се млади, паметни и храбри народни представници попут Павела Губарјева у Доњецку, народног губернатора кога су пучистичке банде отеле на Доњецком аеродрому и држале у затвору скоро два мјесеца. Ослобође је на једини могући начин, размијењен је за три бандитска официра који су ухаваћени током једног од напада Укри банди на Славјенск. Да, да три официра АЛФА специјалаца Укра за Павела Губарјева и његовог помоћника. У међувремену идеја обнове НовоРусије све више је добијала на значају.

Током марта и априла народ Одесе, Запорожја, Херсона, Доњецка, Харкова и Луганска тражи федерализацију Украјине. Народни представници из Партије Региона попут Олега Царјева изашли су у први план. Иако је напустио партију региона и кандидовао се на заказаним предсједничким изборима на основу договора Јануковича, ЕУ и опозиције, врло брзо је увидио да је федрализације најбоље рјешење, а након физичких напада на њега у Николајеву, Одеси и Кијеву, Царјев се повукао из лажираног изборног процеса и подржао самосталност НовоРусије. Тако да су људи на тежи или лакши начин увидјели да је једини могући начин обнова НовоРусије – идеја коју је народни губернатор Доњецка Павел Губарјев од почетка форсирао. Договора са бандом у Кијеву нема, немогуће је. Идеју федерализације Украјине од почетка су подржавали и Русини у Закарпатју (Рутенији) тако да терористичка хунта из Кијева има велики проблем на самом западу бивше Украјине, гдје иза Карпата слободарски Русини, Руси, Мађари и Словаци не признају власт Кијева.

Русини су дио руског народа који је још од средњег вијека, након пропасти Кијевске Русије остао изван руске државе и створио се посебни национални идентитет са културом. Већински су унијати, мада их има и православних, римокатолика и протестаната. Углавном су били под влашћу Хабзбурга и саставни дио Угарске, а између два свјетска рата Закарпатска Русија је била у саставу Чехословачке. Имају веом јак осјећај припадности руском поријеклу и тежњу да буду слободни и самостални. Чак имају жељу да буду дио Мађарске или Словачке, једино шта неће, неће у монструм творевину Украјину гдје су годинама покушавали да их претворе у Укре, чак се покушавало тај крај назвати Закарпатска Украјина, умјесто Закарпатска Русија, па је термин Закарпатје ушао у употребу као опште прихватљив. Иначе ту област на Западу зову Рутенија (што би значило нешто као руска земља).

Фашистичко-нацистичко оргијање хунте је изазвало незадовољство и у сјеверној Буковини гдје тамошње становништво нема ту шизофрену антируску болест, али се утопило у тзв. Украјинце. Буковина је такође дуго била под туђинском влашћу и тамошњи Руси су се асимиловали и романизовали тако да је јужна Буковина, која је остала у Румунији, остала без руског становништва. Руски народ сјеверне Буковине надао се спасу када је Стаљин 1940. ту област, заједно са Бесарабијом ставио опет под власт Москве, али умјесто процеса романизације, дошло је до украјинизације. Буковина и Бесарабија су биле под турском, аустријском и румунском влашћу. Запад када није више могао задржати Турке над Русима, а сам није могао да буде окупатор, онда је руске обласи гурнуо, након Револуције и Грађанског рата у Русији, у састав Велике Румуније која је земља Франкофоније. Општа дешавања повампирења фашизма и нацизма су изазвала реакције и у Волинији на самом сјеверозападу бивше Украјине, гдје су се појавиле иницијативе аутономије и припајања Пољској.

Дуж западне границе бивше Украјине је руска област и држава Приднестровље коју је Стаљин био додијелио ССР Молдавији и тако је након распада СССР по бољшевичким границама извршен покушај да Придностровље буде дио Молодове и временом буде романизовано. То је изазвало сукобе Молдове и руског народа у долини Дњестра у коме су Руси побиједили. Тамо су већ 20 година руске мировне снаге у јачини од око 5000 војника оклопно-механизованих јединица, што је додатни проблем хунти у Кијеву, а олакшавајућа околност РФ и потенцијална помоћ руском народу бивше Украјине. Границе бивше Украјине са Словачком и Мађарском на крајњем западу су исто проблематичне по хунту као и сјеверна граница са Белорусијом, а источна граница са Руском Федерацијом се подразумијева опасном по фашисте, а спасоносном по народ. Значи постоје разне могућности уништење банди у бившој Украјини, али се то не дешава. Мађари су чак основали добровољачки одред „Светог Иштвана“ за помоћ Рутенији против хунте.

Терористичка хунта из Кијева је слала по опробраном шаблону банде цивила и паравојски на југоисток да заузимају локалне управе гдје владају народни представници украјинске администрације. Те банде су упадале у институције и дивљале градовима што је изазвало логични револт и реакцију тамошњег руског народа и дошло је до сукоба. Народ је скоро увијек каснио за корак, јер њега нико није помагао нити усмјеравао, док Запад то ради већ деценију са Укрима (обучава их и финансира за специјални и терористички рат). Тако да када су Укри демострирали, народ је мировао, кад су Укри кренули са организованим бандама које су носиле дијелове униформи, кациге, шљемове, палице, ножеве, сјекире и експлозивне направе, народ је почео да протествује са заставама и транспарентима, када су Укри покренули терористиче банде са ватреним оружијем, народ је узео у руке мотке и отимао штитове и кациге. Зато су се и десила бројна убиства и злочини, јер се каснило, није било адекватног одговора. Осим у Доњецку и Луганску. Тамо су се врло брзо организовали и бранили, без ичије помоћи и успјешно.

Крајем фебруара и почетком марта било је три неуспјешна напада наци банди на Харков, сукоби су трајали у Одеси и Запорожју, а Доњецк и Луганск су успјешно исконтролисали своје територије. Фашисти су крајем фебруара у Лавову локалну Беркут јединицу милиције поставили на бину у центру града и натјерали на кољена и да моле злочинце за опроштај. То су радили тако што су држали чланове породица милиционера као таоце, а општи покољ је трајао у Галицији. Страшно, одвратно и понижавајуће. Реакција је стигла у Харковској и Доњецкој области, народ је више пута ослободио локална здања од Укри нациста и под педагошким батинама их поставио на кољена. То је био народни одговор. С тим што су Руси Харкова и Доњецка били милостивији и нису се демонски иживљавали над заробњеним бандитима, као што то раде Укри бандити над недужним народом. Ту се први пут видјела невјероватна и луда храброст Харковчана и Руса Донбаса, када су голим рукама отимали хладно и ватрено оружје бандита из Кијева.

У Запорожју нису могли да се добро организују и народни отпор се свео на неколико хиљада неорганизованих активиста, те су у сукобу са фашистима и нацистим били поражени, али не и понижени. Неколико хиљада Укри бандита из цијеле бивше Украјине је напало 1000 Руса у Запорожју, обичних цивила, антифашистичких активиста и у том сукобу опколили су њих 300, који су се спартански држали. Више од 8 сати Укри су их опкољене на тргу нападали каменицама, груменима земље, шипкама, палицама, ножевима, сјекирама и експлозивним коктелима, покушавајући да их натјерају да клекну и нису успјели. 300 Руса Запорожаца ја поражено. Крвави и непонижени су изашли из те неравноправне борбе. То је за дивљење. Погледајте снимке на интернету и замислите се у таквој ситуацији.

Најављени предсједнички избори у Украјини су све више губили на смислу, њих је по договору требао да спроведе Јанукович након обустављања протеста и тероризма опозиције и повлачења полиције. Но, као што увијек бива у преговорима са Западом, Индијанци то најбоље знају, милиција се повукла, а терористи под контролом Запада су заузели Кијев и покушали да убију легалног и легитимног председника, који је морао побјећи у Русију. Јануковичево килављење и Путинова незаинтересованост су омогућили бандама ЕУ Мајдана да тероришу народ и заузму Кијев. Умјесто да је употријебио сву располиживу полицију и разбио банде, Јануковиче се повлачио и држао пасивно. Међутим, чим су банде ЕУ Мајдана заузеле Кијев и прогласиле се ВД влашћу, одмах су покренули сву полицију и војску против народа. Нацисти, фашисти, исламистички терористи и све могуће зло Запад је довео у Кијев, гдје су након освајања града почели монструозни злочини и до данас не престају.

Посебност украјинске кризе је и у томе што све, ама баш све снима и одмах ставља на интернет. Снимају сви и свуда, а врло ријетко неко омета снимања. ЕУ бандити сваки свој злочин сниме и ставе на интернет да заплаше народ и задиве демоне. Ни у једној кризи или сукобу овај феномен до сад није примјећен, снимало се јер технолошки напредак омогућио да скоро свако има камеру барем на мобилном телефону, али да се баш све снима и да то нико не омета, то није забиљежено. Узмимо примјер сукоба србског народа који се бранио од шиптарских банди на КиМ од 1999. па до 2012. год. Увијек се пазило шта се снима или се кријући снимало, јер је постојала реална опасност да вас или Срби пребију или Шиптари убију. У бившој Украјини је то био начин рада и притиска радикалних Укра попут терористе Ољега Љашка још годинама прије грађанског рата. Да, да, грађанског рата.

Разни коментатори, аналитичари и стручњаци говоре или пишу након сваког новог сукоба и злочина у бившој Украјини да је то увод у грађански рат. Е па драга господо и другови, рат је тамо у пуном јеку одавно. Највјероватије би се за сами почетак Грађанском рата у бившој Украјини могла узети средина априла мјесеца ове 2014. године, када је тзв. ВД предсједника скупштине и самозвани ВД предсједника бивше Украјине Александар Турчинов наредио војно-полицијску акцију против народа бивше Украјине са тежиштем на југоисток. Врховна Рада, скупштина, је окупирана од ЕУ бандита и тамо се примјенама голог насиља и терора доносе и спроводе одлуке, а такозвана влада Ареснија Јаценјука је састављена од самих фашиста и нациста, ем што су самозвани и узурпатори, а уз то и терористи. Специфична је шизофренија народних посланика у скупштини који су још увијек тамо. Они с у почетку били таоци банди, али у међувремену су и Партија региона и комунисти и социјалисти имали више могућности да напусте окупирани Кијев и не глуме икебане код терориста. Апсурд је и то што су терористи Турчинов, Јаценјук, Тагњибок и Јарош агресију на народ назвали „антитерористичка акција“! Они називају народ терористима и сва западна машинерија која финансира, обучава и контролише пучисте окривљује Русе и Русију, а РФ осим медијске и дилопматске подршке ни на један други начин није помогла руском народу југоистока бише Украјине.

Централна бивша Украјина, то јест Мало Русија је мање више мирна је су тамо углавном бивши Руси који себе сматрају Украјинцима и говоре и руски и тзв. украјински језик источне варијанте, а немају патолошку мржњу ка Русима што је добра тампон зона за Галичане и друге Укре бандите.

Сукоби у Харкову и Одеси су умирени након жестоких напада ЕУ банди крајем априла и почетком маја, јер је хунта успјела бандама, полицијом и војском сузбити отпор народа.

Погром Укри банди над руским народом у Одеси од 2. маја 2014. остаће упамћен ко један од најгорих злочина модерне цивилизације. Хунта је прво послала неколико хиљада навијача и демостраната ЕУ Мајдана у Харков и Доњецк, гдје су неслвно прошли, нарочито у Доњецку. Шаблон је познат – дођу као мирни грађани да протествују за демократију, људска права и јединство монструм Украјине, онда им се прикључе навијачке групе хулигана, које све осим у Доњецку, контролише СБУ. Развије се протест, направи хаос, а онда се појављују паравојне банде „Десног сектора“ и слични. Након проба у Харкову и Доњецку, демони су кренули на Одесу, врло битан и стратешки град и област у коме Руси сачињавају 80% становништва. Терористичка акција је била до детаља планирана и добро плаћена од стране Запада и хазарског тајкуна Игора Коломојског кога су Укри одредили за губернатора Дњепропетровска и тако умирили ту НовоРуску област уз још јако присуство Димитри Јароша вође фашистичког „Десног Сектора“ који је иначе одатле.

У Одеси су трајали константни сукоби народа и банди, народ се самоорганизовао и рачунао на подршку локалне власти и милиције која је иначе њихова, али у украјинском систему власти и антифашистичка. Хунта уз помоћ ЦИА је све предвидјела и провјерила, па напала Одесу. Читав дан су организоване банде од неколико хиљада демона нападале Одесу, тукли су, мучили, ломили, пљачкали и палили. Антифашистички активисти и милиција су покушали да се супроставе, али су банде биле бројниије и боље организоване уз употребу ватреног оружја из масе. У Одесу су дошле полицијске јединице из Кијева у цивилу и униформи уз навијаче који су их дочекали, локалне издајнике и инвазију „Самоодбране Мајдана“ и „Десног Сектора“ што је завршило стравичним злочином у Дому синдиката, гдје је сатанистички ритуално побијено стотињак ненаоружаних антифашистичких активиста. Једној трудници је сломљена кичма, људи су дотуцани палицама након пада са згарде, а на крову и у подруму су их чекали крволочни демони. Они који су се успјели повући су срећни, ухваћене су одвели у локални затвор, њих око 100. Половину је ослобидала родбина и пријатељи сутрадан, након скупа 2000 људи испред станице милиције у Одеси. У међувремену су банде хватале храбре активисте по Харкову, тако их је нестало више од стотину. Оно што су радили у Кијеву сада су понављали широм Украјине и на крају довели лојалне полицијске и војне трупе у Харков и Одесу.

Опште примјетна је велика наивност и храброст Руса у бившој Украјини, као и конфузија са симболима СССР као руским симболима. Хвала Господу наивности и конфузије није било у Доњецку и Луганску. Самоорганизовали су се, форимрајући народне органе власти и јединице самоодбране, а након свих злочина и отвореног тероризма хунте прво је Беркут, а потом сва милиција прешла на страну народа и под команду проглашених Доњецке народне републике и Луганске народне републике. Донбас је тражио федерализацију Украјине, а након злочина у Одеси прешло се на захтјев за конфедерализацију,а послије терористичких злочина војно-полицијских снага хунте током маја,остала је само једна могућност – обнова НовоРусије.

Ново Русија је настала након 1750. и одлуке Царице Јелисавете I (1741-1762) да насели Србе и Русе на ослобођене и пусте крајеве некадашњих јужних области Кијевске Русије. Срби из Војне Крајине су се населили прво у Кировоградској области гдје настаје Ново Србија, и касније у данашњој Луганској и Доњецкој области гдје настаје Славјеносербија. Срби су иначе основали Луганск, Артемивск и Славјанск, а такође и данас постоји у близини Луганска град Славјеносербск. У много већем броју су Царице Јелисавета I и Катарина II (1762-1796.) насељавале Русе из Велико Русије на подручје НовоРусије и Срби су се кроз вијекове стопили са руски народом и сасвим је сигурно да су данашњи најжешћи борци код Слвјанска потомци Срба Крајишника.

Храбри и млади руски представници Доњецка Денис Пушиљин и Луганска Валериј Болотов уз већ легендарне команданте Игора Стрељкова и Алексеја Мозговоја су формирали Народну милицију ДНР и ЛНР, која је већ прерасла у Војску НовоРусије и тако се заштитили од геноцида.

Уз константне борбе са Војском Украјине, Нацигардом Украјине, Десним сектором, полицијом и СБУ лојалним хунти, као и са групама западних плаћеника ДНР и ЛНР су успјеле да извуку из затвора свог најбољег човјека Павела Губарјева и 11. Маја 2014. организју референдум о независности Донбаса. Такође су се ДНР и ЛНР ујединиле у НовоРусију 24. маја и тако одбациле и теоретску могућност спровођења фашистичких избора Укра на својој територији 25. маја 2014. год.

Просто је за дивљење како је народ из села и градова Донбаса изашао пред Украјинску солдатеску и својим тијелима их заустављао, док се самоодбрана и Народна милиција нису организовале. Врло често је то била комбинација свих могућих видова отпора. Руској храбрости и довитљивости ни све западне паре и инструкције нису могле ништа. Невјероватни потези луде храбрости су били свакодневни, као у Мариупољу 25. маја на дан покушаја одржавања нацистичких избора гдје је дошло до сукоба ненаоружаног народа и банди Нацигвардије. Касније се то претворило у напад Нацигвардије на локалну милицију лојану народу, да би кулиминирало са општим устанком народа и масовним одзивом у Народну милицију која и сада брани јужни Донбас. Акције Укра су свуда исте – шаблон покварености, зла, свирепости и кукавичлука.

Редовна војска Украјине се већ од марта почела осипати, а и раније је била слаба,з астарјела и нефикасна. Војници нису хтјели и могли да пуцају у народ због фашиста, па су неријетко отказивали послушност нацистима Кијева или презлазили на страну народа. Дошло је и до више случајева побуне украјинске војске. Хунта покушава то надомјестити легализацијом паравојски попут „Десног сектора“ и мобилизацијом фашиста и нациста у Нацигарду, као и бројним страним плаћеницима.

У редове Народне милиције ДНРи ЛНР је дошло неколико стотина добровољаца из Русије, десетак Осета, Чечена, неколико Пољака, Италијана и других. Најважнија ствар је што одбраном већ легендарног Славјанска руководи такође легендарни пуковник Игор Стрелков, добровољац из ратова у Приднестровљу, Босни и Чеченији. Невјероватно храбар, мудар и смирен официр. Он је успио одбити све нападе Укра и разбити њихове јединице.

Игор Стрелков и Павел Губарјев

Сва сила Укра не може да заузме Славјанск већ два мјесеца. Користе сва могућа средства, пјешадију, оклопно-механизоване јединице, артиљерију, авијацију и бојне отрове. Машинерија медија није ни престајала са агресијом. Жртве народа су велике, то је страшно када артиљерија и авијација Укра туче по цивилима, али жртве Нацигвардије су огромне (до сада 1200 нељуди је пало под Славјенском, а народна одбрана је изубила око 200 људи).

Више пута су представници руског народа НовоРусије тражили помоћ од Путина, Русије, Белорусије, Србије, Јерменије… До сада није било адекватног одговора, ни помоћи, осим 1000 добровољаца и подршке председника Белорусије Александра Лукашенка и председника Чеченије Рамзана Кадирова, који је више пута нудио Путину своје јединице од фебруара до данас, да затре у коријену украјински фашизам. Чак је Кадиров на свој начин издејствовао спашавање заробљених руских новинара. Интересантно је да су руски новинари осјетили олакшање у затвору тек када им је командир страже рекао – Ви сте сада под заштитом председника Чеченије.

Руски народ се бори како зна и умије, али праве помоћи нема ниоткуд. Неактивност Путина Укри упорно злоупотребљавају. Запад путем медија и политике чак креира и мишељење правдољубивог свијета који налази оправдања за Путинову неактивност (те чека он да прође олимпијада, те да прође прослава Дана побједе и сличне глупости). Шта значи парада на Дан побједе над фашизмом када је фашизам већ годинама веома активан и сада уништава руску свету Украјину, а те јединице су након параде враћене у базе? Постоји и друга крајност, такође погрешна, упорно тражење правдољубивих да Путин изврши директну војну интервенцију и згази све до Кијева. Дивна замисао, али непотребна, јер би тако Русија преузела кривицу на себе и покренула тотални рат, који сатанистички Запад и прижељкује. Шта треба онда урадити? Једноставно је требало дјеловати на подручју југоистока бивше Украјине гурајући новац, медије и разне организације ради јачања руског народа а у случају бандитизма у Кијеву погурати и подржати Јануковича да полицијом разбије банде уз подршку војске. Пошто то није урађено, онда се морало одмах пређи на јачање НовоРуских области за војно-полицијску одбрану. Урадити макар оно што ради Запад са Укрима. Подржати финасијски, политички, дипломатски, медијски, оперативно, логистички и убацити агенте официре војске и полиције за обуку и командовање снагама самоодбране југоистока. Потом омогућити убацивање добровољаца из козачких и ветеранских удружења које имају милион чланова. Такође омогућити Народној Милицији НовоРусије најмодерније наоружање за против авионску и против оклопну борбу, као средства везе и опажања. Путин од тога није урадио ништа.

Зашто Путин не реагује како треба, шта чека? Ситуација је веома тешка, много људи је стравично страдало, а тек ће много да страда због те неактивности. Имао је могућност да форсира Јануковича као легалног и легитимног представника власти који могао позвати Мировне снаге ЗНД (РФ, Белорусије, Казахстана, Јерменије…) али и то је пропуштено, јер су признали фашистичке нелегалне и нелегетимне изборе и нацисту Пјотра Порошенка за тзв. председника непостојеће Украјине. Многи су писали и говорили о шестим и седмим колонама око Путина, те да треба сачувати руски утицај у читавој бившој Украјини. Да, али тако се постиже управо супротоно. Губи се читава Украјина, а и сама Русија. Препушта се геноциду око 7 милиона Руса. То само монструм може допустити и подржати, а да не говоримо о ширим посљедицама изван Русије. Уколико Путин настави са оваком пасивношћу саучествоваће у геноциду над руским и србским народом, а и над читавом планетом, јер је то могао зауставити, а није хтио.

Све ово пасивно држање и непомагање свом народу води ка директном и тоталном судару са Западом или са препуштањем Русије западним демонима. То се још увијек може избјећи и побиједити, али да ли је Путин хазарски играч, као што многи мислиоци кажу, па због тога глуми другу праведну страну, а води свијет ка тоталном рату, ради доласка Антихриста!? Могуће је, јер је стављао јеврејске капице у синагоги и пред Зидом плача, а Светог Цара Николаја II Романова назвао „крвавим“ а и допушта злочине у НовоРусији. У међувремену је допустио да Запад изврши преврат и у Абхазији и тамо постави свог агента, да не говоримо како руски амбасадор у Србији Чепурин директно и отворено хвали и подржава прозападни велеиздајнички режим, а нарочито је срамна његова улога у спровоћењу издајничког Бриселског споразума на Косову и Метохији. Сви нормални се чуде овим нелогичним и неразумним потезима, једино објашњење је Хазарија.

У сваком случају Русија је вјечна и подршка руском народу мора бити искрена и директна, ма кава год да је ситуација. Ми смо браћа по крви и вјери. Веже нас историја, традиција и будућност. Скупови подршке Срба браћи у НовоРусији нажалост су били малобројни (3.марта 2014. у Београду, Бањалуци, Беранама и Косовској Митровици и 9. маја у Косовској Митровици, 10. и 11. маја у Београду). Занимљиво је да руски и србски патриотски медији форсирају само подршку Двери у Београду 3.3.2014. и шетње „Заветника“ 10. маја 2014. такође у Београду?! Уз упорно потенцирање Крима код квазипатриота и лажне неутралности и отвореног тероризма код издајника.

Како год било, др Радован Караџић и ђенерал Ратко Младић су добили достојне наслиједнике ко примјере бораца за слободу у лику народног губернатора Павела Губарјева и пуковника Игора Стрелкова.

 Како радили тако нам Бог помогао.

Бог чува Србе.

Бог с нами.

СЛАВА НОВОРУСИЈИ!

___________

10.6.2014. год.
Косовска Митровица